Mesec: mart 2017.

Priča Nenada Radenkovića

Ненад Раденковић, рођен 31. августа 1986. године у Бору. Завршио Економско-трговинску школу у Бору. Имао трансплантиран бубрег пуних 25. година и ово је моја прича:

Болест почела одмах након рођења, изостанком мокрења. Прва дијагноза сарком урогениталном синуса, у Зајечарској болници. На инсистирање родитеља одлазимо за Љубљану. Са 26 дана живота прва хируршка интервенција, dg: Nephroureteroectomia sin. Ureterocystostomia dex. Пошто се оформила фистула урађена је ревизија Ureterocystoneostomia cum papila lat. dex ycisio fistulae. После неког кратког времена још једна операција у Љубљани. Честе уринарне инфекције, повећана ТТ, слабије мокрење, анемија и од 1988. године почиње лечење у дечјој клиници у Тиршовој. Почињем даље лечење хроничне бубрежне инсуфицијенције, пласиран стент, поново се појављује рефлукс вез-уретер и хидронефроза екстремног степена десног бубрега. У консултацији са урологом др Перовићем урађена уростома, а касније и захват cysto-uretero-neostoma. Даље иде АВ фистула, дијализа 9 месеци и припрема за трансплантацију.

Године 1990. још један проблем. Ортопед, Због лоше контролисане реналне остеодистрофије долазимо до још једне тешке борбе са још једним проблемом – ренална остеодистрофија у најтежем степену – епифизиолиза врата десне бутне кости, која је лоше срасла и довела до скраћења десног екстремитета.

Припреме за трансплантацију. Отац је донор. 1991, године пријем у болницу „Necker“ у Паризу. Испитивања. Прва интервенција у Паризу, операција паратиреоидектомија, штитаста жлезда. Због честог ношења катетера, па касније уростоме, па нефростоме бешика се није оформила, остала је мала, неразвијена, фактички без функције. Покушано да се дође до неког волумена пре трансплантације.

Дана 23.јул 1991, године добијам бубрег од оца. Хвала му од свег срца што ме спасао дијализе, свих мука и болова, болничког лечења. Бубрег одмах прорадио, почео сам да мокрим. Проблем, дошло је до компликација након трансплантације. Сепса. Нови шок. Враћам се кући са нефростомом на стомаку. Поновна операција крајем године. Добро се осећам, имао сам очев бубрег, јак сам, могу даље

Операција кукова, тежак опоравак, дуг, предуг, жељан сам игре, здрав сам, могу ја. Био сам главна фаца у комшилуку, пун живота, најнемирнији.

Проблем, моја бешика није пратила рад бубрега, мала је, неразвијена. Још једна операција у Паризу, операција бешике. Опоравак. Почиње неки мирнији период у мом животу без болничких дана, са повременим контролама, уз сталну терапију могло се живети подношљиво. Полазак у школу, основну, средњу, срећан сам, могу ја, здрав сам.

Године 1998.погоршање бубрежне функције, честе уринарне инфекције. Идемо даље, живим, дишем, добро сам. Идем у школу, имам другаре, добро сам. Појавиле се и неке симпатије. Касније и неке љубави, разочарења, љубавне јади. Идем на заказане контроле, пијем лекове, мало бешика мучи, али живи се.

И тако сам напунио 30 година живота, 25 година од трансплантације и таман мислиш да ће то трајати почињу поново проблеми: креатинин, уреа, мокраћна киселина, гихт. Неколико покушаја да се формира АВ фистула без резултата, графт на левој нози без резултата, фистула на десној нози. После 9 дана од операција долази до пуцања ране и тромба. Поновна операција. Пакао, проклињао сам дан када сам се родио. Опоравак. Дијализа. Опет сам на почетку. Шта даље? Како даље? Немам више снаге, уморан сам…

Ненад

IMG_20150505_140839 IMG_20150713_181356 IMG_20161230_190856 IMG_20161230_190928 P1050404 P1070241

ПРИЧА НЕНАДОВЕ МАЈКЕ

За родитеље нема веће среће од рођења детета. Тако смо се и ми обрадовали пре тридесет година кад нам се родио син Ненад. Били смо пресрећни! Постали смо родитељи по други пут. Имали смо стални посао и породицу на окупу.

Ненад је рођен једног августовског дана, уредно по термину, са нормалном телесном тежином и висином, наизглед као и нормалне бебе. Пресрећни, излазимо из болнице и ускоро примећујемо да мали Ненад не пишки.

