МОЈ ЖИВОТ ПОСЛЕ ДОНАЦИЈЕ БУБРЕГА СИНУ СТЕВАНУ

Рођен сам у Кикинди 1949 године где сам и радио. После завршеног школовања у Кикинди и Новом Саду као металуршки инжењер где сам и упознао супругу металуршког инжењера која је такође радила у ливници „Кикинда“ (ЛЖТК), а наставили смо после склопљене брачне заједнице да живимо у Кикинди.

1975 године родило нам се прво дете ћерка Гордана, а 1979 године родио нам се син Стеван са којим смо имали проблема који ће нас пратити читав живот. Проблеми са Стеваном захтевали су пуно више ангажовања нас родитеља, те је срећа да сам ја у то време завршавао ванредно Економски факултет и прешао у трговинску радну организацију где сам као руководилац у комерцијали имао много више могућности да се посветим Стевану и његовим проблемима.

Проблеми које Стеван није навео у свом есеју су се низали: Први проблем се појавио после Стеванове операције уретера у осмом месецу на Институту за мајку и дете, а по доласку у Кикинду преписано му је лечење по антибиограму али је код Стевана изазвао велике проблеме лек Негрем који изазива повраћање једном од хиљаду деце, а Стева је био то дете и једва су га спасли по повратку на Институт за мајку и дете.

Други већи проблем појавио се код Стевана када је већ било јасно да се морамо припремати и ја и супруга за давање бубрега, а проблем је био конвулзије настале због хипокалцемије а крајњи резултат ниског калцијума је слабо окоштавање и поремећај у десном куку.

Десни кук је изашао из лежишта и покушај хируршког захвата на Институту за мајку и дете није одрађен, јер је једна од машина заказала, те је Стеван пребачен на Бањицу а тамо нисам смео да потпишем за операцију јер су Стеванови резултати крвне слике били веома лоши.

Немајући куд потписао сам отпусну листу и узео Стевана са Бањице те га донео у Кикинду и у очају послушао савет моје мајке отишао код нашег рођака који је природно био надарен то се касније испоставило и успешан те је Стевану вратио кук на своје место. На првој контроли на Институту за мајку и дете професори Поповић и Пиштигњат су се чудили како су ови на Бањици добро урадили посао и ако је било врло ризично.

Питали су доктора Богдановића који је са Стевановим снимцима Стевановог кука дошао код њих, где сам присуствовао и ја и Стеван, како је могуће да тако добро одраде?. Тада је Стеван рекао да је њему то одрадио његов деда Паја и тако се завршила епизода са Стевановим куком.

Ми смо сво време прикупљали информације куд, како и шта да се организујемо како би решили Стеванов проблем. У међувремену Стеван је кренуо на дијализе 1989 године на Тиршовој клиници и његов физички заостатак у односу на осталу децу његових година био је врло приметан, те смо ми покушали и ван још увек постојеће Југославије да се ангажујемо и видимо шта можемо у свету да урадимо.

Испитивање у Београду на Заводу за трансфузију дошло се да сам ја потенцијални давалац бубрега, а провером у дечијој болници у Амштетену у Аустрији потврђено је моја могућност, као и Стеванове мајке. Проблем је био у величини мог бубрега и Стеванове физичке заосталости, те смо морали сачекати да се Стеван колико толико развије и стекну услови за трансплантацију.

Трансплантација је обављена 23 марта 1993. године уз ризик јер се на три поновљене анализе пред трансплантацију код мене појавило црвена крвна зрнца у мокраћи, слуз и беланчевине, али је трансплантација успела уз један покушај одбацивања бубрега, што је санирано.

Ја сам у свом животу релативно био здрав и нисам до тада имао никаквих проблема то јест налазе које сам поменуо као ни касније, а свој рад и каријеру сам наставио као да се ништа није догодило.

Каријера је до једног момента ишла узлазном путањом а сам мој рад је био свестран као и до трансплантације то јест радио сам како у фирми тако и на пољопривредним пословима, јер и ја и супруга потичемо из пољопривредних породица па смо тако радећи створили неки амбијент за лакши и мирнији живот и нама и деци у ова тешка времена.

Тако радећи успели смо да стабилизујемо нормалан живот за децу и нас и до пре десетак година ја нисам имао никаквих проблема, а тада су почели отоци на ногама, отежано дисање, повишен притисак и други проблеми. Ја сам се тада повукао у релативно мирнији живот уз пензију, коју смо добили и ја и супруга, као и Стеван који је радио у хуманитарној организацији коју сам основао, тако да сада користим лекова идем чешће на контроле и држим се терапија које ми се препишу.

После свега у мом животу што ми се догађало и са чиме сам се све сусретао, што није свакодневница у једном просечном животу ипак могу бити задовољан, јер сам и децу извео на пут и дочекао унучад од ћерке а надам се и од Стевана и сачувао брак и још увек сам на ногама.

Кикинда                                                                                            Поздрав

21.11.2016.                                                                                    Иван Зарић