Борио сам се и за себе и за друге, од 5. године сам се лечио на Дечјој клиници у Тиршовој, од 14. на дијализи, ево већ 34 године, уз дијализу сам завршио економску и медицинску школу…
Зовем се Драган Богдановић, из Подгорца сам код Бољевца, и ево сада сам већ 34 године на дијализи, од своје 14 године, а лечим се од своје 5 године…Причу ћу кренути неким хронолошким редом…У мојој породици сам био најмладје дете, живећиуз родитеље и 2 старије сестре. Веома рано, око 5.године су лекари из Бора утврдили да нешто око бубрега није у реду, те су ме упутили на Дечију клинику у Београду. Тамо сам веома дуго лежао, од фебруара 1972, па до априла 1973, око 14 месеци… Утврђено је да имам аномалију мокраћних канала, весико уретерални рефлукс, са дијагнозом Уретеро Хидронепхросис биллатералис. Тамо сам те 1972 године и имао тежу операцију, операцију мокраћних канала, коју је тада урадила моја докторка, тада еминентни дечји хирург уролог, др Мирјана Живкуцин. Такође је тада утврђено да нема једног бубрега, ваљда десног. Констатовано је да је операција била успешна, али да је то требало урадити доста раније, због могућих будућих проблема са тим бубрегом. Свака 2-3 месеца сам стално ишао на контроле у Тиршовој, па више пута опет тамо лежао код др Живкуцин, и више од 6 до 7 месеци… Укупно сам на Дечјој клиници лежао преко 3 године… Уз све то, ја сам завршавао разреде са завидним успехом,
интересујући се за науку, медицину, астрономију, читајући Галаксију још од 8. године… 1979. године сам имао другу операцију, од укупно 7 до сада… Тада у Зајечару, али опет код др Живкуцин, која је тада, игром случаја, почела да ради на Дечијој хирургији у Зајечару. Од 1980 сам чешће лежао у болници у Зајечару, полако ми се уреја повећавала, а дешавало се и да по месец дана примам инфузије… Тако да од августа 1981. улазим у азотемију, са веома повећаном урејом и креатинином, уреја 45, а креатинин око 1400, уз пад Хемоглобина на око
45. Сећам се те утрнолости тада, малаксалости, а и грчева по ногама… Кренуо сам у 8. разред те године… И онда ми је преко ноћи нагло позлило, тог 8. октобра 1981… Хитно остајем у болницу у Зајечару, и одмах ме са хитном возе за Београд… Примили су ме на Педијатријској клиници „др Олга Поповић Дедијер“, и бригу о мени преузели проф. др Боривој Ћурчић и докторка Кривокапић. Ја сам био у веома лошем стању, хипертензиван 170/90,
крварењем из носа, перикардитисом и буквално пред самом уремијском комом… Креатинин 1926, уреја око 50, уз хиперкалемију и хипокалцемију, уз хемоглобин 38 и ХЦТ 0,14… 13. октобра 1981 ми др Борић пласира перитонеални катетер у трбушну дупљу, и тада крећем са перитонеалном дијализом, даноноћно, 8 измене за 24х. Диуреза ми је била 150мл/24х. Билу су то тешки дани, неких периода се не сећам. Нису веровали да ћу се извући, а ако бих се и извукао, мислили су да нећу стати на ноге…Кисеоник, много трансфузија крви, повремени скокови тензије и до 240/120, па инјекције Хиперстата… Након месец дана је кренуло на боље, уз велику негу и бригу свих на клиници. 26. новембра 81. на Дечјој клиници ми је др Борић урадио фистулу на левој подлактици, а она ми је једина и још ради. Полако, и уз помоћ сестара сам проходао после више од 2 и по месеца. 5 јануара ’82 крећем са хемодијализом у Тиршовој, где убрзо прелазим да лежим, код проф. др Милане Поповић- Роловић. Диуреза ми је у почетку била око 1100 мл, па све мање и мање. Тензија се нормализовала, па после месец, два више и не узимам ништа више за притисак. Родитељи су ми одмах тада понудили
своје бубреге за трансплантацију, али је тада средином ’82 нажалост из Завода за типизацију
стигао резултат да ми родитељи не могу дати бубрег због неподударности ткива. Крвне групе се нису подударале, ја сам О рх+, мама А рх+, а тата Б рх+… Сестре нису хтели тестирати због младости, 20 и 22 године. Крајем априла ’82 идем кући, и прелазим на дијализу у Зајечару, уз редовне контроле на Дечјој клиници. Ишао сам у школу, и јуна ’82 завршавам
8. разред, полагањем разредног испита. У Зајечару сам био далеко најмлађи пацијент на дијализи, код др И. Траиловића, др С. Живковић и др С. Јелић. Сестре су биле изузетно добре, као и увек до сада. Ја сам имао изузетно позитиван став и енергију. У септембру ’82 крећем у први разред средње школе у Зајечару, тада заједничке основе средњег усмереног
образовања.