Упућују нас на Дечију хирургију у Зајечар. После  неколико дана испитивања, саопштавају нам да дијагнозу „sarkombegine“, да дете можемо да водимо кући и да му преостаје шест месеци живота. Прави шок за породицу која је до тог тренутка била срећна због принове у породици.

У почетку нисмо ни схватили шта ова реч уопште и значи, јер они то нашем сину одређују колико ће да живи?! Шта се то дешава са нашим сином?!

Тада упознајемо доктора Јолића – дечијег хирурга, који нам објашњава да је Ненад тешко болестан. Његов савет је био да нашег сина одведемо у неку већу установу, која је специјализована за рад са оваквом дијагнозом. Али никад нећемо заборавити његове речи, које ће нам касније бити водиља у Ненадовом лечењу и веру да се боримо: „На сваком сувом дрвету постоји по једна гранчица, један мали зелени листић, један пупољак који се бори да опстане. Држите се те гранчице!“

Вођени оваквим охрабрујућим речима одлазимо за Љубљану у Клинички центар. И даље кроз Ненадово лечење увек би смо се присећали те гранчице и борили да она опстане.

Ненадове прве дане живота није испуњавала топлина родитељског дома, већ болнице и болничке собе, хладни апарати операционих сала и бол, само бол…

Није имао снаге да се заплаче, није имао снаге ни да га мајка подоји, био је тако мали, сићушан, беспомоћан, душа мала. Али, велики борац. Колико је убода инјекција имао, колико стручних интервенција, он је био све јачи. Колико су нам пута рекли: „Жао нам је, али Ненада морамо још једном да оперишемо! Мораћемо још једну интервенцију, нисмо задовољни овим резултатима!“ Те речи су нас стално пратиле. Мораћемо поново, и поново!

Даље лечење нас доводи до Дечије болнице у Тиршовој. Прихвата нас докторка Роловић, која даље ангажује доктора Перовића, доктора Крстића, доктора Смољанића. Цео један мали тим великог срца који дуго времена води бригу о Ненаду. И неки од њих постају прави пријатељи – доктори, који те срећу на ходнику, на улици и посвете ти време и дају савете.

На Дечијој клиници Ненад је има више интервенција: постављена је стенда, уростоме и неуростоме. Све што се могло урадити за боље резултате, све је покушано и урађено. Са четири године Ненада спремају за дијализу. Ненад је мало порастао, ојачао и доби прву своју симпатију – сестру Дацу, коју је много волео. Никад јој није пружао отпор приликом укључивања на апарат за дијализу.

Путовали смо сваки други дан за Београд и почели припреме за трансплатацију. Урадили смо типизацију. Отац ће бити донор. Предали смо папире у Министарство здравља за даље лечење у иностранству. Папире смо чекали један, два, три, четири месеца и ништа… Стиже нам обавештење из Француске болнице у Паризу да ће Ненаду урадити транспалтацију и обавестили нас о термину, који је заказан за март месец. Почиње битка са временом, Министарство не реагује. Новца немамо. Ненадов живот се доводи у питање.

Тада се у наш живот појављује човек који нам је у том тренутку помогао и материјално и духовно, дао нам је снагу да се још више боримо. Наиме, он је иницијатор акције сакупљања новца на нивоу града, борских радних организација, школа и осталих за Ненадово лечење. И овом приликом се још једном захваљујемо као породица свим учесницима у акцији који су помогли да Ненад живи и да се радује у чарима овог живота као и сва остала здрава деца.

За Француску полазимо 1991. године. И поред штрајка авио компаније „Јат“ стижемо у Париз. Непозната средина, непознавање језика, непознати људи, додатно компликује нашу тешку ситуацију.

Поново нова испитивања, поново нове дијагнозе и мишљења, поново неочекиване интервенције и 23.7.1991. год. Ненад је био спреман за трансплатацију. У операциону салу је отишао у очевом загрљају, заједно су закорачили у борбу за нови живот. Транспалтација је дуго трајала, али је успешно завршена. Бубрег је одмах почео са радом. Првих дана је све било у реду и ништа није назначавало да долазе нове неочекиване ситуације и нове борбе.

Ненад је враћен у дечију болницу, а отац остаје на клиници. После тих мирних дана, долази до компликација у лечењу Ненада али и оца. Ненаду су почели да се погоршавају резултати, стомак је почео ненормално да расте и шири, Ненад је био малаксао и врло се лоше осећао. Тада сам се много уплашила за Ненадов живот. Више није плакао, говорио да га боли и да неће, само је питао као да се намести да би га што боље снимали и што пре помогли. Можда сам се баш у том тренутку сетила оне гранчице и црпила сву снагу овог света да будем јака, да будемо јаки у новим животним изазовима.

