Slavica Josipović – pesma o dijalizi

zovem se Slavica Josipovic Slava
rodjena sam 08.11.1978 godine u Tuzli.Sada zivim u Lazarevcu i idem na dijalizu 9 godina,nazalost zbog besike i bubrega sto sam izvadila na dijalizu cu da idem do kraja zivota.Pisem pesme imam dve objavljene knjige  .prva se zove Pjesme moje Duse,druga  SUZE JEDNE   DEVOJKE.treca knjiga   je u stampariji,i zove se DECIJA    RADOST.

13726661_929027230576176_2136659350183890236_n 13895014_942077415937824_6514469947439799948_n 13900836_942031492609083_586610548_n 13936882_942088455936720_2015806460_n
 Ponedeljak,sreda, petak

Svakog Ponedeljka oko pet casova,
probudim se ja,i kafa mi je odma gotova.
zasto tako rano,ustajem ja
spremam se na dijalizu,
da nebih upala u krizu.
A i Sreda nista bolja nije
nema sta da se krije.
A i tu je petak,
pravi je zanovetak,
dosadan je on,
veliki kao slon.
Ponedeljkom,Sredom,Petkom,
sanitet po mene dolazi,
i na dijalu,me odvozi.
Tesko mi je kada shvatim ja,
da dozivotno ovako moram,biti spremna.
Ali,kada znam da ovako ziveti moram,
druge mi sanse nema,
i kada znam sta mi se,
bez dijalize sprema.
i Ako to dokazano nije,
Zivot sa porodicom,
mi je nesto naj milije.

23.05,2009.Subota.

ПАЦИЈЕНТИ О СЕБИ: ДРАГАН БОГДАНОВИЋ, ПОДГОРАЦ, БОЉЕВАЦ – ЗАЈЕЧАР

2015

Борио сам се и за себе и за друге, од 5. године сам се лечио на Дечјој клиници у Тиршовој, од 14. на дијализи, ево већ 34 године, уз дијализу сам завршио економску и медицинску школу…
Зовем се Драган Богдановић, из Подгорца сам код Бољевца, и ево сада сам већ 34 године на дијализи, од своје 14 године, а лечим се од своје 5 године…Причу ћу кренути неким хронолошким редом…У мојој породици сам био најмладје дете, живећиуз родитеље и 2 старије сестре. Веома рано, око 5.године су лекари из Бора утврдили да нешто око бубрега није у реду, те су ме упутили на Дечију клинику у Београду. Тамо сам веома дуго лежао, од фебруара 1972, па до априла 1973, око 14 месеци… Утврђено је да имам аномалију мокраћних канала, весико уретерални рефлукс, са дијагнозом Уретеро Хидронепхросис биллатералис. Тамо сам те 1972 године и имао тежу операцију, операцију мокраћних канала, коју је тада урадила моја докторка, тада еминентни дечји хирург уролог, др Мирјана Живкуцин. Такође је тада утврђено да нема једног бубрега, ваљда десног. Констатовано је да је операција била успешна, али да је то требало урадити доста раније, због могућих будућих проблема са тим бубрегом. Свака 2-3 месеца сам стално ишао на контроле у Тиршовој, па више пута опет тамо лежао код др Живкуцин, и више од 6 до 7 месеци… Укупно сам на Дечјој клиници лежао преко 3 године… Уз све то, ја сам завршавао разреде са завидним успехом,
интересујући се за науку, медицину, астрономију, читајући Галаксију још од 8. године… 1979. године сам имао другу операцију, од укупно 7 до сада… Тада у Зајечару, али опет код др Живкуцин, која је тада, игром случаја, почела да ради на Дечијој хирургији у Зајечару. Од 1980 сам чешће лежао у болници у Зајечару, полако ми се уреја повећавала, а дешавало се и да по месец дана примам инфузије… Тако да од августа 1981. улазим у азотемију, са веома повећаном урејом и креатинином, уреја 45, а креатинин око 1400, уз пад Хемоглобина на око
45. Сећам се те утрнолости тада, малаксалости, а и грчева по ногама… Кренуо сам у 8. разред те године… И онда ми је преко ноћи нагло позлило, тог 8. октобра 1981… Хитно остајем у болницу у Зајечару, и одмах ме са хитном возе за Београд… Примили су ме на Педијатријској клиници „др Олга Поповић Дедијер“, и бригу о мени преузели проф. др Боривој Ћурчић и докторка Кривокапић. Ја сам био у веома лошем стању, хипертензиван 170/90,
крварењем из носа, перикардитисом и буквално пред самом уремијском комом… Креатинин 1926, уреја око 50, уз хиперкалемију и хипокалцемију, уз хемоглобин 38 и ХЦТ 0,14… 13. октобра 1981 ми др Борић пласира перитонеални катетер у трбушну дупљу, и тада крећем са перитонеалном дијализом, даноноћно, 8 измене за 24х. Диуреза ми је била 150мл/24х. Билу су то тешки дани, неких периода се не сећам. Нису веровали да ћу се извући, а ако бих се и извукао, мислили су да нећу стати на ноге…Кисеоник, много трансфузија крви, повремени скокови тензије и до 240/120, па инјекције Хиперстата… Након месец дана је кренуло на боље, уз велику негу и бригу свих на клиници. 26. новембра 81. на Дечјој клиници ми је др Борић урадио фистулу на левој подлактици, а она ми је једина и још ради. Полако, и уз помоћ сестара сам проходао после више од 2 и по месеца. 5 јануара ’82 крећем са хемодијализом у Тиршовој, где убрзо прелазим да лежим, код проф. др Милане Поповић- Роловић. Диуреза ми је у почетку била око 1100 мл, па све мање и мање. Тензија се нормализовала, па после месец, два више и не узимам ништа више за притисак. Родитељи су ми одмах тада понудили
своје бубреге за трансплантацију, али је тада средином ’82 нажалост из Завода за типизацију
стигао резултат да ми родитељи не могу дати бубрег због неподударности ткива. Крвне групе се нису подударале, ја сам О рх+, мама А рх+, а тата Б рх+… Сестре нису хтели тестирати због младости, 20 и 22 године. Крајем априла ’82 идем кући, и прелазим на дијализу у Зајечару, уз редовне контроле на Дечјој клиници. Ишао сам у школу, и јуна ’82 завршавам
8. разред, полагањем разредног испита. У Зајечару сам био далеко најмлађи пацијент на дијализи, код др И. Траиловића, др С. Живковић и др С. Јелић. Сестре су биле изузетно добре, као и увек до сада. Ја сам имао изузетно позитиван став и енергију. У септембру ’82 крећем у први разред средње школе у Зајечару, тада заједничке основе средњег усмереног
образовања.
Стављен сам на листу за  трансплантацију, али ми до данас није рађена ни једном, уз 2 до 3 позива до сада. На Дечијој клиници  су спремали документацију да ме пошаљу за Париз,
где сам и био августа ’85, све о трошку СИЗА здравства, тада у СФРЈ. У Паризу сам са оцем био око 3 дана, уз 1 дијализу тамо, где сам и стављен на листу за трансплантацију. Али позива никада није било. ’86 године завршавам средњу економску школу. Уз све мисли и жеље да завршим и средњу Медицинску школу, коју игром случаја нисам био уписао редовно. Стављен сам на биро рада јула ’86. 1972 на Дечијој клиници у Тиршовој
Отац ми је био ВКВ ковач, и уз свакодневну борбу са усијаним гвожђем, у својој ковачкој радњи, плаћајући редовно порез, успевао је како тако да ми обезбеди оно што ми је било потребно, првенствено око лечења, јер су трошкови били енормно велики и у дугом временском периоду, још од краја 1971. године. Мама ми је била домаћица, али писмена,
стуб куће, и веома је била вредна и посвећена мени, мојој исхрани, која је морала бити строго
балансирана прописаним дијететским режимима, без масти и са мало соли, без много калијума и фосфора, уз строго прописану терапију уз витамине и калцијум Сандоз Ц-500 по 2-3 дневно, Фолан, и Алуминијум Хидроксид – који се на несрећу, како се показало тада давао, једно 4-5 година све у дози 3×3 од 400 мг, а код нас тада још није било Калцијум карбоната. У терапију су били укључени и метаболити Витамина Д3, на почетку Роцалтрол
од 0.25 мцг 1×1. Задња трансфузија је била априла ’84, која је и била крива што маја ’84 године није била урађена трансплантација бубрега по позиву са Уролошке клинике, због присуства антитела. Крвна слика ми се поправила, тако да ми се Хемоглобин кретао око 120 до 140, без Еитропоетина или Рекормона касније. Ја сам се доста кретао, али сам увек био мршав и покретан. На почетку хемодијализе ’82 сува тежина је била око 30 кг. А касније се постепено повећавала, ја сам порастао у висину преко 15 цм уз дијализу, а сува тежина до
максималних 47,5 кг после дијализе. Задњи ЕХО срца је био рађен ’85 године на Дечјој клиници код др Иде, и било је у реду. Ја сам тада дијализиран плочастим Лоw флуx дијалзаторима Травенол 1000 и 1001, касније Медиал С10 Здравља Лесковац, ацетатном дијализом на апарату Травенол, велике линије, уз полако све веће и веће крвне пумпе,
на првој хемодијализи ’82 120 мл/мин, 3 сата, па следећа 4 сата, и после све по 5 сати 3 пута недељно. ’90 је крвна пумпа прелазила 350 мл/мин. 2000 око 400 мл/мин. А 2008 године максималних 450 мл/мин.

1972 na Decijoj klinici u Tirsovoj
1987. сам са Дечије клинике прешао у КЦС код др Радмиле Благојевић – Лазић, и ишао на редовне контроле на 2-3 месеца. Од 1990 године примећује се пораст ПТХ, преко 480 јединица. А почетком ’91 је ПТХ прешао 2400 јединица, из све знаке секундарног хиперпаратиреоидизма, повећаном АП, Ца и П, уз већи свраб коже, без већих болова.
Јуна 1991 остајем да лежим на Клиници за нефрологију КЦС, код проф. др Љубице Ђукановић, када ми и раде паратиреоидоктомију на II хируршкој клиници, а урадио је др Диклић. На  нефрологији КЦС сам лежао до средине јула ’91. Хирург ми је одстранио 3 паратиреоидне жлезде, а задња је сецирана на половину, и обележена металним клипсом. Након операције, ПТХ вредност је брзо пала на 5.5 јединица. Испоставило се, да је требало пре паратиреоидоктомије, да би се одстранио евентуално наталожени Алуминијум из костију, применити одређене инфузије како би се из костију евентуално одстранио наталожени
Алуминијум у костима, уз јаче ХДФ И ХФ дијализе, уз високопроточне Хигх флуx дијализне мембране, и тако спрече разне штетне нуспојаве. Међутим, после те операције паратиреоидне жлезде, мени је било све боље, опорављао сам се, нисам више имао
свраб, а ни никакве болове, после те рехабилитације у Гамзиградској Бањи маја ’92. Полако сам бивао све јачи, вежбао сам, доста пешачио и трчкарао, дневно и више километара, ту од куће па до околних места, 4-8 км. Такодје, испоставило се да сам после те операције упао у хипопаратиреоидизам, што је водило Адинамичној болести костију (Успорен метаболизам у самој кости ), уз веома малу вредност ПТХ, испод 1 јединице.
Од 1992 године креће се више са борбом око набавке апарата за кућну дијализу, ХДФ и Хигх
флуx мембране, како би се избегла следећа велика опасност мом здравственом стању, звана
Амилоидоза, то јест таложење б2 мицрогробулина  око нерава, зглобова и синовија, у виду амилоидне артропатије, карпал тунела итд. Стање у земљи је све лошије, санкције и ратови у окружењу, јаимам 25 година, али се све теже живи, и те акције око набавке неопходног апарата падају у воду већ те ’93 године када се због велике хиперинфлације губе одређена средства која су разна предузећа уплатила у Југобанци у Бољевцу, на мој рачун. Тај новац је испао смешно мали крајем ’93године, и није могло ништа да се уради са њим, а ништа и
није подигнуто, јер је то требало директно из банке уплатити фабрици за апарат. Било је тада наслова у новинама о тој акцији: Вечерње новости, Тимок… итд. Тек крајем те ’93 сам послао документацију за новчану помоћ у виду додатка за помоћ и негу, преко Центра за социјални рад, веома се тешко живи и тако да половином ’94 године почињем да примам тај додатак, од само 19,5 чика Аврамових нових динара, а те године ми и отац почиње да прима занатлијску пензију.