Стављен сам на листу за  трансплантацију, али ми до данас није рађена ни једном, уз 2 до 3 позива до сада. На Дечијој клиници  су спремали документацију да ме пошаљу за Париз,
где сам и био августа ’85, све о трошку СИЗА здравства, тада у СФРЈ. У Паризу сам са оцем био око 3 дана, уз 1 дијализу тамо, где сам и стављен на листу за трансплантацију. Али позива никада није било. ’86 године завршавам средњу економску школу. Уз све мисли и жеље да завршим и средњу Медицинску школу, коју игром случаја нисам био уписао редовно. Стављен сам на биро рада јула ’86. 1972 на Дечијој клиници у Тиршовој
Отац ми је био ВКВ ковач, и уз свакодневну борбу са усијаним гвожђем, у својој ковачкој радњи, плаћајући редовно порез, успевао је како тако да ми обезбеди оно што ми је било потребно, првенствено око лечења, јер су трошкови били енормно велики и у дугом временском периоду, још од краја 1971. године. Мама ми је била домаћица, али писмена,
стуб куће, и веома је била вредна и посвећена мени, мојој исхрани, која је морала бити строго
балансирана прописаним дијететским режимима, без масти и са мало соли, без много калијума и фосфора, уз строго прописану терапију уз витамине и калцијум Сандоз Ц-500 по 2-3 дневно, Фолан, и Алуминијум Хидроксид – који се на несрећу, како се показало тада давао, једно 4-5 година све у дози 3×3 од 400 мг, а код нас тада још није било Калцијум карбоната. У терапију су били укључени и метаболити Витамина Д3, на почетку Роцалтрол
од 0.25 мцг 1×1. Задња трансфузија је била априла ’84, која је и била крива што маја ’84 године није била урађена трансплантација бубрега по позиву са Уролошке клинике, због присуства антитела. Крвна слика ми се поправила, тако да ми се Хемоглобин кретао око 120 до 140, без Еитропоетина или Рекормона касније. Ја сам се доста кретао, али сам увек био мршав и покретан. На почетку хемодијализе ’82 сува тежина је била око 30 кг. А касније се постепено повећавала, ја сам порастао у висину преко 15 цм уз дијализу, а сува тежина до
максималних 47,5 кг после дијализе. Задњи ЕХО срца је био рађен ’85 године на Дечјој клиници код др Иде, и било је у реду. Ја сам тада дијализиран плочастим Лоw флуx дијалзаторима Травенол 1000 и 1001, касније Медиал С10 Здравља Лесковац, ацетатном дијализом на апарату Травенол, велике линије, уз полако све веће и веће крвне пумпе,
на првој хемодијализи ’82 120 мл/мин, 3 сата, па следећа 4 сата, и после све по 5 сати 3 пута недељно. ’90 је крвна пумпа прелазила 350 мл/мин. 2000 око 400 мл/мин. А 2008 године максималних 450 мл/мин.

1987. сам са Дечије клинике прешао у КЦС код др Радмиле Благојевић – Лазић, и ишао на редовне контроле на 2-3 месеца. Од 1990 године примећује се пораст ПТХ, преко 480 јединица. А почетком ’91 је ПТХ прешао 2400 јединица, из све знаке секундарног хиперпаратиреоидизма, повећаном АП, Ца и П, уз већи свраб коже, без већих болова.