Сепса, Ненад је излучивао течност кроз катетер, али се та течност (урин), излучивала и у стомак. Поновна операција и Ненаду је на здрав очев бубрег урађена нефростома. Пре трансплатације се у болници тражили да потпишемо да у слућају нежељених догађаја нећемо тужити болницу. А ми платили тражени износ за лечење, дали здрав бубрег, а они нам умало нису убили дете пред нашим очима. Хитно су враћени сви доктори који су радили на Ненадовом случају. Није више било времена за „рандеву“, тј. састанке, почела је нова борба за Ненадов живот. Време чекања је увек дуго и тешко. Неописиво речима.

Ненад се полако опорављао, он није само добио очев бубрег, већ је добио наду за бољи и квалитетнији живот. Није само мали, уплашени пацијент, он је сада јак и спреман за нове изазове.

У паришкој болници смо тада Ненаду прославили пети рођендан. Добио је рођенданску торту, поклоне, песму за срећан рођендан. Радост на лицу мог детета у том тренутку ћу вечно памтити. Био је окружен другарима његових година и сличних судбина!

Иако лечење није завршено, враћамо се у Србију, нашим животима. Свe своје време као породица посвећујемо Ненаду и његовом одрастању. Крајем исте године враћамо се на још једну операцију у Париз. Овом операцијом Ненаду је омогућено да пишки као и сва остала здрава деца. Која је то радост, која је то срећа била кад је Ненад први пут у свом малом животу могао сам да пишки, као прави мушкарац. Већег богаства нема од његових суза радосница и његовог узбуђења да може самостално да пишки. Први пут у животу није било катетара, сонди, завоја, газица, могао је као нормално дете да се игра и радује.

Касније, Ненад је имао још једну операцију у Паризу, па и корекцију оба кука у Тиршовој. Даље лечење, месечне контроле и бригу о Ненаду преузима докторка Амира Антић Пецо. Она је једна добра, племенита душа, наш анђео чувар, који се брине о Ненаду све до пунолества и преласка у Клинички центар Србије код докторке Вишње Лежајић.

После трансплатације Ненад се придржавао преписаних лекова, дијете и саме дисциплине његове болести. Успешно је завршио основну школу, а касније и средњу економску школу у Бору. Ведар, насмејан, дружељубив, увек спреман за акцију, за нова сазнања, да се бави спортом, планинарењем, пливањем, да путује и упознаје нове приjатеље, нове крајеве и да живи као и сав нормалан свет.

Као пацијент је дисциплинован, поштовао је сваку одлуку лекара, придржавао се задатих термина. А као син је савршен. Зато је бити мајка најтежа улога у животу сваке жене: плачете, повређени сте, покушавате, али не успевате увек, а ипак осећате да морате даље. Да увек урадите све што је у вашој моћи, да не урадите нешто погрешно, да ваше дете зна да је заштићено у вашим рукама и да је вољено у сваком тренутку.

Осећала сам сваку његову бол, сваку његову сузу, сваки трептај малог срца, сваки поглед тих плавих очију.

Упркос болу, дугим ноћима, у болничким собама увек сам била будна и спремна да се нађем свом сину. Трудила сам се да зауставим сваки његов плач, сваку његову бол, сваки тужан поглед. А када ми то није успевало, моје срце би се тада распало на милион делића.

Поред велике бриге мене као мајке и Ненадовог оца, мој син је лепо живео са својим пресађеним бубрегом. Али свему што је лепо дође крај, тако се и Ненадов организам предао тешким уринарним инфекцијама, високим вредностима креатина, урее, мокраћне киселине… И поново се враћамо на период од пре двадесет пет година. Поново неуспеле операције, постављања АВ фистула на руци, покушаја да се формира графт на левој нози, који је радио само пар месеци. Због пада притиска престао је да ради. Поново заказана операција, формирања фистуле на десној нози, која је радила девет дана. А онда је дошло попуштања артерија, формирање тромба и једног тешког, заиста болног опоравка, који оставља тешке последице на Ненадово психичко стање.

Ненад је од октобра месеца кренуо на дијализу, али то није више наш малени пацијент који се борио, већ један уплашени младић.

Сви у породици се надамо да ће Ненад убрзо доћи до ретротрансплатације, да ће се наћи донор или сакупити новац.

Опет се наша нада везала за зелену гранчицу! Верујемо да од свих гранчица на овом свету ипак је једна намењена нашем Ненаду!

 

Značaj β2 mikroglobulina kod dijaliznih bolesnika

Значај β2 микроглобулина код дијализних болесника

Miloš

М. Митровић

Клиничко одељење за нефрологију и поремећаје метаболизма ‘Проф. др Василије Јовановић’, Београд

 

Шта је β2 микроглобулин?