1982 - oko 7 meseci od pocetka
Здравствено ми је све боље и ја полако настојим да остварим исконску жељу да ванредно
упишем и завршим средњу Медицинску школу. Коју годину раније је у центру за хемодијализу
у Зајечару, више пажње мом лечењу пружала др Бисерка Тирменштајн – Јанковић, а били су ту и други млади лекари, др Миленко Живановић, др Предраг Голубовић, др Драгана Виденовић, а нешто касније и др Светлана Јовановић, уз већ поменуте лекаре на почетку, тадашњим начелником др Илијом Траиловићем и др Слободанком Јелић, а др Снежана Живковић је прешла на Интерно одељење. И као што рекох те ’94 сам ванредно уписао средњу Медицинску школу у Зајечару, као преквалификацију уз полагање само одређених
стручних испита из струке, за сваку годину, од I до IV. Од 1. новембра ’94 прелазим да сам станујем у Зајечару, полажем испите, идем на праксу и идем на дијализу… Уклапам и успевам све то, а многи нису ни слутили да ја идем на дијализу, Хемоглобин је преко 140, еритроцити преко 4 милиона, ја сам могао и да трчим, без замарања, 500 до 1000 м.
Чак сам и на дијализу ишао пешке преко 4 км од стана, а и назад после дијализе исто тако, а понекад и аутобусом, само да бих могао све да постигнем, ујутру на дијализу, после дијализе идем у стан, средим се, истуширам, и у 2 сам на пракси, а највише сам био на нефрологији, уз и друга потребна одељена Здравственог центра у Зајечару. Јануара ’96 завршавам и 4. годину средње Медицинске школе, и завршио сам је за око 15. месеци. Сећам се како су
пацијенти на одељењу хирургије, после операције желели да им ја дајем ињекције, ваљда због лаке руке, и безболног давања… Па ја сам у то време већ увелико сам себе пунктирао у артерију и вену на хемодијализи, увек успешно… Припремао сам се за кућну дијализу, па сам то лако савладао. Од јула ’96 па до јануара ’97 сам волонтирао у Здравственом Центру у Зајечару, највише на одељењу Нефрологије, а руководство Зајечарске болнице ми је обећало да ће изаћи у сусрет у вези запошљавања. У марту ’97 године сам положио Државни стручни испит, а након тога и више пута сам се јављао на конкурсе за посао, али се ништа значајније није дешавало…
Те ’96 сам положио и возачки испит Б категорије у Зајечару, у време волонтирања. То волонтирање сам успешно уклапао уз дијализу. Дијализе сам веома добро подносио, у 99,99 %. Међутим, пошто се ништа није успело у вези набавке апарата за ХДФ, тада Гамбро АК 100 Ултра С, било је бомбардовања ’99 године, мени се почетком 2000 године јављају први симптоми карпал тунела, дакле амилоидозе, на десној шаци, уз трњење 3 прста и севање у шаци, које након годину дана благо захвата и леву шаку. 2001. године, прво оперишем
карпал тунел на десној шаци јуна месеца, а у јулу и на левој руци, у градској болници на Звездари, где ме је упутила проф. др Љубица Ђукановић, код др Наде Димковић, а операције је урадио неурохирург др Анђелић.
У то време дијализа није имала квалитетну потребну опрему, почев од реверзних осмоза, квалитетних апарата за дијализу и дијализатора, није се могла радити ни high flux бикарбонатна хемодијализа, а камоли ХДФ и ХФ. ХДФ се једино могла радити на ВМА негде од 1995. године. Санкције, ратови и бомбардовање је паралисало унапређење хемодијализе у Србији у то време. Ја сам тако те 2002 године решио да све то променим на боље у целој
Републици Србији, првенствено укључењем у рад Удружења бубрежних болесника Републике Србије, тада је био стари председник Петар Будисављевић, и ја сам био изабран у извршни одбор Удружења у Београду. Зацртали смо да се морамо изборити да се у Србији уведе ХДФ у свим центрима, уз сва могућа побољшања и увођење златног стандарда у
терапији пацијената на дијализи. Борили смо се и за повећање туђе неге и помоћи у Србији, ја сам у то време имао само 1.800 динара за додатак неге и помоћи другог лица.
Ангажовао сам се више и у обилазак других центара за дијализу, како би се свуда унапредили услови дијализе. Негде у то време је за новог Председника удружења изабран Никола Грубер, а потом и обједињен Савез бубрежних инвалида Републике Србије. То што смо зацртали већ се остваривало 2004 године, рецимо у Зајечару су код нас стигла 2 апарата за ХДФ, марке Фресениус 4008Х, а и осмоза је унапређена. Ја сам тада прешао на High flux мембране, прво на Ф60С уз веће пропирање течношћу. Уз такву дијализу је извршена контрола б2 мицроглобулина пре и после дијализе. Пре дијализе се кретало око 44 јединица, а после такве дијализе око 4.5 јединица, нормално је до 1.7 јединица. Нажалост, све је то било касно, и мени марта 2003 почињу већи болови у десном куку, али и тако сам се ангажовао у раду удружења, са све тежим ходом и све већим боловима. Нисам се предавао и борио сам се и за себе и друге, свуда колико сам могао.
Од 2002. године сам повремено примао Рекормон од 2000 јединица, и још нисам добио трансфузију од те далеке ’84. Али, с почетка 2005 година добијам болове и у левом колену а и у левом куку, што у већој мери ремети моје кретање. Априла 2005 задњи пут аутобусом путујем за Београд, обишао сам и Нови Сад, био тамо код неких пријатеља, па у повратку свратио код Пере Будисављевића, коме се стање погоршавало и кога сам тада видео задњи пут.
Знао сам га од 1987, у почетку оних акција за кућну дијализу ’90-их ми је са удружењем више помагао, као и Снежана Вукотић… А она је чудо и огледало онога како се после скоро 34 година може проћи без компликација на дијализи које ја имам. А то је уз рани третман high flux мембранама високог протока уз наизменичну терапију ХДФ са ХФ, уз ултра чисту воду, квалитетну реверзну осмозу и апарат, колико знам Гамбро АК 200 Ултра С, и Гамброви
дијализатори 24С раније, и Полyфлуx 210Х. То су чињенице! И драго ми је да је тако. Дакле, крајем априла 2005 враћам се из Зајечара кући код мојих родитеља, после 10 и по година живота у Зајечару, нисам више конкурисао за посао још од 2002 године.
Све те године су ми родитељи помагали, као и сестра. Викендима сам кад како ишао код родитеља, или су пак они долазили код мене у Зајечар. Али ево сад сам опет у рођеној кући.
Крајем 2005 прелазим на ХДФ са кесамасупституционе течности од 10л, што траје до
пролећа 2006, када прелазим на ХДФ уторком и суботом, а ХФ четвртком, на апарату Гамбро АК 200 Ултра С, и дијализатору Гамбро Полyфлуx 24С тада, касније 210Х. Повремено је било проблема због разних тендера и промена дијализатора, који нису баш најбоље функционисали на том апарату, а ја сам и здравствено осећао неке промене, болове и чудне симптоме. Много је важно одржати континуитет у снабдевању одговарајућим дијализаторима и растворима. Уз ангажовање свих лекара, медицинских сестара и техничара, осталог
особља као и електротехничара за одржавање апарата за дијализу, Хемодијализа у Зајечару је веома напредовала и ја сам је могао сврстати међу првих 5 у Србији, и поред лоших и старијих просторија које су још из 1977 године када је почела са радом. Било је мањих адаптација и проширења, тако да сада има 21. дијализно место, у 5 дијализних сала, а та пета је на спрату уз одељење нефрологије. Када сам ’82 почео дијализу, ту је било 12 апарата у 3 сале.
2002 године задњи пут се контолишем код Проф. др Љубице Ђукановић, која је те године
пензионисана. Веома се ангажовала око мог лечења и захвалан сам јој на свему, као и свим другим мојим лекарима, почев од др Мирјане Живкуцин па до сада већ помињаних, да кажем лекара, а и мојих драгих колега, јер је ипак било у плану да упишем Медицински факултет, да се бавим научно истраживачким радом и унапређивањем лечења. После сам на контроле у КЦС ишао код др Светлане Пејановић, понекад и код проф. др Вишње Лежајић, која је 1982 била на Хемодијализи Дечје клинике, а 2008 игром случаја, опет код др Радмиле Благојевић Лазић, која је у то време спремала мене и моју сестру како би ми био пресађен бубрег моје
сестре, мада сам ја био мало скептичан. Рађене су нам неке анализе. Ишли смо више пута и на више места, и требало је од некуд да ми се јаве телефоном и омогуће наставак припреме за трансплантацију.

2003 na dijalizi oko 22 godine
Међутим, са тог места је запело, неке дозволе фонда није било, и то је све пропало. Амилоидоза се и даље повећавала и полако захватала оба рамена, са атрофијом рамених мишића, па кичму од вратног дела, доле у крстима, па поново карпал тунели на обе шаке. Те 2009 године идем да лежим на нефрологији ВМА, уз 5 сати ХДФ, 3x недељно, ради решавања проблема амилоидозе, неких оперативних захвата, мислио сам бар да реше поновне карпал тунеле, али ништа од тога се није десило, после 22 дана сам послат кући, да кажем видно разочаран и изненађен свим тим како ми ништа нису урадили, а имао сам упут оверен у фонду. Само дијализа је била на високом нивоу уз увек ХДФ са дијализатором
210Х, и инфузатом од око 40л по третману. А то сам имао и у Зајечару, ако не и боље него на ВМА. После тога нисам више нигде одлазио у Београду.
Хтео сам да саберем мисли и да видим полако шта ћу, да повратим веру уз све позитивније мисли, што сам успевао да ширим и на друге у околини. 2010 ми се после 25 година опет ради ЕХО срца, и после толико година Хемодијализе на мом срцу је све у реду, нема никакве дијагнозе, све је бо, потпуно нормално. Септембра 2011 мом оцу у 77 години живота уграђују пејсмејкер у Зајечару, што је ипак имало утицаја на мене, тако да ми крајем тог месеца
није баш било добро, имао сам неку температуру, спавао и у одређеном тренутку заборавио да сам већ попио Диклофенак таблету, па сам након сат времена поново био попио још једну таблету, а већ сам стално био пио 3×50мг диклофенака, а данима кад сам на дијализи бих због болова пио ујутру рано 1 ретард таблету од 100 мг. Значи после те друге таблете од 50мг, попио сам увече још једну, а сутра ујутру од 100 мг пошто идем на дијализу. Али од
тог јутра су кренуле крваве столице. Ишао сам на дијализу тог дана, али сам се вратио кући после дијализе. Осећао сам малаксалост и вртоглавицу, столице су и даље биле крваве, тако да сам следећег дана остао да лежим на Нефрологији у Зајечару. Изгледа да сам био изгубио пола своје крви, па ми се Хемоглобин са просечно 120 спустио на око 55, тако да сам био принуђен да после око 27 и по година поново примам трансфузије крви. Мислим да сам примио 10 кеса крви, уз одговарајућу дијагностику и терапију, и свесрдно залагање свих лекара дијализе и нефрологије на челу са др Бисерком и др Миленком. А наравно морам
да истакнем СВО особље, све лекаре и све сестре дијализе и нефрологије, рачунајући и спремаче који су се истакли возећи ме свуда седећим колицима и помажући ми код дијагностичких процедура у Зајечарској болници. Хвала свима! Тада сам на нефрологији лежао око 23 дана, и опоравио сам се уз одговарајући дијететски режим, и уз терапију
инјекцијама Контролока и Ранисана, што сам после био узимао још кући, али у таблетама, укупно око 8 недеља, јер је дијагностикован ерозивни гастритис. Међутим, ја сам наставио превентивно да једном дневно ујутру узимам Цонтролоц од 20 мг. Услед тог крварења, смањила ми се сува килажа за око 4 кг, коју сам био повратио за око 2 године. Трансфузију
више нисам примао од те 2011 године. И наредних неколико ЕХО срца је било нормално, као и ове 2015. године. Уз витаминску терапију као и увек, ту на дијализи добијам ињекције гвожђа од 100 мг, једном или два пута месечно, обично уторком уз инјекције витамина Ц 500 мг и Бевиплекса на крају дијализе, а само гвожђе се пушта после пола дијализе. Од
априла ове 2015 године сам осетио одређене промене када је промењен дијализатор, конкретно Асаки Леоцеед 21Х, стерилисан гама зрацима, и имао сам га 3 месеца. Неки симптоми су опстали, а неки су се изгубили. Надам се да није нешто озбиљније. Тренутно сам на дијализатору ХДФ 100 С, од 2.4 м2, који је ипак доста бољи. Због површине, а и веће елиминације већих и средњих молекула. На Асахи дијализатору је изгледа само клиренс
мањих молекула био већи, али то није најзначајније за опште стање. Мој КТ/В је увек био веома висок, преко 2.20. Требало би наћи адекватно решење у снабдевању материјалом дијализних центара у Србији, као и пацијената на кућној дијализи, а не да се даје само најјефтиније, а најквалитетније и најскупље одбацује. Несхватљиво је да нама дијализаторе одређују финансијске институције и појединци у њима који са медицином немају везе, а
уређују нам и тендере. Мислим да би се сада и наше удружење више требало ангажовати и око тога, као и око још једне веома важне ствари за све пацијенте на хемодијализи, а то је повећање процента ХДФ третмана у нашој земљи са 20% на знатно више.
А наравно да се треба изборити и за побољшање услова рада свог особља на хемодијализама, лекара, медицинских сестара и техничара, као и свих осталих запослених у служби. Конкретно, код нас у Зајечару би веома добро дошло кад би се изградила сасвим нова зграда за хемодијализу са нефрологијом, која би била добро функционално и
практично смишљена са потребама службе и самих болесника.
Ево ова моја прича се мало одужила, јер је ипак мало теже испричати тако дугу историју моје
болести од преко 43 године у краћим цртама. Да ову моју причу полако приведем крају, уз неку поруку, која би свима улило више вере и наде, и позитивне енергије наравно…
Дакле, ово је била моја прича, и видите са којом енергијом сам ја све то прошао још са својих 5 година, увек сам размишљао позитивно, јер самим тим одређујемо будући исход неког проблема. Само напред, поручујем свима, јер хуманост и наука ће пуно тога решити. На помолу су разна научна открића у медицини, која се временом увећавају и носе разна решења у отклањању разних обољења и проблема. Развој трансплантационе хирургије, других области медицине, као и разних примена матичних ћелија у свим областима – па
сигурно и у нашој, донеће нам бољитак, верујте у то, и осетите то у себи као Ваш реалан, стваран осећај, уз осећај спокоја и среће у себи, као да је све веома близу и надохват руке у веома блиској будућности, и уживите се у такву слику. И биће тако! Оздравићете! И наравно, поштујте и верујте својим лекарима и сестрама, јер сви су они ту због Вас и за Вас.
Прихватите их и волите као да су ваша породица, и верујте да ће Вам још више бити узвраћено, а Ви ћете тако бити још ближе свом опоравку и излечењу!
Хвала Вам на пажњи и стрпљењу, и ја бих био веома срећан ако сам овим својим препорукама у Вама покренуо више вере и наде, и позитивно Вас инспирисао и улио више позитивне енергије и тако будете још ближе свом оздрављењу!
Поздрав свима и све најбоље Вам желим!
Драган Богдановић, 7.10.2015.