Јуна 1991 остајем да лежим на Клиници за нефрологију КЦС, код проф. др Љубице Ђукановић, када ми и раде паратиреоидоктомију на II хируршкој клиници, а урадио је др Диклић. На  нефрологији КЦС сам лежао до средине јула ’91. Хирург ми је одстранио 3 паратиреоидне жлезде, а задња је сецирана на половину, и обележена металним клипсом. Након операције, ПТХ вредност је брзо пала на 5.5 јединица. Испоставило се, да је требало пре паратиреоидоктомије, да би се одстранио евентуално наталожени Алуминијум из костију, применити одређене инфузије како би се из костију евентуално одстранио наталожени
Алуминијум у костима, уз јаче ХДФ И ХФ дијализе, уз високопроточне Хигх флуx дијализне мембране, и тако спрече разне штетне нуспојаве. Међутим, после те операције паратиреоидне жлезде, мени је било све боље, опорављао сам се, нисам више имао
свраб, а ни никакве болове, после те рехабилитације у Гамзиградској Бањи маја ’92. Полако сам бивао све јачи, вежбао сам, доста пешачио и трчкарао, дневно и више километара, ту од куће па до околних места, 4-8 км. Такодје, испоставило се да сам после те операције упао у хипопаратиреоидизам, што је водило Адинамичној болести костију (Успорен метаболизам у самој кости ), уз веома малу вредност ПТХ, испод 1 јединице.
Од 1992 године креће се више са борбом око набавке апарата за кућну дијализу, ХДФ и Хигх
флуx мембране, како би се избегла следећа велика опасност мом здравственом стању, звана
Амилоидоза, то јест таложење б2 мицрогробулина  око нерава, зглобова и синовија, у виду амилоидне артропатије, карпал тунела итд. Стање у земљи је све лошије, санкције и ратови у окружењу, јаимам 25 година, али се све теже живи, и те акције око набавке неопходног апарата падају у воду већ те ’93 године када се због велике хиперинфлације губе одређена средства која су разна предузећа уплатила у Југобанци у Бољевцу, на мој рачун. Тај новац је испао смешно мали крајем ’93године, и није могло ништа да се уради са њим, а ништа и
није подигнуто, јер је то требало директно из банке уплатити фабрици за апарат. Било је тада наслова у новинама о тој акцији: Вечерње новости, Тимок… итд. Тек крајем те ’93 сам послао документацију за новчану помоћ у виду додатка за помоћ и негу, преко Центра за социјални рад, веома се тешко живи и тако да половином ’94 године почињем да примам тај додатак, од само 19,5 чика Аврамових нових динара, а те године ми и отац почиње да прима занатлијску пензију.

Здравствено ми је све боље и ја полако настојим да остварим исконску жељу да ванредно
упишем и завршим средњу Медицинску школу. Коју годину раније је у центру за хемодијализу
у Зајечару, више пажње мом лечењу пружала др Бисерка Тирменштајн – Јанковић, а били су ту и други млади лекари, др Миленко Живановић, др Предраг Голубовић, др Драгана Виденовић, а нешто касније и др Светлана Јовановић, уз већ поменуте лекаре на почетку, тадашњим начелником др Илијом Траиловићем и др Слободанком Јелић, а др Снежана Живковић је прешла на Интерно одељење. И као што рекох те ’94 сам ванредно уписао средњу Медицинску школу у Зајечару, као преквалификацију уз полагање само одређених
стручних испита из струке, за сваку годину, од I до IV. Од 1. новембра ’94 прелазим да сам станујем у Зајечару, полажем испите, идем на праксу и идем на дијализу… Уклапам и успевам све то, а многи нису ни слутили да ја идем на дијализу, Хемоглобин је преко 140, еритроцити преко 4 милиона, ја сам могао и да трчим, без замарања, 500 до 1000 м.
Чак сам и на дијализу ишао пешке преко 4 км од стана, а и назад после дијализе исто тако, а понекад и аутобусом, само да бих могао све да постигнем, ујутру на дијализу, после дијализе идем у стан, средим се, истуширам, и у 2 сам на пракси, а највише сам био на нефрологији, уз и друга потребна одељена Здравственог центра у Зајечару. Јануара ’96 завршавам и 4. годину средње Медицинске школе, и завршио сам је за око 15. месеци. Сећам се како су
пацијенти на одељењу хирургије, после операције желели да им ја дајем ињекције, ваљда због лаке руке, и безболног давања… Па ја сам у то време већ увелико сам себе пунктирао у артерију и вену на хемодијализи, увек успешно… Припремао сам се за кућну дијализу, па сам то лако савладао. Од јула ’96 па до јануара ’97 сам волонтирао у Здравственом Центру у Зајечару, највише на одељењу Нефрологије, а руководство Зајечарске болнице ми је обећало да ће изаћи у сусрет у вези запошљавања. У марту ’97 године сам положио Државни стручни испит, а након тога и више пута сам се јављао на конкурсе за посао, али се ништа значајније није дешавало…
Те ’96 сам положио и возачки испит Б категорије у Зајечару, у време волонтирања. То волонтирање сам успешно уклапао уз дијализу. Дијализе сам веома добро подносио, у 99,99 %. Међутим, пошто се ништа није успело у вези набавке апарата за ХДФ, тада Гамбро АК 100 Ултра С, било је бомбардовања ’99 године, мени се почетком 2000 године јављају први симптоми карпал тунела, дакле амилоидозе, на десној шаци, уз трњење 3 прста и севање у шаци, које након годину дана благо захвата и леву шаку. 2001. године, прво оперишем
карпал тунел на десној шаци јуна месеца, а у јулу и на левој руци, у градској болници на Звездари, где ме је упутила проф. др Љубица Ђукановић, код др Наде Димковић, а операције је урадио неурохирург др Анђелић.