Бета2 микроглобулин представља део молекула који се налази на површини највећег броја ћелија људског организма и чија је главна улога да прикаже имунском систему  могуће инфективне и токсичне чиниоце који нападају  саму ћелију. Поред β2 микроглобулина, у саставу овог молекула постоје и три алфа молекула. У случају  недостатка β2 микроглобулина, губи се способност овог молекула који не може да обавља своју функцију уобичајено и самим тим имунски одговор је немогућ, те оваква стања нису компатибилна са животом.  У стању нормалног животног циклуса ћелија здравог организма,  дневно се ослободи у циркулацију 2-4 мг/кг β2 микроглобулина, са полуживотом од око 2.5х. Сав микроглобулин се излучује и разградјује у бубрезима за шта је потребна нормална функција бубрега.

Уобичајна концентрација β2 микроглобулина у серуму код здравих особа износи од 1-3 мг/Л. Концентрације у серуму могу расти у случају његове повећане производње или смањеног уклањања из организма. Бројна су стања где вредности β2 микроглобулина расту а највећи значај има у дијагностици и праћењу напредовања хематолошких тумора попут мултиплог мијелома, лимфома или хроничне лимфоцитне леукемије, где ниво овог молекула расте на рачун повећаног стварања молекула. Код одређених хематолошких малигнитета, попут Waldenström макроглобулинемије, његов ниво у серуму је битан показатељ прогнозе болести, с` обзиром да особе које имају ниво β2 микроглобулина у серуму испод 4мг/Л, имају значајно боље преживљавање. Повишена вредност β2 микроглобулина се констатује и код инфекције ХИВ вирусом, као и код реуматолошких обољења попут реуматоидног артритиса, анкилозирајућег спондилитиса или саркоидозе, где вредност серумског β2 микроглобулина расте под утицајем цитокина који стимулишу запаљење. Битно је истаћи да повишена вредност β2 микроглобулина не значи болест, односно ниска вредност не значи одсуство болести. Дијагноза болест се не може поставити само на основу вредност β2 микроглобулина. β2 микроглобулин може само помоћи у постављању сумње на одређено стање, односно касније служити у праћењу активности одређених стања након већ постављене дијагнозе.

Зашто је β2 микроглобулин повишен код бубрежних болесника?

Обзиром да се сав β2 микроглобулин из организма уклања путем бубрега, његова концентрација у серуму и урину може бити показатељ стања која погађају бубрег. У случају поремећаја који погађају проксимални тубул у коме се сав излучени β2 микроглобулин апсорбује, његова концентрација у урину ће порасти (уобичајно 0.01-0.03 мг/Л урина), те може бити рани показатељ обољења која погадјају овај део бубрега. Захваљујући овоме, у новије време β2 микроглобулин се све више користи као рани маркер оштећења бубрега у шећерној болести. У случају смањене бубрежне функције, његова конентрација у серуму ће расти, обзиром да се  ослобођени β2 микроглобулин са површина ћелија не одстрањује у потпуности из организма као што је случај у нормалној бубрежној функцији.   У почетним фазама бубрежне слабости, тај пораст концентрације није значајан, али код болесника у поодмаклим фазама болести, као и код болесника са терминалном бубрежном слабости, ниво β2 микроглобулина може расти изнад 100 мг/Л.

Последице повећане концетрације β2 микроглобулина

Како β2 микроглобулин има тенденцију да се везује за колаген тип И и ИИ, вишак β2 микроглобулина се таложи, у виду амилоидних фибрила, око и у самим зглобовима и у костима, а у случају високих концентрација и у срцу, поткожном ткиву, гастроинтестиналном тракту, плућима, јајницима. Сматра се да 100% особа које су лечене заменом бубрежне функције неким од облика дијализе у периоду дужем од 13 година, имају патолошко накупљање β2 микроглобулина у костима и зглобовима- стање које се назива амилоидоза везана за накупљање β2 микроглобулина. Једно од најчешћих стања узроковано накупљањем β2 микроглобулина, а са којим се болесници лечени хемодијализом срећу, јесте синдром карпалног тунела. Синдром карпалног тунела настаје као последица накупљања β2 амилоидних фибрила око тетива ручја у анатомски уском простору попут карпалног тунела, вршећи притисак на нерве и изазивајући тегобе по типу трњења и бола у шаци погођене руке, а накнадно и атрофије мишића шаке као последице денервације.