medicinska sestra Marina Kragović

Biografija: medicinska sestra Marina Kragović, OB „Stefan Visoki“, Služba nefrologije i dijalize.
Rođena sam 11.11.1963 godine u Kosovskoj Mitrovici, osnovnu školu završila u obližnjem selu Zupče, a srednju medicnsku školu u Zubinom Potoku i Kosovskoj Mitrovici.   U Kosovskoj Mitrovici sam radila 5 godina u Zavodu za zaštitu zdravlja, a čitav niz razloga doveo me u Smederevsku Palanku 1987 godinie u OB „Stefan Visoki“, a od septembra 1988 godine u Službu nefrologije i hemodijalize gde i sada se nalazim.
Kragovic Marina
Ljubav prema čitanju i pisanju usadila mi je nastavnica Zorica Adzić – Perović, prof. Mirko Milenković, Miroljub Gvozdenović. Čini mi se da su u maloj tamnoputoj devojčici prepoznali nesto i svojom podrškom podsticali na pisanje. Počela sa da pišem u osnovnoj školi. Ovo su pesme iz mog srca i za moju dušu, pa ih čitam malom broju ljudi koje zovem – prijatelji.
Sestre stvaraoci
         Za sestre
Nisam znao sta me snašlo
Hulio na život, sudbinu i Boga,
Gde bas meni ovo da se desi,
Šta će sada biti od života moga?

Mislio sam to je kraj, još pre kraja,
Od ovoga ne može biti nista teže,
kao da sam umro, kao da me nema,
kao da život ruke mi veže.

Prvi susret sa dijalizom,
Ugledah sestre plemenitih lica,
kao da se znamo stotinu godina,
kao da je svaka moja drugarica.

Mislio sam mlad sam, možda je zbog toga,
Možda im je žao sudbine ružne
Onda sam video uvek se trude,
da olakšaju ove dane tužne.

Prođe tako dosta godina,
Navikli svaki problem da delimo,
One i ja u istoj priči,
Svakoj se lepoj stvari veselimo.

I hteli to da priznamo ili ne,
Prolazi polako životni vek,
a uvek su tu, spremne da pomognu
i lepa reč da bude lek.

Sestra hemodijalize

Prošlo je zaista dosta godina,
od kada sam kao sestra mlada,
Ušla na vrata Hemodijalize
Željna saznanja, učenja i rada.

Za puno godina puno se nauči,
Odavno više nemam iluzija,
A svaki pogled prepun zahvalnosti
kao i svakom i meni prija.

Sada me zovu, pričaju sa mnom,
Pitaju za savet i tajnu podele,
Kao da me ne za medicinsku,
Već za svoju sestru žele.

Time se ponosim i radujem jako,
Znam da sam uspela, zato sam srećna
Ovo ne može da radi svako
Zato je naša vezanost večna.

ВАСКУЛАРНИ ПРИСТУП – ПРИСТУП ЖИВОТУ

ВАСКУЛАРНИ ПРИСТУП – ПРИСТУП ЖИВОТУ

DSC00983

Тамара Јемцов је нефролог, била је запослена у Клиници за нефрологију Клиничког центра Србије од 1992 .године а од јуна 2016. године је начелник нефрологије и хемодијализе у Клиничком центру Земун. Од 2003 год. њено поље ужег интересовања су васкуларни приступи за хемодијализу. Годинама обављала улогу координатора за решавање васкуларних приступа између Клинике за нефрологију и Клинике за васкуларну хирургију КЦС, увела Color Doppler ултразвук као обавезан преоперативни преглед пре креирања АВФ као и касније током периода праћења, покренула Национални регистар за васкуларне приступе.Године 2013.  одбранила докторску тезу под називом “Корелација физиолошких, биохемијских и морфолошких параметара и исхода нативних артериовенских фистула за хемодијализу”. На позив Европског удружења за бубрег и Европског удружење за дијализу и трансплантацију (ERA-EDTA) члан је тима који учествује у формирању нових водича за васкуларне приступе болесника на хемодијализи који треба да буду публиковани током 2016-те године.

 

___________________________________________________________________________

Хемодијализа као метода замене функције бубрега подразумева поступак којим се из крви болесника одстрањују штетни продукти метаболизма и вода. Везу између болесника са једне стране и апарата са друге стране чини васкуларни приступ.

Васкуларни приступ у овој методи лечења представља везу или приступ животу. Уколико је он адекватан-функционалан, у великој мери ће и ова метода лечења бити успешна.

Шта значи идеалан васкуларни приступ?

Идеалан васкуларни приступ је онај који може да обезбеди довољну количину крви вантелесном систему, лак је за коришћење (има дуг сегмент за пункцију који није дубоко постављен од површине коже), дуговечан је и његова употреба је повезана са минималним ризиком од инфекција и компликација.

Постоје три врсте васкуларног приступа:

  1. Артериовенске фистуле (АВФ),
  2. Артериовенски графтови (АВГ) се користе у случају непостојања адекватног природног венског крвног суда и
  3. Централни венски катетери (ЦВК) и то : краткотрајни који се користе у случају акутног оштећења бубрега или да би се премостио период до сазревања трајног васкуларног приступа и дуготрајни као трајно решење за болеснике код којих су исцрпљене могућности израде АВФ и АВГ, код болесника са срчаном слабости или код оних са очекиваним кратким временом преживљавања.

АРТЕРИОВЕНСКА ФИСТУЛА (АВФ) представља хируршким путем спојену природну артерију и вену. Од када је први пут направљена (васкуларни хирург Kenneth Apple на иницијативу нефролога James Ciminа и Michael-а  Brescia), 1965. год., АВФ остаје непревазиђен васкуларни приступ по питању потентности, дуготрајности, једноставности коришћења, компликација и трошкова одржавања.

Најчешће се креира АВФ у доњем делу подлактице недоминантне руке, близу зглоба ручја између радијалне артерије и цефаличне вене. На тај начин се добија дугачак сегмент за пункцију са могућности удаљене пункције артеријске и венске игле, смањује се ризик од појаве рециркулације крви и лоше дијализираности. У зависности од квалитета крвних судова, њихових дијаметара и карактеристика, овај спој може бити и у пределу средине подлактице или у пределу лакатне јаме. Уколико крвни судови нису адекватни на недоминантној руци, може се покушати израда АВФ на подлактици доминантне руке или са другим крвним судовима (улнарна артерија, брахијална артерија, базилична вена). У ретким случајевима, може се чак креирати и АВФ на нози.

Под повећаним дотоком артеријске крви у вену, долази до постепеног проширења и задебљања њеног зида, тзв матурације или  „сазревања“ АВФ. Након периода од 4-6 недеља, АВФ  је спремна за пункцију и коришћење. Проток крви кроз „сазрелу“ АВФ од најмање 500мл/мин и дијаметар вене од ≥ 5мм би требало без проблема да омогући током хемодијализе проток крви од 250 – 300 мл/мин, односно омогући довољну дозу дијализе (Kt/V ≥ 1.2).

Тако, функционална АВФ представља први и основни предуслов да би лечење хемодијализом било успешно.

Други чиниоци, као што су време трајање дијализе, проток крви и карактеристике филтера за хемодијализу додатно доприносе квалитету дијализе.

Добро издијализиран болесник има боље регулисан крвни притисак, фосфат, крвну слику. Све су то параметри који утичу на боље преживљавање и квалитет живота ове групе болесника.

Постоји неколико начина коришћења – пункције АВФ:

  1. Зона пункције „area punture“, подразумева две области – зоне које се користе за пункцију артеријске и венске игле. Овај начин пункције се најчешће користи.
  2. Пункција у виду двоструко пресавијеног ужета, „rope ladder“ се ретко користи за пункцију АВФ већ се користи за пункцију АВ графтова и
  3. Техника у виду рупица на дугмету тзв „ buttonhole“ се користи у појединим хемодијализним центрима неких земаља, као и од стране болесника на кућној дијализи због једноставности пункције. Неки аутори наводе овај метод пункције као најбољи са становишта појаве компликација на АВФ. За овај вид пункције неопходно је постојање две врсте игала (игле са затупљеним и игле са оштрим врхом) у циљу формирања тзв. пункционог тунела.

Најчешће коришћени начин пункције АВФ у Србији је „area punture“. Овај вид пункције, у зависности од квалитета зида крвног суда може створити пре или касније сужења – стенозе или проширења – анеуризме АВФ. Обе компликације временом могу утицати на функционалност АВФ и квалитет дијализе и захтевати хируршко или нехируршко решавање.

Поред јасних предности АВФ у односу на друге врсте васкуларних приступа, једини њен недостатак је виша стопа неуспеха која у појединим земљама достиже и 60%, због чега се дуго предност давала графтовима и васкуларним катетерима. Ово се посебно односи на САД. Међутим, и то се изменило у последњих 10-ак година. Подаци из бројних студија су показали да је преживљавање дуже уз мање компликација код оних болесника који имају АВФ у поређењу са болесницима који имају АВГ или ЦВК.

Један од начина како се то може превазићи је предијализна нега и брига о крвним судовима. Она подразумева едукацију болесника и медицинског особља о избегавању пункције вена у лакатној регији и подлактно. Уколико су у лечењу потребне понављане пункције и пласирање канила, могу се користити вене надланица или чак и терапијски ЦВК постављен у југуларну вену . Понављане пункције вена и присуство канила доводе до упалних процеса зида са последичним губитком еластичности и могућности њеног проширења. Поред едукације, велики значај има увођење Color Doppler ултразвука (CDU) у свакодневну праксу. Његова примена, као неинвазивне и лако примењиве методе, значајно је олакшала одабир оптималног места израде васкуларног приступа. Ово се посебно односи на гојазне болеснике и оних са проблематичним крвним судовима (стари, дијабетичари). Примена преоперативног CDU, у великој мери је олакшала и помогла успешној изради васкуларних приступа, док је током периода праћења помогла у дијагностици и решавању проблема везаних за АВФ.

АВФ која је креирана од крвних судова доброг квалитета, адекватно развијена и пажљиво коришћена, може трајати деценијама. У супротном, могуће су честе интервенције са вишеструким пласирањем васкуларних катетера и компликацијама у виду инфекција, тромбоза, сужења централних вена.

У циљу избегавања наведених компликација, тежња је да што већи број болесника са обољењем бубрега започне дијализу преко функционалне АВФ.

То подразумева редовне контроле нефролога у циљу благовременог планирања и припреме за израду АВФ.

Према подацима из Националног регистра за васкуларне приступе – Годишњег извештаја Удружења нефролога Србије за 2013-ту годину, највећи број болесника у Србији се дијализира преко АВФ ( 89.5%), због чега и болесници и лекари могу бити задовољни. Међутим, подаци везани за почетак дијализе су другачији. И даље велики проценат болесника започиње хемодијализу преко ЦВК (73%) што значајно продужава боравак у болници и могуће компликације.

Као закључак, васкуларни приступ је „линија живота или приступ животу“ болесника на хемодијализи и Ахилова пета целог процеса дијализе. Уколико је васкуларни приступ лош, квалитету дијализе не може значајно допринети ни повећање броја сати дијализе као ни повећање површине и/или побољшање карактеристика дијализатора.

Чувајте крвне судове да би вам дуже служили и трајали. Функционална АВФ као најбоља опција обезбедиће бољи квалитет живота и мање компликација током лечења, а самим тим и већу шансу за потенцијалног примаоца бубрега.

Centralni venski kateter

radiocefalična AVF

radiocefalična AVF

Fistula graft avf

 

WIKIPAEDIA

Naš Savez je dobio referencu u srpskoj vikiPediji:

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D0%B7_%D0%BE%D1%80%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%B1%D1%83%D0%B1%D1%80%D0%B5%D0%B6%D0%BD%D0%B8%D1%85_%D0%B8%D0%BD%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%B4%D0%B0_%D0%A0%D0%B5%D0%BF%D1%83%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B5_%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5

 

BOLESNICI O ČASOPISU

Prenosimo tekst o časopisu koji nam je poslao Boban Naumović:

Пацијент сам на дијализи пуних пет година и за то време сам променио три центра за дијализу. На различите начине стекао сам знања, за која сматрам да мора имати сваки пацијент на хемодијализи. И даље покушавам да своја сазнања употпуним користећи литературу, интернет, разговор са лекарима, сестрама, па и пацијентима. Значајан допринос мом образовању учинио је је часопис ,,Дијализа“. Низ занимљивих и важних тема скренули су ми пажњу, тако да сам часопис неколико пута, изнова, читао. Посебно су ми интересантни текстови: васкуларни приступ-приступ животу, гастроинтестиналне тегобе код дијализних болесника, материјал по  типу пацијената, артерио венска фистула, која је дијализа најбоља.
Теме које , у свом уводном тексту, намерава, или их је већ покренуо, главни уредник су такве да једва чекам следећи број. С обзиром на квалитет текстова и значај тема мислим да би часопис, по могућству, морао чешће да излази.