У то време дијализа није имала квалитетну потребну опрему, почев од реверзних осмоза, квалитетних апарата за дијализу и дијализатора, није се могла радити ни high flux бикарбонатна хемодијализа, а камоли ХДФ и ХФ. ХДФ се једино могла радити на ВМА негде од 1995. године. Санкције, ратови и бомбардовање је паралисало унапређење хемодијализе у Србији у то време. Ја сам тако те 2002 године решио да све то променим на боље у целој
Републици Србији, првенствено укључењем у рад Удружења бубрежних болесника Републике Србије, тада је био стари председник Петар Будисављевић, и ја сам био изабран у извршни одбор Удружења у Београду. Зацртали смо да се морамо изборити да се у Србији уведе ХДФ у свим центрима, уз сва могућа побољшања и увођење златног стандарда у
терапији пацијената на дијализи. Борили смо се и за повећање туђе неге и помоћи у Србији, ја сам у то време имао само 1.800 динара за додатак неге и помоћи другог лица.
Ангажовао сам се више и у обилазак других центара за дијализу, како би се свуда унапредили услови дијализе. Негде у то време је за новог Председника удружења изабран Никола Грубер, а потом и обједињен Савез бубрежних инвалида Републике Србије. То што смо зацртали већ се остваривало 2004 године, рецимо у Зајечару су код нас стигла 2 апарата за ХДФ, марке Фресениус 4008Х, а и осмоза је унапређена. Ја сам тада прешао на High flux мембране, прво на Ф60С уз веће пропирање течношћу. Уз такву дијализу је извршена контрола б2 мицроглобулина пре и после дијализе. Пре дијализе се кретало око 44 јединица, а после такве дијализе око 4.5 јединица, нормално је до 1.7 јединица. Нажалост, све је то било касно, и мени марта 2003 почињу већи болови у десном куку, али и тако сам се ангажовао у раду удружења, са све тежим ходом и све већим боловима. Нисам се предавао и борио сам се и за себе и друге, свуда колико сам могао.
Од 2002. године сам повремено примао Рекормон од 2000 јединица, и још нисам добио трансфузију од те далеке ’84. Али, с почетка 2005 година добијам болове и у левом колену а и у левом куку, што у већој мери ремети моје кретање. Априла 2005 задњи пут аутобусом путујем за Београд, обишао сам и Нови Сад, био тамо код неких пријатеља, па у повратку свратио код Пере Будисављевића, коме се стање погоршавало и кога сам тада видео задњи пут.
Знао сам га од 1987, у почетку оних акција за кућну дијализу ’90-их ми је са удружењем више помагао, као и Снежана Вукотић… А она је чудо и огледало онога како се после скоро 34 година може проћи без компликација на дијализи које ја имам. А то је уз рани третман high flux мембранама високог протока уз наизменичну терапију ХДФ са ХФ, уз ултра чисту воду, квалитетну реверзну осмозу и апарат, колико знам Гамбро АК 200 Ултра С, и Гамброви
дијализатори 24С раније, и Полyфлуx 210Х. То су чињенице! И драго ми је да је тако. Дакле, крајем априла 2005 враћам се из Зајечара кући код мојих родитеља, после 10 и по година живота у Зајечару, нисам више конкурисао за посао још од 2002 године.
Све те године су ми родитељи помагали, као и сестра. Викендима сам кад како ишао код родитеља, или су пак они долазили код мене у Зајечар. Али ево сад сам опет у рођеној кући.