Осим карпалног тунела, накупљање β2 микроглобулина у костима бубрежних болесника доводи до њиховог слабљења, развоја коштаних цисти у регији испод хрскавица у већим зглобовима и повећава ризик од патолошких фрактура. Ретке су компликације накупљања β2 микроглобулина у унутрашњим органима, али су у прошлости описана стања попут срчаних аритмија или гастроинтестиналних крварења насталих као последица масивног накупљања β2 микроглобулинских фибрила.

Carpal

Превенција амилоидозе узроковане β2 микроглобулином

Иако су повишене концентрације β2 микроглобулина неминовност за боленсике са терминалном бубрежном слабошћу, постоји више фактора помоћу којих би могли да утичемо на ниво овог молекула у серуму и превенирамо његово накупљање у периферним ткивима. Најпре морамо пробати да разрешимо сва могућа стања упале код болесника, ефикасно излечимо могуће инфективне фокусе, а уколико постоји могућност, правовремено креирамо трајни васкуларни приступ, чиме избегавамо пласирање централног венског катетера и инфективне ризике које ова интервенција носи. Битан фактор је и квалитетна и апсолутно чиста вода за дијализу, без присуства инфективних чиниоца или ендотоксина. У прошлости, примена старих биоинкомпатибилних и “лоw-флуx” дијализних мембрана није омогућавала одстрањивање β2 микроглобулина из серума, али је и подстицала системски инфламаторни одговор и тиме стимулисала повећану синтезу β2 микроглобулина. Унапређење дијализне технологије, одабир нових, биокомпатибилних хемодијализних мембране које се користе и у нашој земљи, нових модалитета лечења попут “он-лине” хемодијалфилтрације, обезбеђују бољи клиренс β2 микроглобулина и смањују његову продукцију, узевши у обзиром нижи ниво проинфламаторних цитокина код болесника дијализираних на описани начин. У сваком случају, правовремена трансплантација, најефикаснији је начин превенције накупљања β2 микроглобулина.

Терапија амилоидозе услед накупљања β2 микроглобулина

Актуелне терапијске опције у лечењу манифестне амилоидозе повезане са накупљањем β2 микроглобулина нису претерано ефикасне, те се прича актуелно своди на сиптоматску терапију, примену локалних и системских аналгетика у циљу умањења бола. Болесници са синдромом карпалног тунела захтевају благовремену операцију да не би дошло до трајног уништења нерва и инвалидитета руку. Операција је релативно лака, у општој анестезији а ефикасна уколико се уради на време. У ретким случајевима се евентуално може покушати и са имуносупресивном терапијом, која би за циљ имала смањење стварања β2 микроглобулина. Свакако да је у лечењу болесника са израженим коштанозглобним променама или синдромом карпалног тунела, мултидисциплинарни приступ нефролога, ортопеда, неурохирурга и физијатра неопходан. Треба соменути и пиониске пројекте у смислу примене ласера у циљу разградње депозита β2 микроглобулина у зглобовима, као и примене специјалних „Lixelle“ адсорптивних додатака уз машине за дијалиизу, чији је задатак да додатно одстране β2 микроглобулин из серума, који за сада дају позитивне резултате. Ипак примена ових метода је још увек у експерименталној фази. У претклиничкој фази испитивања налазесе и пројекти чији је циљ да испитају ефикасност примене доксициклина и анти-β2 микроглобулинских антитела у превенцији периферног накупљања β2 микроглобулина.

Ипак треба бити оптимиста и уздати се у даљи развој дијализне технологије, која за један од примарних циљева има да обезбеди потпуну биокомпатибилност дијализног материјала и потпуно уклањање свих непожељних продуката метаболизма укључујући и β2 микроглобулин, чиме би се у потпуности разрешио проблем амилоидозе везане за накупљање β2 микроглобулина, скривене епидемије међу болесницима леченим методама замене бубрежне функције.