Сматрам да би квалитету а тиме и значају часописа допринели сачињени јеловници за исхрану пацијената, као и информације о саставу хране са посебним освртом на калијум, фосфор, гвожђе и калцијум. Требало би покренути кампању око лекова који неутралишу фосфор,

а нису на бази калцијума. Велики проблем нама пацијентима чини повишени фосфор, који се код нас неутралише, као што знате, калцијумкарбонатом, а то, са друге стране, доводи болеснике у опасност повећаног калцијума. Постоје ефикаснији и мање штетни лекови, али се код нас не могу набавити, а у иностранству су јако скупи. Битан фактор у процесу дијализе представља одређивање тзв. суве телесне тежине. Погрешно одређена СТТ може имати тешке последице, па се тема апарата за одређивање количине течности у организму мора посебно обрадити, а с’ тим у вези набавка БЦМ апарата. Чињеница је да их ретко који центар за дијализу поседује. Сдушно подржавам измену Правилника о дијализи, а нарочито у делу који се односи на број ХДФ апарата у болницама.

Поздравља вас и жели успех у даљем раду

Слободан Наумовић

пацијент на дијализи у КБЦ ,,Др Драгиша Мишовић“

MILOŠ ĐOŠEVSKI

СТРАДАЊЕ ЈЕДНЕ ПОРОДИЦЕ У ЦЕНТРУ ЗА ТРАНСПЛАТАЦИЈУ КЛИНИЧКОГ ЦЕНТРА СРБИЈЕ

 

Драги читаоци, кроз ову животну причу сусрешћете се са догађајима које смо ми као породица једног тинејџера преживели доневши одлуку да се нашом сину уради предијализна трансплантација

 

На почетку ћу навести да је Милош рођен 1988. године са аномалијом која није била примећена на времe. Од 1999. до 2006. године лечен је у Дечјој клиници у Тиршовој код академика проф. Саве Перовића. По препоруци и на инсистирање проф. Перовића, 2006. године пребацујемо се у Центар за трансплантацију код проф. Милутиновића на припрему за предијализну трансплантацију. Проф. Перовић није био за то да се трансплантација уради у Тиршовој јер је тек била у зачетку. Из Тиршове добијамо комплетну историју болести, коју прослеђујем проф. Милутиновићу преко супругове рођаке. Није прошло ни месец дана од прослеђене историје, и проф. Милутиновић нас позива телефоном да дођемо у центар. Био је април, као сада док ово пишем, ама баш исто пред Ускрс. У центру упознајемо докторку Благојевић која води припреме за трансплантацију, и докторку Ђокић која води постоперативни ток трансплантације, односно тзв. „Стерилни блок“ (који на све личи, сем на назив који носи). Они који нису били тамо, не могу ни замислити какав је то блок. Докторка Благојевић нам у кратким цртама објасни каква је процедура припреме и које све анализе треба одрадити, као и да треба доста времена да се све заврши. Постижемо договор да се у центру уради само артериографија после типизације и мешане културе пошто нисмо знали ко би од супруга и мене био донор. Благојевићки се одмах нисам допала јер сам била доста упућена, како у термине, тако и у дијагнозе, и нисам дозволила да проведемо шест и више месеци у центру ради припреме јер није било потребе да правимо толики трошак нашем заводу, већ сам била категорична да ћемо припреме завршити за месец дана код нас у Бору и Зајечару. Полазимо из центра кући са коментаром да можда ипак не треба ту да радимо трансплантацију. Осећало се нешто у ваздуху у том центру, исти осећај смо имали и Милош и ја, на шта је супруг искоментарисао да су нас у Тиршовој много размазили. Нисмо послушали своју интуицију, а требало је.