Крајем 2005 прелазим на ХДФ са кесамасупституционе течности од 10л, што траје до
пролећа 2006, када прелазим на ХДФ уторком и суботом, а ХФ четвртком, на апарату Гамбро АК 200 Ултра С, и дијализатору Гамбро Полyфлуx 24С тада, касније 210Х. Повремено је било проблема због разних тендера и промена дијализатора, који нису баш најбоље функционисали на том апарату, а ја сам и здравствено осећао неке промене, болове и чудне симптоме. Много је важно одржати континуитет у снабдевању одговарајућим дијализаторима и растворима. Уз ангажовање свих лекара, медицинских сестара и техничара, осталог
особља као и електротехничара за одржавање апарата за дијализу, Хемодијализа у Зајечару је веома напредовала и ја сам је могао сврстати међу првих 5 у Србији, и поред лоших и старијих просторија које су још из 1977 године када је почела са радом. Било је мањих адаптација и проширења, тако да сада има 21. дијализно место, у 5 дијализних сала, а та пета је на спрату уз одељење нефрологије. Када сам ’82 почео дијализу, ту је било 12 апарата у 3 сале.
2002 године задњи пут се контолишем код Проф. др Љубице Ђукановић, која је те године
пензионисана. Веома се ангажовала око мог лечења и захвалан сам јој на свему, као и свим другим мојим лекарима, почев од др Мирјане Живкуцин па до сада већ помињаних, да кажем лекара, а и мојих драгих колега, јер је ипак било у плану да упишем Медицински факултет, да се бавим научно истраживачким радом и унапређивањем лечења. После сам на контроле у КЦС ишао код др Светлане Пејановић, понекад и код проф. др Вишње Лежајић, која је 1982 била на Хемодијализи Дечје клинике, а 2008 игром случаја, опет код др Радмиле Благојевић Лазић, која је у то време спремала мене и моју сестру како би ми био пресађен бубрег моје
сестре, мада сам ја био мало скептичан. Рађене су нам неке анализе. Ишли смо више пута и на више места, и требало је од некуд да ми се јаве телефоном и омогуће наставак припреме за трансплантацију.

Међутим, са тог места је запело, неке дозволе фонда није било, и то је све пропало. Амилоидоза се и даље повећавала и полако захватала оба рамена, са атрофијом рамених мишића, па кичму од вратног дела, доле у крстима, па поново карпал тунели на обе шаке. Те 2009 године идем да лежим на нефрологији ВМА, уз 5 сати ХДФ, 3x недељно, ради решавања проблема амилоидозе, неких оперативних захвата, мислио сам бар да реше поновне карпал тунеле, али ништа од тога се није десило, после 22 дана сам послат кући, да кажем видно разочаран и изненађен свим тим како ми ништа нису урадили, а имао сам упут оверен у фонду. Само дијализа је била на високом нивоу уз увек ХДФ са дијализатором
210Х, и инфузатом од око 40л по третману. А то сам имао и у Зајечару, ако не и боље него на ВМА. После тога нисам више нигде одлазио у Београду.
Хтео сам да саберем мисли и да видим полако шта ћу, да повратим веру уз све позитивније мисли, што сам успевао да ширим и на друге у околини. 2010 ми се после 25 година опет ради ЕХО срца, и после толико година Хемодијализе на мом срцу је све у реду, нема никакве дијагнозе, све је бо, потпуно нормално. Септембра 2011 мом оцу у 77 години живота уграђују пејсмејкер у Зајечару, што је ипак имало утицаја на мене, тако да ми крајем тог месеца
није баш било добро, имао сам неку температуру, спавао и у одређеном тренутку заборавио да сам већ попио Диклофенак таблету, па сам након сат времена поново био попио још једну таблету, а већ сам стално био пио 3×50мг диклофенака, а данима кад сам на дијализи бих због болова пио ујутру рано 1 ретард таблету од 100 мг. Значи после те друге таблете од 50мг, попио сам увече још једну, а сутра ујутру од 100 мг пошто идем на дијализу. Али од
тог јутра су кренуле крваве столице. Ишао сам на дијализу тог дана, али сам се вратио кући после дијализе. Осећао сам малаксалост и вртоглавицу, столице су и даље биле крваве, тако да сам следећег дана остао да лежим на Нефрологији у Зајечару. Изгледа да сам био изгубио пола своје крви, па ми се Хемоглобин са просечно 120 спустио на око 55, тако да сам био принуђен да после око 27 и по година поново примам трансфузије крви. Мислим да сам примио 10 кеса крви, уз одговарајућу дијагностику и терапију, и свесрдно залагање свих лекара дијализе и нефрологије на челу са др Бисерком и др Миленком. А наравно морам
