Зовем се Дејан Петровић из Крушевца, рођен сам 23.03.1973. год.,а од 1988. год. ми је дијагностицирано да имам полицистизам на бубрезима, наследни, ево како је болест ишла својим током.
У срећна времена старе Југославије свака фирма је имала обавезне систематске прегледе, те тако и мој, сада већ покојни отац је те 1988. год. отишао на редовни систематски преглед, његови резултати су указивали да са бубрезима нешто није у реду, након прегледа код лекара специјалисте за интерне болести,отац сазнаје да има полицистичне бубреге, лекар захтева да прегледа целу породицу, и тако сам ја заједно са мајком и сестром отишао на тај назовимо рутински преглед. Уследио је шок за мене и моју целу породицу, ја са само 15 год. сазнајем да имам наследни полицистизам, морам да кажем да сестра тада у то време није имала, код ње се полицистизам појавио мало касније, негде око 20. године. Лекар оца и мене упућује за Ниш да урадимо додатну дијагностику, урађен је скенер који је само потврдио постојање болести. Морам да напоменем да се мој отац од тада није редовно контролисао и да му је 1995. год. нагло позлило и да је преминуо у току прве дијализе. Нажалост било је касно.
Тако да ја крећем прво са једногодишњим контролама, па са полугодишњим све до 2002. год. када се појављује и хипертензија, а бубрези знатно увећани, толико да им се паренхим није видео. Тада ми је др Андрић, сада већ начелник одељења нефрологије крушевачке болнице, рекао да је дијализа неизбежна само је питање дана. Уз редовну контролу резултата, покушали смо са таблетама Кетостерила да донекле очувамо функцију бубрега и померимо дијализе. У међувремену до прве дијализе, која је уследила 2013. год. сам имао два акутна напада панкреаса и био лечена на одељењу хирургије, тада ми је речено да имам цисте и на панкреасу, урађен је скенер главе да би се видело дал их имам и на мозгу, срећом није их било. Новембра 2013. год. сам мислио да поново имам напад панкреаса, бивам смештен на одељење нефрологије у лошем стању, бол, повраћање, надутост, мокрење минимално, резултати из дана у дан све гори, креатинин преко 1000, уреа 35, калијум 8, а ја не знам ни како дочеках тај понедељак.
Рано ујутру 18.11.2013. ме одводе прво на одељење хирургије да ми поставе централни венски катетер, пошто тада нисам имао урађену фистулу и тог јутра крећем са првом дијализом, са великим страхом да се и мени исто не деси као и мом оцу. Прва је трајала само сат времена, свака наредна је била све дужа, било је малих проблема док се нисам навикао. Затим ми је урађена фистула, па су ме послали за Београд, на уролошку клинику ради прегледа код др Топузовића а све у циљу припреме за трансплантацију, где је он дао предлог да се извади један бубрег како би имало места за нови. Што је касније и уследило, 18.06.2014. год. на ВМА др Алексић ми је одстранио оба бубрега. После те операције притисак ми је био доста нижи и уследио је још један проблем, стала ми је фистула и поново ЦВК, и све поново из почетка. Уз ограничени унос течности и хране, ишао сам на дијализу три пута недељно, четири године, без неких већих проблема, Притисак је варирао, углавном је био нижи, свраб по кожи се јављао одмах по завршетку дијализе, на листи чекања сам за нови бубрег. Први позив за трансплантацију добио сам 02.04.2017. са ВМА, али безуспешно пошто се није све поклопило, али не губећи наду враћам се кући. Други позив је уследио за непуна два месеца 18.05.2017. год. сада са уролошке клинике Клиничког центра Србије, одазовем се и наравно останем да чекам до јутра. Рано ујутру ми саопштавај да сам добио шансу, после једне дијализе и све неопходне припреме, трансплантација је обављена 19.05.2017. год. а урадио је др Топузовић, коме сам бескрајно захвалан што је и данас све у реду. После 40 дана проведена на уролошкој клиници, одлазим кући са новим животом и новим могућностима. Ето тачно две године од трансплантације ја живим нормалним животом уз редовно узимање имуносупресивне терапије и редовне контроле на клиници за нефрологију Клиничког центра Србије код др Марије Милинковић.
Свима се бескрајно захваљујем: особљу одељења нефрологије са хемодијализом- Опште болнице Крушевац на челу са др Батом Андрић, ИИ уролошка клиника ВМА и др Предрагу Алексићу, и наравно особљу трансплантационог центра уролошке клинике Клиничког центра Србије на челу са мојим оператором др Чеда Топузовић, хвала породици мог донора, хвала мојој породици на бризи и пажњи, и др Марији Милинковић која данас води бригу о стању мог новог бубрега.