По доласку у Бор, супруг и ја заједно са Милошем почињемо припреме док чекамо типизацију. Наши доктори, сви до једног који су учествовали у нашим припремама, били су феноменални и немогуће је постало могуће, максимално су се потрудили да све буде перфектно одрађено како не би могли у центру да нађу никакву замерку. У Зајечару је докторка Жељка са нуклеарне медицине водила наше припреме и такође је све било савршено одрађено. Врло брзо смо све завршили, у међувремену готова је била типизација и мешана култура. Поново одлазимо у центар како би се одредио давалац и одрадила артериографија. Благојевићка нам у центру чита анализе типизације и како смо супруг и ја компатабилни даваоци велика комисија која одобрава трансплантације оставила је одлуку нама. Саопштавамо Благојевићки да смо донели одлуку да ће давалац бити супруг и она их смешта на одељење како би се одрадила артериографија. Наравно мене одмах удаљава са одељења онако арогантно дајући ми до знања да је она главна. Прогутам кнедлу, смирим себе и схватим да ћемо нас две ратовати. За свих пет дана док су били на одељењу, није пропустила ниједну прилику да ме отера како са одељења, ходника, па чак и из дворишта уз образложење да ја нисам пацијент и да немам ту шта да тражим. Њено понашање ми је само потврдило да јој никако не одговарам и да мојим супругом може лакше да манипулише. Крајем маја све су припреме биле готове и остао је да се утврди само датум трансплантације. У том размаку разговарам са проф. Милутиновићем како бих сазнала његово виђење, подсећам га да је Милош имао поприличан број хируршких захвата и ако треба било каква помоћ доктора из Тиршове и на самој интервенцији да није никакав проблем да се договорим са њима, само да им пар дана раније јавим, када ће бити интервенција. У том разговору Милутиновић се сложи са мном да би могли доктор Војкан и доктор Мирослав Ђорђевић да буду асистенти приликом трансплантације. А и он је разговарао са Војканом о Милошевом лечењу и добио информације које су му биле потребне. Том приликом доктор Војкан му је понудио помоћ за све што треба око Милоша. Уследио је позив за трансплантацију, било је то изненада: данас за сутра. Позвали су нас 28. 06. по подне, а трансплантација заказана за 30. 06, при чему је то последња трансплантација, коју раде пре одласка на годишњи одмор, док ће нове радити тек од октобра. Као да смо ми ту преко брда, као да не постоји процедура која се мора спровести. Милош са оцем одмах креће за Београд, а ја остајем како бих покушала да ујутру средим упуте и комисију без чега је немогуће и замислити да би их уопште уписали у болницу, а камоли радили трансплантацију. Наравно на комисији наши доктори чудом се чуде и не верују у такву неозбиљност, али ми излазе у сусрет и све педантно ураде без и једног пропуста. Рано ујутру одлазим у трансфузију да узмем резултат маркера за хепатит. Начелница трансфузије дајући ми резултате упита докле смо стигли, рекох јој да су Милош и Зоран већ у центру и да ће трансплантација бити сутра. Предложи она да ми за сваки случај напише потврду у случају да буде потребна крв, да не јурим даваоце по Београду, већ да ће наш центар надоместити јединице крви. Веровали или не, али та потврда је била кључна и спашавању Милошевог живота. Свануо је дан трансплантације рано ујутру у 7. сати ћерка и ја испратисмо Милоша и Зорана до операционе сале. Речено нам је да трансплантација траје најдуже три сата. После неких сат времена излази доктор, који нам се представи да је хирург Топузовић, који је вадио Зорану бубрег, рекавши да је Зоран пребачен на интензивну негу. Интервенција је, по његовим речима, протекла без проблема и да ћемо моћи да га видимо после два сата кад буде била посета. Из сале у којој је Милош, ни после 12. сати, још нико не излази, па сам већ почела да бринем шта се дешава. Негде око 13. часова зове ме доктор Мирослав Ђорђевић да пита како је прошло, а ја у чуду нисам ни знала да их је професор Милутиновић позвао тог јутра да не силазе у центар. То сазнање је толики бес изазвало у мени да речима не могу да опишем. Нешто пре 14. часова поред нас журно утрчава доктор Кузмановић са васкуларне кога иначе лично познајем преко проф. Перовића јер је био на две Милоше интервенције. У том тренутку не повезујем да он жури због Милоша, ни у лудилу не очекујем да се ради трансплантација без васкуларног хирурга. У том моменту силази Благојевићка, чак се и она забринула што Милоша још увек нема из сале. После неколико минута, враћа се и обавештава нас да је све под контролом да је стигао доктор Кузмановић и да ће све бити у реду. Слушам жену и не верујем да својим обавештењем она потврђује да су ми одвели дете на трансплантацију без васкуларног хирурга. Негде већ око 15. часова изводе Милоша из сале у јако тешком стању, прикључен на неким апаратима са милион цевки, цевчица и централним катетером у врату изгледао је ужасно. Захвалих се богу што је уопште жив. Смештају га у “ Стерилни блок“ пуштају нас на кратко да га видимо, јер како је то “ Стерилни блок“, ту само пацијенти бораве. И од тог тренутка за нас почиње хорор. Покушам после да дођем до Милутиновића, али од њега ни трага ни гласа, нестао је видела сам га тек 10. септембра. Покуцам код Благојевићке и она је нестала, само што сам њу видела после неколико дана. Добити информације у том тренутку о трансплантацији и компликацији која је наступила јер очигледно је нешто било, а колико и шта, није било могуће сазнати. Следећег дана, долазим, нема никог од доктора, само сестре које наводно не знају ништа. Милош боље изгледа, али примећујем да кеса за урин можда има свега 100 мл, помислих можда је сестра испразнила, па је приупитах и добих негативан одговор. Наравно да сам ћутала и да ништа нисам питала, можда би ме и оставила да будем ту, али сигурно је имала наређење да ако почнем да запиткујем, да ме удаљи. Један од пацијента је успео да ми дошапне да је Милош имао јако тешку ноћ. Замолих га да колико је у могућности да му припомогне јер ово је први пут за његових седамнаест година да је без мене у болници. Сутрадан поново исто: нема доктора, само сестре које и даље „не знају“ ништа. И тог дана иста ситуација са кесом за урин ништа се не миче, иако Милош константно прима брзе инфузије. Тако дан за даном. Све исто, пролази већ цела недеља. Напокон, појављује се Благојевићка, улазим код ње без питања да ли је слободна тражећи да ми објасни шта се дешава. По њој је све у најбољем реду, ја сам умислила да није у реду. Покушавам лепим да јој кажем да ја своје дете познајем и знам кад нешто није у реду, а што је било више него очигледно. Захтевам да видим резултате и операциони лист, и тог тренутка улазимо у жестоку свађу, која се завршава претњом да ако не будем напустила одељење, позваће полицију. Излазим из њене лекарске собе и видим да ту нећу успети да сазнам ни сад ни на даље ништа што они сматрају да не треба да се зна. Сутрадан већ долазим са другом стратегијом. Почињем да остварујем контакте са пацијентима на одељењу који су на припремама, разговарам са њима уз кафу и полако улазим у систем функционисања чувеног центра. Сазнајем које су сестре за сарадњу, односно на страни пацијената, кад раде, где стоје историје болести, да се анализе раде у Клиничком центру, и ко их доноси. Може се бити и уз пацијента у блоку. До сад ко год је из породице хтео да буде ту, био је, што је за мене била новина. Са тим сазнањем, ја лепо одем код главне сестре Добриве и саопштим да се више нећу померити од Милоша и да Благојевићка може да зове сто полицајаца, а ја ћу позвати сто новинара. Не знам да ли јој је пренела, али мене више нико није дирао. Тог истог дана пресретнем спремачицу, која доноси резултате, отмем јој резултате, пронађем Милошев, вратим јој остале и шлогирам се кад видим да креатинин са трансплатираним бубрегом 1300. Ујутру улетим код Благојевићке чим сам видела да је стигла. Бацим резултат на сто, захтевам да ми се објасни како је то све у реду по њој. Наравно није очекивала да ћу им ипак доскочити. Седам за сто, и у том тренутку водимо нормалан разговор, онако како доликује доктору да саопштава стварно стање, па макар оно било црно најцрње. После обављеног разговара, постижемо договор да се Милош укључи на дијализу, али да покушам да му то што безболније саопштим. Прво саопштавам супругу и објашњавам да му тако спашавамо живот у противном ће се угушити од воде у плућима јер константно прима инфузију, а бубрег не даје знаке рада. Тог тренутка Милош је имао вишка течности преко 15 литара, дисао је све теже и теже. Врло тежак разговор са Милошем, не прихвата да крене на дијализу. Докторка Ђокић га подржава да не мора, може још неки дан да се сачека, нема везе што може да падне у кому од креатинина. Водили смо тешку борбу да пристане. У ствари био је то страх од дијализе који смо му ми усадили несвесно причајући како мора да се уради предијализна трансплантација да не би завршио на дијализи. Тог дана смо некако успели да договоримо да се од сутра укључи. Пошто је већ имао централни катетер, био је спашен да му бар то не пласирају. И тако крене Милош на дијализу уз коментар да је знао да то није ништа тешко, не би ни пристао на трансплантацију. Дефинитивно бубрег ни 15. дан не показује знаке рада иако му је укључен допамин и даље прима велике количине инфузије. Превијају га сваки дан по три пута, дрен не престаје да цури, правдају то лимфом. Ја и даље покушавам да дођем до суштине проблема, у сталном сам контакту са нашим докторима из Тиршове и уз сталне консултације почињемо да размотавамо клупче. Милош се стално жали на бол у нози, али нико од њих не обраћа пажњу на тај бол. Доктору Топузовићу приликом превијања Милоша током дежурства, било је чудно да дрен још увек толико цури. Милош му се пожалио на бол у нози, доктор је тражио да му покаже тачно место где га боли. Објаснио је Милошу да му је трансплантирани бубрег прикачен за екстерну и да не би требало да га боли бубрег јер није тежак да екстерна вена не би могла да га држи. Обећао је да ће ујутру пренети на јутарњем састанку да се одради ехо који ће показати ако нешто није у реду. Од те вечери доктор Топузовић је постао наш савезник у борби. Ујутру после визите воде Милоша на ехо, са њим иде и Топузовић. Кад су завршили снимање, Милош излази и ја пошаљем супруга да га одведе на одељење. Чекајући доктора пред вратима, чујем свађу између њега и арогантне докторке Ристић, али не могу да разазнам о чему расправљају, а сигурна сам да се ради о Милошу. Топузовић излази бесан вичући Ристићки да се створи код Благојевићке у соби. Ја трчим за њим у лифт, питам о чему се ради, шта није у реду, он ћути, не одговара, а видим му у погледу да и те како има шта да ми каже. Ристићка је пешице већ стигла пре нас, видим ја да дебело нешто није у реду. Зовем супруга да дође испред лекарске собе и укратко му објасним да морамо да спопаднемо Топузовића да је нешто видео што му се не свиђа. Чим је изашао из лекарске собе, спопали смо га ко пијавице, али ништа. Објаснио нам је да са кокошкама не може да изађе на крај и да је он Зоранов доктор и нема права да доноси одлуке везане за Милоша. Упитах га да ли сматра да Милош треба поново да иде у салу због трансплантираног бубрега. Гледао ме зачуђено, али са одобравањем, рекла сам да већ неко време пратим тајно резултате, да сам дошла до историје болести прочитала оперативну листу и да сам све то показала докторима из Тиршове и пратим њихове смернице за даље. Рекао нам је да не бринемо да ће он изнаћи начин да се све добро заврши. У међувремену, Милошу почињу да расту трансаминазе, питам докторку шта се дешава због чега сад имамо и тај проблем, урадиће додатне анализе, па ће нас обавестити. Позовем ја нашег доктора Пеђу у Бору, ишчитам му резултате. његова препорука је била да се ураде маркери. Не чекам ја сутра већ одмах код Стошовића који је био дежуран затражим да се одмах одраде маркери. Одраде они то и пошаљу на анализу, али кад је дошао резултат, не кажу нам да је Милош покупио хепатит Б. Наравно, како сам била неповерљива, одем до приватне лабораторије да питам да ли можемо донети узорак крви на анализу за хепатит. Рекоше ми да није проблем могу да ураде. Позовем супругову сестру да дође до центра, која је иначе здравствени радник, објасним да мора да дође да кришом узме Милошу крв како би однели узорак на анализу. Одрадисмо ми то и добисмо резултат, наравно позитиван на хепатитис Б. Наравно поново водимо борбу доказивања да се и даље манипулише резултатима. Стошовић онако неупућен у ситуацију каже да смо вероватно донели од куће хепатит, као и воду у плућима. Покушам да без тензија објасним да смо од куће донели и резултат и снимак који другачије каже у односу на његову тврдњу, и да се све може погледати у историји. Не вреди лепим, не постижем ништа, кренем паљбу по свима њима тако да су сви пацијенти изашли из својих соба да виде шта се дешава. Све је он саслушао што сам ја изговорила, одмахну руком и отиде са одељења. Ујутру визита, саопштавају нам да је Милош вероватно покупио хепатит на апарату за дијализу, јер неко од пацијената је био непоштен и није пријавио да је позитиван. Ето, то тако функционише у центру, увек је неко други крив и никад нема њиховог пропуста. Већ смо ушли у двадесет трећи дан од трансплантације, ништа се није променило. Топузовић је дошао у визиту и превија Милоша, ћаскамо онако необавезно. Саопшти он да ће извадити дрен који и даље не престаје да цури и да ћемо се видети вечерас у неко доба. Искоментарисах са сестром да се доктор нешто побркао, да је данас субота и да он није дежуран на одељењу како би нас обишао увече. Сестра ми рече да он ту ноћ дежура са тимом за хитне интервенције на Клиничком центру. То сазнање у мени убаци неки црв сумње, покушавам да повежем ствари, али не долазим ни до каквих назнака шта то може да се деси и шта је хтео да каже тиме да ћемо се видети вечерас. Иначе, тог дана сам од раног јутра осећала неку нелагодност, просто необјашњиву, и велику дозу страха. Због тога нисам излазила са одељења, ниједног минута се нисам удаљила од Милоша. Предвече је супруг дошао са одељења да са Милошем одгледају неки филм, а ја сам за то време легла да одспавам и рекла супругу да ме пробуди кад буде кренуо да спава. Кад су одгледали филм, пробудили су ме, испратили смо Зорана до његове собе, вратили се до купатила, вечерали. Милошу се спавало, сместила сам га у кревет, ушушкала, рекох му да ћу бити испред бокса и да ћу читати књигу. Немир ме није напуштао, а неки страх се увећавао. Покушавам да се сконцентришем на оно што читам, али не иде, читам, а ниједна реченица се не задржава у глави. Можда је прошло пола сата од покушаја читања кад је Милош из сна вриснуо. Кад сам се окренула видела сам ужас, крв на све стране, стомак му се отворио од одоздо, па све до горе, колики је био рез – све је попуцало. Покушавам да дозовем сестру са одељења, али ме она наравно не чује. Милош вришти да га не остављам, а морам да доведем помоћ. Трчим до краја ходника, вичем хистерично не би ли ме чули и успем да их дозовем. Чули су ме и они и са других спратова: и сестре и доктори. Сви су се сјатили, сестре су биле баш спремне, доктор који је дежурао био је млад и сав се спетљао, тако да га је сестра са одељења склонила да не смета. Посматрам хаос око себе, гледам страх и смрт у очима свог детета, а немоћна сам да му било како помогнем. Не могу чак ни да му кажем да се не плаши и да ће бити све у реду јер ја сам уплашена више него он. У себи се ломим да ли да пробудим Зорана или не, хиљаду слика у секунди пролази пред очима. Ипак, одлучујем да га пробудим јер ми разум говори, ако се заврши лоше, никад ми неће опростити што га нисам пробудила, а ја бих хтела само да га заштитим. Одлазим до собе, будим га, враћамо се код Милоша и онда видим Топузовића са осталим докторима како се журно спремају да га уведу у салу, коју нису успели да откључају јер се брава заглавила, а време постаје највећи непријатељ. У тренутку доносе одлуку да сиђу у доњу салу. Зоран и ја силазимо пешице, док смо се ми спустили, они су већ ушли, на међуспрату срећемо докторку Драгану која је дошла од куће са својим супругом који је директор клинике на којој смо. Госпођа је баш била љута што је морала да дође, вероватно, па ми је одбрусила да треба сви да се смиримо и да то што Милош вришти то му ништа неће помоћи. Погледала сам је само, имала сам битније ствари него упуштати се у расправу са њом. Сви пацијенти су сишли код нас онако у тишини, давали су нам подршку, јер у таквим ситуацијама не постоје речи утехе. Минути су пролазили као сати, сати као вечност, а тишина тежа од свих планина света. После неколико сати, излази Топузовић, и у његовим очима виде се сузе које покушава да задржи. Саопштава нам да трансплантирани бубрег морају да одстране, пукао хематом који је био пун крви тежине око пет килограма разнео је половину бубрега и покидао екстерну у нози. Рекли смо му да нам је битно само да се Милошу спаси глава да бубрег више и није битан, да не размишљамо о њему. А онда је уследио шок. Још већи проблем је нога коју планирају да одсеку и не могу да се усагласе. Добила сам напад хистерије викала сам колико ме грло носи да се не играју, да им то неће проћи живи одатле неће изаћи, да смо довели дете на две ноге и да не планирамо да га враћамо у колица. Милош је до последњег дана док није дошао у центар, активно играо фудбал, а да како год знају изнађу начин и промене своју одлуку јер то сигурно нећемо прогутати, као све ово до сада. Топузовић се вратио унутра пренео је оно што смо рекли и они донесу одлуку да ногу повежу на периферне крвне судове, пошто је млад и бавио се спортом постоји могућност да периферни крвни судови повуку функцију. Негде око пет ујутру су завршили и извели Милоша из сале, сместили га у интензивну, позвали нас да уђемо и да га видимо. Прво што сам урадила, открила сам га да видим да ли има обе ноге. Топузовић нам саопштава да морамо да чекамо четири сата да видимо да ли ће померати ногу, ако не враћају га поново у салу, морали су да одморе Милоша јер нису могли да одржавају притисак више приликом интервенције. Да се не бринемо, све ће то бити како треба, да ни њему као доктору није било нимало лако и да он кући има ћерку Милошевих година. Најбоље је било да се мало приберемо и сачекамо да видимо да ли ће време бити наш савезник у овој борби. Ништа нам није преостало морали смо да чекамо. Попели смо се са доктором да заједно чекамо. Док смо седели и чекали, појави се докторка Драгана и ничим изазвана почиње да коментарише да није ништа страшно, да се то дешава, да смо ми довели болесно дете, а такође, и да је он потписао за себе и оца да је сагласан за сваки ризик који са собом носи интервенција. „Тачно“, рекох јој, „слажем са Вама, довели смо болесно дете да га лечите, а не да га убијете или осакатите, и сад нам лепо вратите исто такво дете какво смо довели. А што се тиче потписа боље да уопште нисте начели ту тему. Дали сте малолетном детету да потпише за себе и оца, поред оца који је пунолетан. Ја сам лепо то извукла из историје фотокопирала оверила у суду, па ако буде било потребе сигурно ћу то и употребити против Вас“. Поче она да виче да ја измишљам да је Милош 88. годиште, и да није малолетан. „Нажалост, докторка, изгледа да поред медицине, лоше стојите и са математиком. Милош јесте 88. годиште, али ће осамнаест година напунити тек у октобру“. Нисам сачекала њен коментар, само сам изашла из лекарске собе. Ближило се време да сиђемо у интензивну. Позвао нас је Топузовић да кренемо. Док смо ми сишли, васкуларци су већ стигли код Милоша и причали са њим. Били су задовољни, Милош је померао ногу, што значи да је одлука била на месту и да су периферни крвни судови почели да раде своје. Оно што је било за нас и Топузовића забрињавајуће то је крварење које је константно истог интензитета. Међутим, васкуларцима је то било апсолутно нормално. Упитах ја које од њих радио Милоша, ниједан од њих није, они су дошли у дневну смену и имали су обавезу да прате дешавање код Милоша. Рекоше да ће из сваке смене долазити неко од доктора све док то буде било потребно, и врло вероватно да ће и неко од три доктора који су радили интервенцију доћи и у приватној режији, па ћемо моћи да се информишемо. Дефинитивно са ногом  било је све како треба, али крварење не престаје. Дежурна докторка у интензивној нас позива да сиђемо код ње како би нам рекла да јој се ситуација никако не свиђа са интензитетом крварења код Милоша. Била је поноћ кад нас је позвала. Питамо како ми можемо да помогнемо. Међутим, нема одговора на наше питање. Све што је било у њеној моћи, она је покушала. До тог тренутка Милош је примио 46 јединица крви и послала је требовање за још две. Онда је почела да зове на осталим клиникама које имају интензивне неге не би ли јој неко од колега рекао да је имао такав случај. Ни после два сата покушавања и разговора са осталим колегама, не долази до решења, а васкуларци тврде да је то нормално. Докторка почиње да води рат са докторкама из центра и васкуларцима сматра да се не предузима све потребно, а да се сва одговорност сваљује на њу јер је она дежурна, а немоћна је без сарадње са осталима. Поново је питам ако сматра да ми можемо нешто да помогнемо или има било какав предлог, ми ћемо то и урадити. На то нас она пита да ли имамо ми неког ту у Београду, неку везу каја би се заложила, вршила притисак да се реши ситуација, иначе изгубићемо дете, вероватно због решиве ситнице, јер можда може још четири јединице само да прими и више не. И опет нам време цури, опет је неко ту ко је вољан да помогне, а немоћан је као и ми. Питам ја докторку ако бих позвала нашег професора Перовића или директора Тиршове да ли би то помогло, или било ког она сматра, а не може да зове. Наравно да би помогло, али не можемо чекати да сване. Па нећемо ни чекати, одмах ћемо звати, поделимо се Зоран и ја ко ће кога звати да то брже иде без обзира што је било пола три ујутру ми смо имали слободу да сваког из Тиршове можемо да зовемо у било које време јер смо тамо провели шеснаест година. Наравно наши позиви су уродили плодом. Ми смо позвали наше докторе, Зоранова сестра је звала своје са Института за мајку и дете, они су звали своје колеге и за три сата сјатили су се и доктори и директори клиника. Само чувене докторке из центра се нису појавиле, ипак је то било доста рано за њих. И наравно кад се толико људи укључи, решење се пронађе. Сви су се усагласили да треба позвати трансфузиолога који ће сигурно зауставити крварење. Тако је и било. Кад је дошао доктор из центра за трансфузију, рекао је да ће за два сата зауставити крварење, само се морају набавати инјекције. Морали смо да сачекамо да се апотеке отворе како бисмо купили угурал, а доктор је написао налог да из главне клиничке апотеке донесе остатак који је неопходан да се споји са угуралом. Чим смо имали све потребно, доктор је направио коктел који је укључио Милошу, а морало се израчунати колико капи у минуту може да прими. После првих петнаест минута, интензитет крварења је почео да се смањује и тачно за два сата је престало. Наравно сви смо били срећни јер смо добили још једну борбу. Међутим, докторки Драгани се све то није свиђало и била је упорна да врати Милоша у центар. Али начелница интензивне, докторка Филимоновић, која је обожавала Милоша, позове нас да нам то саопшти и тражи дозволу од нас да Милош остане ту код ње докле год се не опорави у противном не гарантује да ће у центру имати адекватну негу. Наравно ми се сложимо да треба да ту остане, свесни смо колико се ту доктори залажу за Милоша. Водиле су њих две рат око Милоша, али ипак је победила докторка Филимоновић. Било је ту свега и свачега у том њиховом ратовању. А ја уз све покушаје да стигнем до васкуларца који је оперисао Милоша, никако не успевам. Сестре из центра, које су се смењивале код Милоша, имале су изричиту наредбу да не смеју да нам кажу кад васкуларци долазе да обиђу Милоша. Милош није смео у интензивној да има мобилни код себе и никако није могао да нас обавести да је васкуларац у обиласку. Али наравно увек има неко ко је вољан да помогне. Тако сазнам ја да се доктор прво најави за које време стиже и онда сестра из центра силази код Милоша. Код следеће докторове посете сестра ме обавести да силази јер долази доктор, а остало је на мени како се снађем. Сачекам ја да она сиђе, па после кратког времена сиђем и ја неопажено дођем до ходника, видим да је доктор код Милоша, вратим се на почетак ходника и сакријем се у ормар. После краћег времена, чујем кораке како се приближавају искочим из ормара испред доктора и препаднем га. Нисам ни размишљала да ћу да препаднем човека јер је ту мрак. Извиним се ја, кажем да сам Милошева мајка и да није постојао други начин да ступим у контакт са њим. Питам ја за интервенцију, међутим, и он је био само дежуран који је био у обавези да обиђе Милоша, али да не постоји никакав проблем да дођемо сутра ујутру код њиховог шефа одељења доктора Марковића, који је оперисао Милоша. Он ће га позвати телефоном да сутра пре подне обави разговор са нама. Ето тако смо ми дошли до доктора Марковића, који је укупно скоро четири године пратио развој периферних крвних судова на тој нози и ништа није препустио случају. Милошево стање је варирало због вишка воде коју је имао морали смо да вршимо притисак на докторку Драгану да му се раде ванредне дијализе, вршили смо притисак да му се искључи имуно супресија, коју није ни требало да пије јер је трансплантирани бубрег извађен. Вршили смо притисак да му се укључи имуноглобулин како би могао брже да се опоравља. Све смо морали сами да гурамо, притискамо да претимо. А у свом том хаосу спопали су нас новинари из разних новина и емисија којих сам се једва отарасила, нико од њих није хтео да разуме да спашавате детету живот и да није време давати и њима простора за манипулације како би били читани или гледани.