да истакнем СВО особље, све лекаре и све сестре дијализе и нефрологије, рачунајући и спремаче који су се истакли возећи ме свуда седећим колицима и помажући ми код дијагностичких процедура у Зајечарској болници. Хвала свима! Тада сам на нефрологији лежао око 23 дана, и опоравио сам се уз одговарајући дијететски режим, и уз терапију
инјекцијама Контролока и Ранисана, што сам после био узимао још кући, али у таблетама, укупно око 8 недеља, јер је дијагностикован ерозивни гастритис. Међутим, ја сам наставио превентивно да једном дневно ујутру узимам Цонтролоц од 20 мг. Услед тог крварења, смањила ми се сува килажа за око 4 кг, коју сам био повратио за око 2 године. Трансфузију
више нисам примао од те 2011 године. И наредних неколико ЕХО срца је било нормално, као и ове 2015. године. Уз витаминску терапију као и увек, ту на дијализи добијам ињекције гвожђа од 100 мг, једном или два пута месечно, обично уторком уз инјекције витамина Ц 500 мг и Бевиплекса на крају дијализе, а само гвожђе се пушта после пола дијализе. Од
априла ове 2015 године сам осетио одређене промене када је промењен дијализатор, конкретно Асаки Леоцеед 21Х, стерилисан гама зрацима, и имао сам га 3 месеца. Неки симптоми су опстали, а неки су се изгубили. Надам се да није нешто озбиљније. Тренутно сам на дијализатору ХДФ 100 С, од 2.4 м2, који је ипак доста бољи. Због површине, а и веће елиминације већих и средњих молекула. На Асахи дијализатору је изгледа само клиренс
мањих молекула био већи, али то није најзначајније за опште стање. Мој КТ/В је увек био веома висок, преко 2.20. Требало би наћи адекватно решење у снабдевању материјалом дијализних центара у Србији, као и пацијената на кућној дијализи, а не да се даје само најјефтиније, а најквалитетније и најскупље одбацује. Несхватљиво је да нама дијализаторе одређују финансијске институције и појединци у њима који са медицином немају везе, а
уређују нам и тендере. Мислим да би се сада и наше удружење више требало ангажовати и око тога, као и око још једне веома важне ствари за све пацијенте на хемодијализи, а то је повећање процента ХДФ третмана у нашој земљи са 20% на знатно више.
А наравно да се треба изборити и за побољшање услова рада свог особља на хемодијализама, лекара, медицинских сестара и техничара, као и свих осталих запослених у служби. Конкретно, код нас у Зајечару би веома добро дошло кад би се изградила сасвим нова зграда за хемодијализу са нефрологијом, која би била добро функционално и
практично смишљена са потребама службе и самих болесника.
Ево ова моја прича се мало одужила, јер је ипак мало теже испричати тако дугу историју моје
болести од преко 43 године у краћим цртама. Да ову моју причу полако приведем крају, уз неку поруку, која би свима улило више вере и наде, и позитивне енергије наравно…
Дакле, ово је била моја прича, и видите са којом енергијом сам ја све то прошао још са својих 5 година, увек сам размишљао позитивно, јер самим тим одређујемо будући исход неког проблема. Само напред, поручујем свима, јер хуманост и наука ће пуно тога решити. На помолу су разна научна открића у медицини, која се временом увећавају и носе разна решења у отклањању разних обољења и проблема. Развој трансплантационе хирургије, других области медицине, као и разних примена матичних ћелија у свим областима – па
сигурно и у нашој, донеће нам бољитак, верујте у то, и осетите то у себи као Ваш реалан, стваран осећај, уз осећај спокоја и среће у себи, као да је све веома близу и надохват руке у веома блиској будућности, и уживите се у такву слику. И биће тако! Оздравићете! И наравно, поштујте и верујте својим лекарима и сестрама, јер сви су они ту због Вас и за Вас.
Прихватите их и волите као да су ваша породица, и верујте да ће Вам још више бити узвраћено, а Ви ћете тако бити још ближе свом опоравку и излечењу!
Хвала Вам на пажњи и стрпљењу, и ја бих био веома срећан ако сам овим својим препорукама у Вама покренуо више вере и наде, и позитивно Вас инспирисао и улио више позитивне енергије и тако будете још ближе свом оздрављењу!
Поздрав свима и све најбоље Вам желим!
Драган Богдановић, 7.10.2015.