Живот је вечита борба – Крстић Бранислава

Живот је вечита борба

Често се запитам да ли је мој живот био и јесте баш онакав какав желим. Да ли је то успех или потпуни промашај? Живот је један и какав год да је, леп је. Треба га живети пуним плућима. Дивити се лепотама природе. Тежити нечем узвишеном. Желети најбоље за себе и своје ближње. Мене је живот и шибао и мазио како то бива код свакога, па тако је било и код мене. Било је у мом животу и успона и падова, живот ми је осцилирао и још увек је тако. Ваљда то тако иде с годинама. Сваког јутра кад се пробудим помислим у себи: „Добро је, освануо је још један дан још си ту“ Док сам била дете, била сам окружена мамином и татином пажњом, родитељи су ме пазили као мало воде на длану. Од кад знам за себе имала сам здравствених проблема, али опет понављам, родитељи су били поред мене, па сам и те проблеме лакше подносила. Одрасла сам, постала свој човек, родитељи су ме напустили и остала сам сама. Сама сам пролазиле кроз бриге и проблеме. И онда долази то сазнање које ће ми променити живот из корена, живот да, почели су моји проблеми са бубрезима. Почела је моја борба са апаратом за дијализу, три пута недељно. Одлазила сам на дијализу као да идем на извршење казне, али другог излаза није било. Сваки други дан за мене је био мучан, кад сам сазнала да морам да будем четири сата прикопчана на апарат, али кад се мора није ни тешко. Познавала сам пуно људи који су имали исти проблем као и ја, неки нажалост више нису међу живима, а неки се још увек боре са апаратом и хемодијализом јер им је то једино решење. Било би лепо када би сви људи на свету схватили какав је живот под апаратом за дијализу и помогли да се људи реше те машине; да завештају своје органе и некоме спасу живот. Ја сам имала срећу да видим светлост на крају тунела, да се после пет дугих година хемодијализе решим апарата и добијем нови бубрег. Људи који нису прошли тај пакао не знају какав је осећај кад се пробудиш из наркозе после трансплантације и помислиш; „Готово је са хемодијализом, од данас почиње нови живот“ Тако је било и код мене. Окренула сам нови лист свог живота. Дишем пуним плућима имам нови живот. Увек кад на телевизији видим како се политичари свађају око неких небитних проблема и нису ничим задовољни, сетим се људи који су везани за апарате и чекају један телефонски позив, наду, да је за њих пронађем одговарајући орган. Ја дишем пуним плућима већ двадесет година-двадесет година ме служи нови бубрег и живим као и сви други људи који су имали срећу да се реше неког великог здравственог проблема, а у мом случају то је добијање новог бубрега. Активно се бавим стоним тенисом, возим бицикл и сваки дан пређем по неколико километара. Користим сваки дан и трудим се максимално да извучем из њега. Прошлог лета сам тестирала себе што се тиче издржљивости, па сам ишла да берем јабуке. Ако успем, то ће се поновити и ове године. Волим у слободно време и да прочитам неку књигу,а бавим се и ручним радом. Могућности живота су безбројне. Путовања, забаве, прославе, само су неке од лепота живота и у њима треба максимално уживати. Искористити сваки секунд, минут, сваки делић живота на најбољи начин. Док сам ишла на хемодијализу, схватила сам шта значи изрека: „Здрав човек има хиљаду жеља, а болестан само једну: да оздрави.. Тада сам научила да то ценим и то траје и дан данас и волела бих да што дуже траје, да ме и даље служи бубрег. Свакодневно слушам на ТВ-у апел да се помогне људима, деци, да се донирају органи и од ваших најмилијих, да ти који су зависни од апарата виде и осете како је у ствари лепо живети. Немојмо се убијати и ратовати, него ако можемо, помозимо, јер никад се не зна, можда и Вама затреба помоћ. Зато будимо хумани и помозимо једни другима.

Крстић Бранислава

Mi smo pobedile

Mi smo pobedile

DR ANA ČOPORDA PRVA ŽENA U SRBIJI KOJA JE VANTELESNOM OPLOONJOM UZ DIJALIZU DOBILA DUGO ŽELJENU BEBU

Mi smo pobedile

Svaka žena u nekom trenutku svog života želi da se ostvari u ulozi majke. Međutim, jednog dana pre tri godine na jednom od dežurstava osetila sam malaksalost, bilo mi je loše. Uradila sam potrebne analize i lekari su mi nagovestili da ću uskoro morati na dijalizu. To je bio šok kako za mene, tako i za moje najmilije. Prvo pitanje koje sam postavila svojim kolegama je da li ću moći da imam potomstvo? Odgovori su uvek bili: vrlo teško pre dijalize na dijalizi skoro nemoguće. Kada jednoj mladoj ženi do juče punog zdravlja, saopštite da „osim“ novonastalog zdravstvenog problema gotovo sigurno neće moći da ima dece, samo mislite da je najbolje da sanjate i da se brzo probudite iz ružnog sna. Ali nisam izgubila veru, kao lekar verovala sam da postoji način za rešenje mog problema. Mesece sam provodila na internetu iščitavajući mnogobrojne naučne radove, studije i iskustva onih koji su se susreli sa sličnim problemom. Ubrzo sam shvatila da su čuda moguća, da mogu da postanem majka ali uz mnogo strpljenja i srećnih okolnosti.