Крајем августа вратили смо се у центар из интензивне са Милошем, видно опорављеним. И докторка Благојевићка се вратила са одмора видно забринута кад су јој ујутру рекли шта се догодило Милошу није имала појма. Среле смо се на ходнику, ја сам излазила од Милоша, а она је ушла, донела му је поклон из Шпаније. Док смо се мимоилазиле, рекла мије да дођем после код ње да поразговарамо. Одговорила сам јој да немамо о чему. Онда кад је требало да разговарамо, она није хтела да дође на клинику иако сам објаснила њеном супругу колико је хитно и шта се догодило. Правдала се како је ујутру путовала, а позвала је докторку Драгану и она јој је рекла да је све у реду и да нема потребе да долази ни једног момента јој није рекла шта се догодило. Одговорила сам да ме не занима, звала сам је ја код куће, а не докторка Драгана. Тако смо се Благојевићка и ја заобилазиле у широком луку све време док смо били у центру. Стигао је и септембар, вратио нам се и професор Милутиновић, који је стално бежао од нас. Пустили смо га неколико дана, па смо га једног дана пресрели супруг и ја. Рекли смо му да то није лепо и да нема потребе да се тако понаша, да је Милош његов пацијент и да очекује да га његов доктор обиђе и да се распита како је. Истакли смо да нама објашњења сада ништа не значе и нема потреба да нам ишта објашњава, ми смо и без њега и Благојевићке успели да спасемо наше дете. Међутим, основни је ред да се јави и да се укључи да превазиђемо заједно и покушамо да поправимо нешто ако би се дало поправити. После тог разговора, створио се однос да све што је било у Милошевом интересу професор се максимално залагао да се то спроведе. Како се Милош дијализирао преко централног катетера, дошло је време да се уради фистула. И наравно поново креће рат. На јутарњем састанку они доносе одлуку ко ће урадити фистулу и заказују и стављају га на листу. Дознајемо ми јер већ увелико имамо доушнике. Одмах зовем доктора Пеђу код нас на дијализи да разговара са доктором Животом око Милошеве фистуле шта препоручују , и евентуално хоће ли доктор Живота да уради Милошу фистулу. Доктор Пеђа је обавио разговор, доктор Живота не одбија да уради, али пошто смо већ у Београду, било би паметно да искористимо, и ту одрадимо или евентуално код Делића у Ћуприји. Одлазимо супруг и ја код проф. Милутиновића са једним јединим питањем колико успешних фистула је урадио доктор коме је додељен Милош. Милутиновић хвали доктора, као је дипломирао са десетком тралала, ја га прекидам и питам колико. Добијам одговор делимично. Не постоје делимичне фистуле или раде или не раде. Кажемо му да не долази у обзири и напомињемо да како зна и уме откаже интервенцију и скине Милоша са листе, уопште нас не занима како ће то извести, а ми ћемо наћи доктора који ће урадити фистулу. Питао нас кога имамо на уму и да ли смо већ разговарали са неким, рекох му да ће Кузмановић радити. Нисмо разговарали, али ће он радити. На то нам он каже да Кузмановић не ради годинама фистуле. Рекох му да знам да не ради, али такође знам да их је урадио на стотине и да ће сигурно нама изаћи у сусрет. Професор је успео не знам како код директора клинике да обустави Милошеву интервенцију. Ми смо се са Кузмановићем договорили пристао је без проблема, једино није могло да се ради на васкуларној јер се већ неколико година тамо не раде. Договорили смо се да ће се радити у центру да он каже ког дана, а ми ћемо обезбедити салу. И тако је и било – ми притиснемо професора да регулише салу да буде слободна. Доктор Кузмановић дошао, урадио перфектно иако их није радио добрих осам године, ипак осећај није изгубио, а Милош има јединствену, урадио му је на палцу. Наравно пре првог буђења, договорили смо се да прво идемо код њега да обележи и ни случајно пре двадесет и првог дана не дозволимо да се боде. Међутим, како се фистула лепо развијала, запели они да га боду, па то ти је, јер треба пласирати нови централни катетер, па да га не муче наводно. Међутим, како им иначе нисмо веровали, скупимо се и одемо код Кузмановића. Наравно он лепо напише да се фистула не сме дирати. А усмено нам каже да ће он доћи кад буде требало да се проба. Тако је Милош морао да истрпи замену катетера који му је служио још само три дијализе и после је почео да користи фистулу. А хвала богу користи је и дан-данас. Како смо већ све доводили на место колико је то било могуће, полако смо се припремали да напустимо центар, и кад год би споменули да треба да нас пусте да идемо кући, нико од њих није реаговао. Била сам у сталном контакту са нашим доктором Пеђом, тражила сам и његово мишљење да ли је сагласан да дођемо и да ли Милош може код нас неометано да се дијализира. Одговор је увек био – ако сматрате да сте све позавршавали – знате да сте овде добродошли. Свануо је дан Милошевог рођендана, пунио је осамнаест година, ми смо већ звали наше да дођу по нас тог дана иако отпуст није ни био на видику. Покушасмо ми да се некако договоримо да нас отпусте, али нико не би заинтересован за наше жеље. Договоримо се да чим Милош заврши дијализу, ми кренемо кући. У међувремену се поквари апарат, дође мајстор да га поправи. Било је 9 кад је дошао, а у пет поподне га још није поправио. Опет ја зовем доктора Пеђу, испричам у кратким цртама шта се дешава, питам сме ли Милош без дијализе до сутра ујутру да кренемо кући. Нама наш драги доктор Пеђа даде благослов да кренемо кући и да ће Милоша ујутру у седам чекати спреман апарат. Тако док смо ми скупљали ствари да кренемо, сестре су викале: „Где ћете, чекајте сад ћемо да га укључимо, па нико вас није пустио да идете ми ћемо имати проблем?“ Нисмо се више окретали ниједан од нас. Били смо сигурни да ћемо их ујутру обрадовати кад буду видели да породице Ђошевски више нема у центру.

Било је ту још много тога. За мене је и ово превише јер док сам писала, морала сам све поново да преживим, и верујте да је јачина емоција била истог интензитета, као и тада.

Аутор текста Снежана Ђошевска

Лектор Саша Чорболоковић проф. српског језика

Miloš1 Miloš2 Miloš3 Miloš4

ЈЕЛЕНА

Mилош је мој најбољи пријатељ годинама, пријатељ уз кога сам одрасла. Поносно могу рећи да, иако се људи временом удаљавају, нама се то није десило. То је дечко ведрог духа, и широког осмеха и може се препознати по томе што је увек окружен пријатељима који уживају у његовом друштву, јер такво пријатељство које он пружа је јако тешко наћи. Згодан, леп, добар фудбалер, духовит, ово су само пар особина поред многих које могу набрајати у недоглед, а које би Милоша укратко описале. Он је једна од ретко искрених особа чији савет увек радо прихватим, а уједно и разумна особа да усвоји и прихвати и мој искрени савет, али и критику када је потребна.

Када је Милош поделио са мном ту тужну чињеницу о његовој болести, била сам погођена том неправдом да један тако млад, здрав и прав младић мора с тим да се суочава у животу. Суочавајући се тако рано, са јако мало година, и то са оваквим проблемом,  плашила сам се да ће можда и сам да се промени. У почетку је било тешко, сам сусрет са операцијама и прихватање болести, довело је до тога и да се  повуче и тугује сам. Потиштеност и депресија су ме још више уплашиле и зато сам се свом снагом трудила да увек будем уз њега, да заједно прођемо кроз то и да схвати да није сам у свему томе. Временом, мало по мало, заједничким снагама, цело друштво се потрудило и успели смо да му докажемо да има пуно разлога због чега треба да се бори и иде даље. На крају, ипак је остао онај стари храбар и ведри момак, пун живота, и тиме ме учинио још поноснијом особом, показавши ми ко је заправо мој најбољи пријатељ. Изласци, шетње, окупљања и дружења, апсолутно се ништа променило није, а ево прошло је већ 10 пуних година, како иде на дијализу.

Милош ме је својим примером научио да се са животним недаћама треба носити онако као што се и сам бори и носи са својим здравственим проблемом, храбро , јаког срца , подигнуте главе , позитивним мислима и са пуно наде и жеље да се искористи сваки дан који нам је дат, и живот живи пуним плућима. Због Милоша сам и сама постала бољи човек и надам се да сам и ја допринела томе да се уз праве особе које имаш око себе, лакше прихвате како добре, тако и лоше ствари. Он зна да ми може увек веровати и да се може ослонити се на мене, јер без обзира на све, подршку с моје стране ће увек имати. Право је задовољство познавати овако јаку особу и имати га за пријатеља, као и бити део његовог живота.

 

ЈОВАНА

За Милоша слободно могу рећи да је један од мојих најбољих пријатеља.

Откад знам Милоша, а томе има већ 10 година, он иде на дијализу. Шта то значи? Дијализа му заправо помаже тако што обавља посао који раде бубрези код здравих људи.

Да би нормално функционисао, он иде на дијализу три пута недељно – уторком, четвртком и суботом. Он је имао једну неуспешну трансплантацију бубрега и од тада је дијализа једино решење за њега. Морам рећи да у почетку није све било сјајно. Након те операције, Милош је клонуо духом. Престао је да се јавља другима, повукао се у себе и постао ћутљив. Срећом ми, његово друштво, смо били уз њега, када је то било потребно, и извукли смо га из депресије.

И поред тога, Милош води сасвим нормалан живот. Пун је живота, снаге, оптимизма и енергије на којој би му позавидели многи људи. Заправо, врло је мало људи као он. Снага, доброта, упорност, смисао за хумор, дарежљивост само су неке од врлина које он поседује.

Када би ме питали која особина издваја њега од осталих мојих пријатеља, то би дефинитивно била искреност. Милош је особа која једноставно не зна да лаже. Некима се можда не допада његова директност и сурова искреност, а по мени је то његова највећа врлина, јер ме подсећа на ону детињу искреност. Деца вас или воле, или не воле, трећег нема. Е тако је исто и са њим, и због тога га јако ценим и волела бих да се то никад не промени.

Милош је једна јака особа која храбро и стоички подноси све проблеме које му живот намеће. Без њега мој живот не би био исти, и веома сам срећна и поносна што имам пријатеља какав је он.

 

Од јуче до данас

„Чекај ме, ја ћу сигурно доћи. Знам куда идем и вратићу се јачи“.

Време је новац, новац је живот, живот је слава, успех, живот је бољи када хрпа гладних људи зависи само од тебе, живот је… Заблуде нас чине мање свесним правих вредности, јуримо за егзистенцијом не обазирући се на ствари које не делују као чинилац који нас може спасити злих намера других људи а и спасити од нас самих. Због неких циљева који нам се чине вишим од оних који то заиста јесу непрестано скачемо себи у стомак. Због неких циљева делујемо мање интелигентни и слепи. Манири су постали реткост. Човек човека више не поштује. Здравље се почело куповати. Живот се не поштује, људи то не знају.

Моје име је Иван Миловановић, студент сам педагогије на Филозофском факултету у Нишу. Имам 23 година и родом сам из Бора. Као доброг пријатеља издвајам Милоша о коме ово и пишем. Он је бубрежни болесник због чега се дијализира већ десету годину. Многима звучи као да је то велики број година дијализирања за један организам и на прву помисао стичу слику о Милошу као о некоме ко је већи део живота везан за кревет. Стварност је другачија.

Свака млада, способна и здрава особа има одређена интересовања и хоби којим се бави. Млади се данас друже по кафићима, клубовима, дискотекама, кладионицама, посећују разне манифестације од културних до спортских, научних и слично. Милош ни у једном погледу није другачији од било кога. Ватрени је навијач Црвене звезде, прати утакмице од куће а воли и да одгледа доста утакмица уживо јер, како каже, то је за њега неописив осећај. Он такође и воли да игра фудбал и играо га је док је био у могућности. Пар година смо заједно тренирали у фудбалском клубу Рудар из Бора. Заједно смо ишли на тренинге а након тренинга оставимо опрему кући и наставимо у оближњи парк где наше друштво игра фудбал. Дан нам је увек јако кратко трајао све до његове седамнаесте године када је услед одређених компликација био приморан да оде на трансплантацију бубрега. Тада, нисам имао представу о чему се ради и колико је компликован један хируршки захват тог типа. Операција је извршена у Београду а пре него што је пошао на пут био је сигуран да ће му тај корак бити важан и да ће му донети боље и стабилније сутра. Својим ставом није остављао простора да се помисли да нешто може кренути по злу. Био сам срећан због тога што ће му се пресадити могућност и потенцијал нормалног живота. Очекивао сам да ће се вратити срећан и здрав и планирао сам нове утакмице са њим. Нажалост, као што се не тако ретко дешава, нису се испунила очекивања, осећај разочарења, страха и горког укуса није могао да заобиђе мене и његове ближње. Трансплантација није била стопроцентно успешна и искомпликовала се до те мере да му је био угрожен живот. Захваљујући његовој спремности и снази није поклекао и вратио се тамо где припада. Услед недостатка једног бубрега због неуспешне трансплантације осуђен је на дијализирање три пута недељно. У почетку му је било чудно и тешко да прихвати али је убрзо схватио да нема потребе да се одупире томе, имао је у мислима људе који су му драги и знао је шта мора да усвоји уколико жели да их свакога дана дарује једним осмехом.

Из Београда се вратио за његов осамнаести рођендан који смо прославили у хотелу „Србија“ у Бору. Као повратник из једне битке није деловао нимало уморан нити обесхрабрен. Осмех му је красио лице све време. Било је то само једно од лепих вечери које смо провели заједно. Након краћег времена које је провео одмарајући и опорављајући се, наставио је да се бави фудбалом рекреативно. Био је равноправан противник свакоме против кога је играо. Трчао је упоредо са нама који смо наставили да тренирамо. Увек је био жељан победе и није прихватао поразе што је показао  и на  оном бојном пољу.  Одлика емоционално  интелигентних људи јесте да прихвате пораз, науче нешто из тога, и остану мотивисани за следећу игру. Милош није само интелигентан, он је геније. Зар нешто некоме сме да буде препрека, да ли неко сме да каже да не може или је уморан када Милош назове и каже: “До 1х сам на дијализи, спремај се и идемо на језеро”? Он је често покретач разних организација у нашем друштву. Има жељу и вољу да буде свуда активан и да посети што више места, да се дружи са што више људи. Поред њега не можете бити а да немате макар благи осмех на лицу. Хумора му не мањка и често се питамо одакле му толико инспирације а и снаге. Поред наведеног доброг смисла за хумор, красе га и ентузијазам, оптимизам, добар је човек, спреман је да увек и свакоме помогне… Он ми је доказао да ма колико тешко било увек може да се нађе начин да се оствари нешто што се јако жели, изговори су неприхватљиви. Својим поступцима и одређеним саветима често ми је давао мотивацију током неодлучности у одређеним тренуцима или тешким ситуацијама.

Апарат на дијализи му је спона између таме и светла. Три пута недељно он долива уље у фењер и не дозвољава да било који кутак у великој соби буде замагљен или мрачан. Постојање фистуле на његовој руци не схвата као нешто што треба да се крије, о њој отворено говори свакоме кога заинтересује.

Поред свих препрека које је имао или има он живи срећним животом, довољно испуњеним и са много људи око себе који желе да сваке вечери он легне са мислима о новом дану. Ако је човек слободна душа нема тих катанаца који ће је заробити. Затвор је у нама самима а не око нас.

Дан када је отпутовао у Београд ми делује тако близу, као да је био јуче. Јуче је дан обојен оптимизмом, данас је ствар у снази а већ сутра чекају нове утакмице у којима је Милош фаворит.

Иако се није вратио онакав због чега је тамо и отишао – јачи, вратио се оснажен у небројено више сфера. Да сам постане бољи није чекао неки бољи свет.

Само напред, у нове победе!

 

СВЕТОЗАР

Шта је то пријатељство? За некога пас, за некога дете, за некога друг из детињства, а за мене, то је Милош. Управо то је једна од његових највећих врлина. Он зна да буде пријатељ. Постоје ствари које смо учили у школи, али постоје и оне друге које нас учи живот и искуство. Управо живот је научио Милоша да буде стрпљив, да реагује промишљене главе, да не узима живот „здраво за готово“. Упознао сам Милоша у средњој школи, и тада је његов живот увелико зависио од дијализе. Међутим, он је био ведар и насмејан, а ја сам премотавао филм у глави, кроз ста је све прошао и како се са тим носио. Нема сумње да је имао велику подршку породице и пријатеља, који су све то заједно са њим пролазили, али исто тако нема сумње да је и Милош сам заслужан за сво поштовање и љубав свих људи који га окружују. Његова ведрина и жеља да помогне људима око себе, даје ми веру у боље људе, веру у боље сутра. Он је позитиван, насмејем, шаљив дечко из краја. Са њим никад неће да вам буде досадно. Он је исто тако борац и критичар. Он зна да буде и „оштар“ на речима и да вам каже истину у лице. Међутим, они који га познају, знају да и најсуровија истина изговорена из његових уста има најбољу намеру. И као сто сам рекао, живот је Милоша научио важну лекцију, а он је научио нас.

TRIBINA POVODOM SVETSKOG DANA BUBREGA

Naš Savez organizuje tribinu povodom Svetskog dana bubrega u maloj sali Zadužbine Ilije M. Kolarca. Svetski dan bubrega je ove godine 10. marta.

Nismo mogli da dobiju salu za taj termin i zato organizujemo tribinu 9. marta u 18:00 sati.

Na tribini učestvuju:

Prof dr Sanja Simić Ogrizović, predsednik Udruženje nefrologa Srbije,

pukovnik prof dr Đoko Maksić, načelnik Internističke grupe klinike VMA i

predsednik Saveza.

SDB2016

ISPRAVKA

U oba broja našeg časopisa Dijaliza stoji pogrešna email adresa našeg saveza.
Stoji sobirs.rs@gmail.com, a treba da stoji sobis.rs@gmail.com. Izvinjavamo se svima!

INTERVJU SA MILANOM RADOVIĆEM

U drugom broju časopisa dijaliza objavili smo vrlo važan intervju o vodi za hemodijalizu.

Ovde prenosimo intervju u celini.

Разговор с поводом: Др Милан Радовић

Проблеми са бактериолошком контролом воде за хемодијализу

Поштовани читаоци, у вези разјашњења свих недоумица које постоје и код пацијената и код стручне јавности, а у вези метода и начина микробиолошке провере (контролисања) воде за хемодијализу, обратили смо се на праву адресу. Др Милан Радовић је шеф одсека за санитарну микробиологију Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут“ у Београду, главни је оцењивач Акредитационог тела Србије за све лабораторије у нашој држави, дакле, најмеродавнија особа за питања квалитета воде којом се дијализирамо у нашим дијализним центрима.
„Дијализа“ часопис: Поштовани докторе Радовићу, пре свега, хвала Вам што сте у овој предновогодишњој гужви и свакодневним обавезама нашли мало времена да нам појасните ситуацију са квалитетом воде за хемодијализу. Од неколико наших доктора добили смо препоруку да сте Ви најкомпетентнија особа за разговор на ову тему, јер наши лекари су интернисти, нефролози, а за ове тeме ипак је главни микробиолог, зар не?
Др Милан Радовић: Да, хвала и Вама на позиву, када су пацијенти у питању сви морамо наћи времена за сва њихова питања и недоумице, јер како се оно каже: „пацијенти су у центру нашег здравственог система“, а сви ми остали смо ту да помогнемо, колико можемо. Што се тиче, микробиологије, јесте, ми смо задужени за квалитет и бактериолошку исправност воде за хемодијализу, али резултате мора тумачити и на основу њих доносити одлуке, увек и само лекар који одговара за целокупни дијализни третман пацијената у неком центру или болници. Тек на основу познавања целокупне ситуације са постројењима за припрему воде за хемодијализу, као и са резултатима рада особља које користи или одржава те дијализне апарате, лекар, начелник центра, може доносити поуздане одлуке које се тичу безбедности пацијената.
„Дијализа“ часопис: Када смо већ код безбедности у центрима за дијализу, мало је познато да су такозване клиничке или техничке компликације са којима се сестре и доктори боре на свакој хемодијализи, мањи проблем. Они те интервенције и тај свој ангажман око њих често истичу као важан аспект свога рада и самог процеса хемодијализе, али то је у суштини, мањи проблем. Мањи проблем, у смислу опште безбедности. Једино, од чега би дијализни лекари заиста требали да страхују јесте: неисправна вода за хемодијализу. Реците нам докторе Радовићу, да ли страхују, и да ли имају разлога да страхују, и они и сви ми заједно?
Др Милан Радовић: Тако је. Једине компликације на хемодијализи које потенцијално могу имати катастрофалан ефекат јесу неисправности везане за квалитет воде за хемодијализу. То је због масовности ефеката. Вода за хемодијализу представља медијум и начин елиминације штетних материја из крви пацијента. Све друге дијализне компликације су појединачне или максимално се могу јавити код неке групе пацијената, али неисправност воде за хемодијализу доводи до масовног, нежељеног исхода, код свих пацијената у том центру. Тако да је једини лек: превентива.
„Дијализа“ часопис: Превентива је увек важнија од терапије, или би бар требала да буде, али на шта тачно мислите кад кажете превентива, а разговарамо о микробиолошкој исправности воде за хемодијализу. Мислите на значај редовног занављања филтера и другог потрошног материјала у постројењима реверзне осмозе и на значај редовног чишћења и дезинфекције тих уређаја?
Др Милан Радовић: Да и то је све битно, и све се то подразумева, али један други аспект сам желео да нагласим, када је у питању превентива. Наиме, лекарима, начелницима центара за дијализу, је највећи проблем што свакога дана, ујутро, они морају донети одлуку да ли ће тај дан хемодијализе бити вршене или неће, дакле одлуке морају донети ујутро и одмах, а резултати на основу којих они доносе те одлуке су стари најмање 7-10 дана! Најмање! И тако је свуда, јер, другачије не може бити због наших лабораторијских метода. За издавање налаза о микробиолошкој исправности воде за хемодијализу нама треба најмање 7 дана, па када надлежни лекар добије те налазе, ако нису били у реду, онда је већ касно, јер се тим налазом само потврдио проблем који се већ и клинички испољио, код пацијената. Дакле, једино редовно праћење тренда (графикона) садржаја бактерија у води за хемодијализу може доктору бити основа за одлучивање о наставку раду центра и апаратуре у њему. Ако он није имао никакав новонастали догађај или инцидент, и ако су претходни резултати били у циљним границама, онда му је лакше да претпостави да тог конкретног јутра може наставити са досадашњим радом и да очекује да је био у праву, а резултат ће добити, кажем тек за 7-10 дана.
„Дијализа“ часопис: Заиста, звучи обеспокојавајуће. Значи, сви микробиолошки резултати о води за ХД су у моменту добијања већ застарели. Да ли то значи да доктори могу реаговати само на основу сумњи, и ко ће се онда усудити да заустави хемодијализе, ако нема јасан доказ да је вода неисправна?
Др Милан Радовић: Не брините, није баш све тако непоуздано. Наиме, резултати ендотоксинских испитивања се могу добити веома брзо, за пар сати, и то су веома поуздани, LAL тестови (кинетички-турбидиметријски), који детектују излучевине бактерија, њихове ендотоксине. Лекари увек могу тражити хитну контролу дијализне течности на ендотоксине и одмах знати стање ствари у реалном времену. Такође и микробиолошка лабораторија је дужна да већ након првих пар дана јави ако примети неки значајнији пораст бактерија, дакле и пре издавања коначног резултата.
„Дијализа“ часопис: Кад смо већ код резултата, изгледа да ту и јесте проблем. Резултати су скоро увек одлични, а пацијенти добију тегобе, па су неки дијализни центри били и комплетно затварани, али су им резултати били увек одлични. Оно што ми знамо, јесте да је било инцидентних ситуација у дијализним центрима у Крушевцу, у Ћуприји, у „Др Драгиши Мишовићу“, у Пожаревцу, у Републици Српској, у Фресениусу у Градишци, итд, итд. Ружне вести се брзо сазнају. Скоро сваки пут су пацијенти били животно угрожени, а по резултатима микробиолошких испитивања, у води за хемодијализу обично се не нађе ништа спорно. Зашто је то тако?
Др Милан Радовић: Знате шта, ако радите по погрешном Правилнику, погрешним методама, на погрешан начин, не можете ни очекивати исправне или тачне резултате. Најмање 3 фазе су погрешне и морају се мењати. Први корак је узорковање и транспорт узорака. То мора да ради професионалац, дакле особа обучена за то, да под потпуно стерилним условима, са стерилним мантилом и хируршком маском (као да улази у операциону салу) приђе местима узорковања, да их очисти, да пусти одређену количину течности и да на стерилан начин узме довољно велику количину узорка, око пола литра течности, коју ће што пре доставити у заштићеним контејнерима, са ледом около, у микробиолошку лабораторију. То је прво место, где се праве грешке.