DIJALIZA NIJE SPREČILA MOJU ŽELJU DA POSTANEM MAJKA

kako prirodnim putem nismo uspeli, moj suprug i ja smo se odlučili na IVF proceduru u Atini. Želeli smo i žurili da sve završimo pre početka moje dijalize. ali trka sa vremenom nikad nije laka. Na dijalizu sam krenula, a trudnoća se nije desila. Prva dva meseca dijalizu sam primala u bolnici u kojoj radim. Sećam se. jednom je došao doktor i rekao mi kako na osnovu mog trenutnog krvnog pritiska moram da pijem antihipertenziv. Odgovorila sam mu da zbog procesa vantelesne oplodnje ne mogu da ga uzimam. Nasmejao se a zatim se okrenuo ka ostalim pacijentima i sa nevericom pitao „Da li ste čuli?“ Sada sam jako srećna sto je to uradio. Taj doktor mi je pomogao. I mnogi posle njega koji takođe nisu verovali u moju misiju bili su moj vetar u leđa da istrajem i da se borim za svoje snove.

Išla sam redovno na posao, normalno radila. izlazila. putovala. bavila se sportom. Nisam dozvolila da me ništa sputa da vodim normalan život. Nakon pet meseci od početka dijalize stvorili su se uslovi za prvi pokusaj vantelesne oplodnje. Prvi put nije uspelo. Tri meseca kasnije druga vantelesna oplodnja, i ona nije uspela. Moj suprug i ja nismo to doživljavali kao poraz, naprotiv prećutno smo verovali da ćemo uspeli i nismo odustajali. Nakon osam meseci od drugog pokušaja usledio je i treći, opet u Atini. Ovog puta bio je samo embriotransfer iz prethodnog  puta zamrznutih embriona. Nisam ležala i mirovala, radila sam normalno. Samo sam verovala. Na prvom vađenju krvi pokazale su se pozitivne vrednosti. Pri sledećem nalazu. nakon nekoliko dana, vrednosti su bile udvostručene. Našoj sreći nije bilo kraja.

TRUDNA SAM, LEKARI ZABRINUTI, A JA PRESREĆNA.

Onda je usledio prvi ultrazvuk i potvrda trudnoće. Sada. kada bi se većina žena opustia i uživala u svojoj trudnoći za mene počinje moj novi život, borba i sve ono kroz šta ću proći. Kako bi moje telo moglo da obezbedi najpribližniju sredinu za bebu kao kod zdrave žene,  morala sam da primam dijalizu šest puta nedeljno po pet sati. U tome mi je pomogla medicinska sestra koja je bila uz mene svaki dan, kao da je i ona nosila moje dete. Kako je vreme odmicalo shvatila sam da mi je potreban lekar koji ima iskustvo u radu sa ovakvim pacijentima. Samo je jedan doktor u celoj Srbiji, pre deset godina imao trudnisu sličnu meni. I dok je većina doktora bila protiv on je odmah prihvatio moj slučaj i postao deo tima koji je održavao  trudnoću.  Svi lekari u timu pričali su o komplikacijama, problemima koji mogu da se jave međutim verujem da niko nije mogao ni da pretpostavi  da će se sve to brzo i desiti. Nastupaju prvi paramedicinski problemi.  Kako nabaviti dodatni materijal s obzirom da umesto tri sada sprovodim pet dijaliznih tretmana.  Pisali smo na mnoge adrese i na kraju sam potrošni materijal dobila od jedne farmaceutske kuće iz Makedonije.

VEĆ NA POĆETKU TRUDNOĆE SVE SE ZAKOMPLIKOVALO

Negde u trećem mesecu trudnoće počeli su bolovi u stomaku. Rekli su da je to normalno. Na kontroli ginekolog je, kada je stavio sondu na moj stomak, napravio takav izraz lica da mi se sledila krv u žilama. Okrenuo je ekran i rekao „pa vaši jajnici ne mogu da stanu u ekran koliki su. Morate odmah da ostanete u bolnici“. Tada je sve počelo da se komplikuje. Od mršave graciozne žene preko noći sam dobila generalizovane edeme. Teško sam se kretala. Ogromne noge jedva sam pokretala, ogroman stomak bio je bolan. napet i pun vode. Prvi put su mi punktirali stomak i izvukli 31 tečnosti, posle 12 h voda se vratila, a onda opet punktiranje i opet 31. Jajnici su samo još vise rasli i još više tečnosti proizvodili. Tada su mi stavili dren. Jednom kada je došla sestra kako bih primila dijalizu devojke sa odeljenja su je pitale „Izvinite, da li je ova trudnica imala saobraćajnu  nesreću?“. Tako sam izgledala, kao da me je neko u najmanju ruku tukao. Iz stomaka su mi visile cevčice, drenovi, zavoji, gaze, flasteri, ruke pune braunila, potpuno izdeformisana. Bolovi su bili nesnosni. Niko nije znao sta mi je.

Profesor koji me je vodio rekao je da nikad u svojoj karijeri  nije video nešto slično. Kako je vreme odmicalo stanje je bilo sve teže. Onda su počeli i problemi sa disanjem, noćima nisam mogla da spavam. Na rendgenskom snimku sve je bilo jasno. Voda na plućima.

SAOPSTILI SU MI DA MORAM DA PREKINEM TRUDNOĆU

Priključili su me na aparate za disanje. Mogu samo da zamislim kako je bilo mojoj majci koja me je u svemu podržavala i gledala me kako tonem sve više zbog zelje da rodim dete, postanem majka. Konzilijum lekara se okupio u mojoj sobi kako bi me obavestili da ću morati da prekinem trudnoću ako želim da živim. Rekla sam im da sačekaju još malo i da ćemo zajedno uspeti i pobediti.

Posle mesec i po dana pakla samo jedan dan sam se probudila i sve je prošlo – jajnici kao da nikada nisu bili veliki i kao da nikad nisam imala vodu u telu, u plućima. Čak su me i otpustili iz bolnice. Tada počinje period kada nisam mogla da spavam, valjda od šoka šta sam se sve pregurala, doživela i preživela. Nakon mesec i po dana od izlaska iz bolnice, sećam se bila je 24 nedelja i beba je imala oko 300 gr. prvi put sam prokrvarila. Zadržali su me u bolnici gde sam ležala narednih mesec i po dana.

BEBA JE ROĐENA

U 32. nedelji, na samom početku osmog meseca, jednog toplog avgustovskog dana legla sam popodne da odmorim i probudila me je neka toplota. Polumrak u sobi, otkrivam se i shvatam da ležim u lokvi krvi. Skočila sam i tnapolje, odmah sam zvala u pomoć. Kao anesteziolog nikad u operacionoj sali nisam vidcla toliko krvarenje. Nikad. Nisam stigla ni da se uplašim, sve se brzo odigralo. Noa je rođena 20 minuta kasnije sa lepom ocenom. Moja beba je bila teška 1950 gr i 44 cm dugačka. Kažu do je odmah zaplakala, da je imalo lepu boju. Posle par sati došao je neonatolog da mi kaže do jc beba počela lošije da diše i da je morao da je intubira i stavi na aparat za veštačko disanje. E, tad sam se prvi put stvarno uplašila. Kažu ljudi da kad dobiješ dete sve se promeni. Tad sam shvatila da je majci jedino važno da dete bude dobro, Sutradan sam se popela stepenicama na 4. sprat na odeljenje intenzivne nege da vidim svoju bebu. Opet niko nije verovao da žena posle carskog reza to može. Nakon četiri dana izašla sam iz bolnice. a već petog sam vozila aulo. Ne, ja nisam superžena, ja samo nisam imala vremena da bolujem jer sam svaki dan. dva puta dnevno išla da vidim svoje dete. Ujutru i uveče. Bilo mi je preteško u tim situacijama. Stajala sam nad inkubatorom i gledala tako malo biće kako se bori.

Moja Noa je tog dana kad je rešila da se rodi zapravo samo želela majci da pomogne. Imam utisak da mi je moja devojčica poručila „Majko tebi hvala. a sad ću dalje sama da se borim“ i ja verujem da je tako i bilo. Ta mrvica je bila extubirana pet dana nakon rođenja i još dvadeset dana bila je u inkubatoru. a onda nakon 25. dana doveli smo je našoj kući.

MI SMO POBEDILE

Noa je sada lepa, velika i zdrava beba. Za par dana puni 5 meseci i dobro napreduje. Volimo se, smejemo, igramo, spavamo i rastemo zajedno. Nije se rodila samo ona, sa njom sam se rodila i ja.

Ja sam ponosna ma|ka i znam da je Noa ponosna na svoju majku. Ona je dokaz da ništa nije nemoguće, da čuda postoje, a ja sam prva žena u Srbiji koja je iz vantelesne oplodnje donela na svet dete. Ona je od leda (zamrznut embrion) postala Vatra (rođena je avgusta u znaku lava), Svakog dana sam joj govorila „moramo da pobedimo, moramo da pobedimo“ i mi smo pobedile! Zato verujte u snove, oni se uvek ostvaruju samo treba dovoljno da želite.

 

Tekst je preuzet iz Časopisa Doživeti 100 (februar 2017.)