Dr Milan Radović i prim dr Ljubinko Todorović Beograd, 22.12.2015. godine Foto: Ljubinko Todorović

Dr Milan Radović i prim dr Ljubinko Todorović
Beograd, 22.12.2015. godine
Foto: Ljubinko Todorović

Dr Milan Radović Beograd, 22.12.2015. godine Foto: Ljubinko Todorović

Dr Milan Radović
Beograd, 22.12.2015. godine
Foto: Ljubinko Todorović

„Дијализа“ часопис: Да ли је истина да се у просторији где се врши узорковање морају искључити и клима уређаји да се не би у узорак убациле неке друге бактерије из спољне средине?
Др Милан Радовић: Тачно је. Али, то није све. Постоји јасно прописана процедура, са илустрацијама и протоколом којег се узоркивач мора придржавати. Али, да се сада вратимо на микробиолошку лабораторију, где је узорак у међувремену допремљен.
„Дијализа“ часопис: Знамо већ, подлоге које се користе за засејавање тог узорка нису адекватне? О томе нам је на предавањима већ говорио Др Вељанчић.
Др Милан Радовић: Пре него што дођемо до подлога дозволите ми да вам објасним да се узорак воде прво мора подврћи такозваној „мембранској филтрацији“. Зашто? Зато што у води која је већ пречишћена за дијализу има јако мало бактерија, па се оне морају скупити из много већег узорка (најмање пола литра) филтрирањем тог узорка кроз 0,45 микронске филтере, па се тек онда засејавају на подлогу. Та мембранска филтрација се мора вршити у специјалној комори, која садржи ултрафилтере за ваздух, како не би бактерије из околине продрле у узорак и контаминирале га. Нажалост, у многим нашим лабораторијама та „мембранска филтрација“ се не ради, било зато што им те коморе не функционишу, неисправне су, из разноразних разлога, а онда се засеје нефилтрирани узорак у коме се најчешће не нађе ништа.
Даље сте у праву, наше лабораторије најчешће не користе подлоге које су препоручене у нефролошким стручним часописима и правилницима. Али, и да су користили оне препоручене, опет треба нагласити да и само чување, односно припрема, тих подлога, све утиче на коначни резултат.
„Дијализа“ часопис: Обзиром да је је „Дијализа“ веома читана у свим нашим дијализним центрима, дајте да свима наведемо како се тачно зову те подлоге које се морају користити за доказивање бактерија у води за хемодијализу.
Др Милан Радовић: Још 2008. године, ја сам имао част да по овом питању сарађујем са нефролозима из ВМА, и из Фресениуса, посебно са поменутим доктором Вељанчићем. Тада сам се и упознао са тим препорукама из Европског водича за најбољу дијализну праксу (EBPG). У тим препорукама сасвим исправно стоји да методе наведене у Фармакопеји нису подобне за контролу воде за хемодијализу, него су потребне много сензитивније методе. Осим неопходности мембранске филтрације, тамо су јасно препоручене слабо-нутријентне подлоге. Шта то значи? Видите, мало је бактерија које могу преживети све оне филтрације у постројењима реверзне осмозе, па још опстати у бешавним цевима, у мраку, на 20 степени Целзијуса, без икакве храњиве материје у тој води око њих. Међутим, такве бактерије постоје и то нам се ипак дешава. Али, да бисмо ми микробиолози доказали те бактерије, ми морамо користити специјалне „слабохрањиве“ подлоге, као што је нпр. R2А подлога, затим морамо им продужити време инкубације (праћења раста) на пуних 7 дана, на свега 22±2 оC, па тек онда пребројати број бактерија, односно очитати узорак.
„Дијализа“ часопис: А прича се да наше званичне лабораторије користе неке обичне подлоге (које им служе и за доказивање бактерија из крви, урина и других течности) плус се још позову на стандарде из Правилника о води за пиће и такве налазе ладно потписују, као: све је исправно. После се испостави да цела смена пацијената добије пирогену реакцију одмах по укључењу и центар се затвара, а пацијенти се расељавају у околне дијализне центре, док се не открије узрок, а узрок се очигледно на такав начин и не може открити.
Др Милан Радовић: Слажем се са вама да у нашој домаћој регулативи није јасно назначено које методе и које стандарде треба користити када је у питању контрола воде за хемодијализу, али ако већ имамо европске Правилнике и Водиче, а на крају видели смо и оригиналне налазе из овлашћене немачке лабораторије која ради за централу Фресениуса у Немачкој, онда мислим да није био проблем да и ми овде у Србији, усвојимо те методе и радимо по њима.
„Дијализа“ часопис: Пошто сте званични контролор и оцењивач свих лабораторија у Србији, реците нам сада искрено, колико имамо у нашој држави лабораторија које могу контролисати воду на исправан начин? Тачније, да ли иједна наша лабораторија користи R2А подлогу?
Др Милан Радовић: Па, користи. Ето, на пример, знам да у ВМА користе баш ту подлогу и све наведене EBPG стандарде, а такође и ми у „Батуту“ имамо ту методу, као и све остале неопходне технике за комплетно испитивање воде за хемодијализу, по захтеву наручиоца услуге. Али, наручилац мора знати шта жели и то нам мора навести. То је све.
„Дијализа“ часопис: Имали смо прилику да видимо налазе из Завода за превентивну медицину ВМА. Они осим R2А подлоге за раст бактерија из водотокова, увек контролишу и присуство соја Pseudomonas, и врше контролу постојања гљивица и плесни. Да ли се за то користе друге подлоге?
Др Милан Радовић: Да. Бактерије из рода Pseudomonas су у дијализним водотоковима посебно проскрибоване као непожељне и за њих важи правило да, када се говори о њиховом броју, само нула је исправан резултат, то јест не сме да их буде уопште. За њихово доказивање користи се Cetrimid agar, 48 сати, на 36 оC, после мембранске филтрације, наравно. А за гљивице и плесни препоручена подлога је Malt extract agar, 7 дана на 22±2 оC, после мембранске филтрације, такође. Појава гљивица или плесни знак је неодржавања хигијене у систему за припрему воде за дијализу.
„Дијализа“ часопис: У којој мери се налази бактериолошког испитивања поклапају са налазима испитивања бактеријских ендотоксина, и колико често је потребно вршити те контроле?
Др Милан Радовић: Ниво детектованих ендотоксина не мора и најчешће и нема директну везу са бројем бактеријсклих колонија, јер, многе од бактерија из водотокова немају изражену ендотоксинску активност. Таква је и поменута врста Pseudomonas aeruginosa. Налаз ендотоксина може бити скоро нормалан, а да број колонија Pseudomonasa буде на стотине. То наравно, додатно отежава тумачење резултата, али најчешће је код нас пораст нивоа ендотоксина везан за темељиту дезинфекцију система, јер се онда због распадања бактерија детектује пораст нивоа ендотоксина. Зато се контроле не врше после, него пре редовне дезинфекције система, а обично је довољно једном месечно. По потреби, контроле могу бити и чешће.
„Дијализа“ часопис: Кад погледате прописе за градску воду, која се конзумира у количини од око 1,5 литара дневно, па је у тој води дозвољено да буде и до 100 бактерија у једном мл, јер та вода ипак пролази кроз желудац, где киселина побије све бактерије, па онда из црева иде у јетру, па тек онда у крв, за разлику дакле од такве ситуације код здравих људи, дијализни пацијенти имају много горе услове. Вода из дијализне течности је у директном контакту са крвљу дијализног пацијента и то у огромној количини од 360 – 600 литара недељно, а нема никаквих баријера, типа желудац, јетра и слично, и опет је по стандардима дозвољено да буде до 100 бактеријских клолонија у једном мл? Да ли је такав стандард нормалан? На једном предавању нам је Др Вељанчић рекао да на доношење ових прописа и стандарда велики утицај имају и дијализне фирме, произвођачи постројења за припрему воде за хемодијализу, јер не могу испунити те стандарде, па би им многи дијализни центри у свету морали бити затворени, ако би се увели строжији критеријуми.
Др Милан Радовић: То не знам, то морате видети са нефролозима. Али, оно што знам јесте да су и они сад увели нови стандард, а то је „ултра-чиста вода за хемодијализу“ која мора да испуни много оштрије критеријуме. Нпр. ултра-чиста вода за хемодијализу мора имати мање од 0,1 бактеријских колонија на милилитар, а мање од 0,03 ендотоксинске (IU) јединице на мл, што је ипак строжији критеријум. Стандардна вода за хемодијализу јесте имала критеријуме какве сте навели, али се таква вода не би ни смела користити за хемодијафилтрацију или за хемодијализе на високопропусним дијализним мембранама.
„Дијализа“ часопис: Ако је дозвољено да буде 0,1 колонија на мл, то је значи 1 бактерија у 10 мл, а 10 бактерија у 100 мл, да ли то заиста може бити нормално за хемодијализу? За течност која се, код хемодијафилтрације, директно инфундира у крв пацијента? Слажете ли се да и такав „мањи“ број бактерија такође има штетне ефекте на организам дијализног пацијента?
Др Милан Радовић: : Ја нисам клиничар, тако да ће те то око ефеката видети са њима. Али, оно што сам ја научио сарађујући са нефролозима, јесте да сада фирме произвођачи дијализних апарата имају обавезу да гарантују практично стерилну инфузијску дијализну течност са 0,0 (нула) бактеријских колонија/мл и мање од 0,01 ендотоксинских ИУ/мл, али је проблем што је то далеко испод границе мерљивости на доступним тестовима. По Фармакопеји потпуно стерилна дијализна течност, за инфузију, треба да има  <10-6 бактеријских колонија по 1 мл, или < 1 колоније na 1000 Литара и мање од 0,01 ИУ/мл ендотоксина тј. далеко испод границе мерљивости постојећим техникама за CFU и ендотоксине, онда се овакви критеријуми микробиолошке исправности не могу проверити уобичајеним методама и техникама, него се сам произвођач обавезује да осигура чистоћу производене инфузијске течности наведених захтева, из дијализне течности специфицираног квалитета, и да то гарантује током одређеног времена или броја третмана.

„Дијализа“ часопис: Укратко, то значи да су пацијенти који се дијализирају на апаратима са 2 ултрафилтера потпуно безбедни, ако се ти филтери редовно мењају?
Др Милан Радовић: Да, али не заборавите да ми сада говоримо само о бактериолошкој или микробиолошкој исправности воде за хемодијализу, а та вода се мора подвргавати и физичко-хемијским контролама, на пример свакодневно се мора контролисати на Хлориде, Натријум, Калцијум, Калијум и Хлорамине, а периодично и на Алуминијум, Бакар, Олово, Хром, Антимон, Арсен, Баријум, Берилијум, Кадмијум, Флуорид, Живу, Нитрате, Селен, Сребро, Сулфате, Талијум и Цинк. Али, то већ није посао микробиолога, па ћете о тим питањима потражити меродавног саговорника. ја бих се ограничио само на микробиолошку контролу воде за хемодијализу.
„Дијализа“ часопис: Ако дозволите, на крају да резимирамо, најчешће грешке у контроли воде за хемодијализу су следеће: погрешно узорковање и транспорт, неспровођење мембранске филтрације, кориштење неадекватних подлога и времена инкубације, нетачна евалуација и примена погрешних Правилника и Стандарда, који се не односе на воду за хемодијализу? То је то?
Хвала вам још једном на овом исцрпним и детаљним обавештењима и желимо Вам срећне Божићне и Новогодишње празнике.
Др Милан Радовић: Да, то би било то. Хвала и вама, свим дијализним пацијентима желим све најбоље у даљем лечењу, као и у животу уопште, пуно среће и успеха.