Саша Давидовић: Зашто бити на дијализи значи бити отписан?
Зовем се Саша.
Александар, Саша, Давидовић.
Зато реших, хајде да и ја испричам своју животну причу, немам шта да изгубим…
Имам 37 година, на дијализи сам од 2012. године…
Тачно пре пет година, пре почетка лечења хемодијализама, дошао сам у Клинички Центар Ниш ради оперативног формирања АВ фистуле.
Докторка Снежана Арадцки је покушала да ми операцијом направи АВ фистулу, на типичном месту, на левој подлактици, поред зглоба са шаком, како они кажу „лево радијално“.
Урадила је то без претходног снимања крвних судова колор-доплером. Протоке и обим крвних судова докторка је проверавала палпацијом.
Фистула, наравно, није успела. Радила је пола сата и стала.
Морао сам да примим ЦВК (централни венски катетер) у врат, са десне стране, јер су ми вредности уреје и креатинина већ биле јако високе и био сам у ацидози средњег степена.
Прошло је то како је прошло …
После тога ми је горе наведена др. Арадцки поново палпацијом проверила крвне судове у кубиталној (лакатној) регији и некако ми направила фистулу, која је (некако) радила 2 године.
У току дијализних третмана сам обично као антикогулант примао хепарин, али у току 2014. године одједном је нестало хепарина и цела клиника је примала фраксипарин(фраксипарин наравно дијализни болесници обично никад не примају, јер је дужег деловања, а и много је скупљи, па смо га добијали вероватно због „штедње“).
15. децембар 2014. године никада нећу заборавити.
Дошао сам на ХД и пре третмана сам се пожалио сестри на болове у пределу фистуле.
Пипањем смо утврдили да иста не ради, да је стала.
Отишао сам до собног лекара и рекао сам му за „проблем“.
Уместо да ме пошаље да снимим руку и да позове Др. Арадцки, која је по ситематизацији радних места морала бити стално доступна, да решавамо „проблем“, јер сам већ од четвртка без дијализе, он ме је само охрабрио и рекао: „Не секирај се, наша докторка Снежа је махер за те тромбове, не секирај се, иди кући и дођи у понедељак”(?!).
Ја наравно, неискусан, послушао сам савет лекара, јер тада нисам знао да што се дуже чека на интервенцију шансе да ће операција успети су све мање, јер се тромб организује, учвршћује, и све га је теже уклонити.
Отишао сам кући спокојан, да чекам понедељак.
У понедељак ујутру сам се јавио Др. Арадцки, она наравно, опет без снимања, својом опробаном методом палпацијом, утврђује место где је тромб и каже: „Легни, брзо ћемо ми то да средимо.”
Легао сам на операциони сто, али се то брзо уклањање тромба мало продужило, на скоро читавих три сата.
Када сам устао са опрерационог стола имао сам занимљив призор: лева рука ми је скроз исечена, на четири места имао сам три мала реза и један велики, рука ми је пресечена скоро на пола…
Питам докторку, шта је ово?, а Др. Арадцки каже: „немаш крвне судове, ставила сам ти протезу, тјграфт дужине 20 цм, не секирај се, то ће сутра ујутру одма’ да се боде.”
Вратио сам се да сачекам то јутро, да видимо шта ће да буде, јер већ четврти дан сам без дијализе.
Дошло је и то јутро, и сестре су наравно одбиле да боду ту руку, јер је она у току ноћи натекла и увећала се за дупло.
Сестре су рекле: „Сачекај до сутра да се рука мало смири, па ћемо сутра поподне…
До сутра је рука још више отекла и у току ноћи сам имао страшне болове, неподношљиве…
Пети дан сам без дијализе.
Дошла је и поподневна смена, гледају: рука натечена, већа за пет бројева, не види се ништа сем отока, нема ни говора о бодењу.
Шести дан без дијализе сам прележао на одељењу интензивне неге.
Нико ништа није говорио о дијализи, само су ми давали лекове против болова.
Седми дан без дијализе.
Ујутро долази коначно Др. Арадцки и каже: „Како не можете да бодете?! Ако не можете да бодете треба да дате отказ!!”
Сестре су се згледале и ћутале пред надменом докторком.
Легао сам на кревет и Др. Арадцки је почела лично да покушава пункцију графта.
Били су сви присутни.
Докторка је онако натеклу руку решила да убоде, лично.
Узела је прву иглу, убола, није ишло… Шта најчешће слушамо у ХД салама!
Друга, неће…
Трећа, неће…
Четврта, неће…
(Рука је пре пет дана ушивена, конци нису скинути, још је жута од јода).
Пета игла …
Пуцају шавови где је зашиван графт, почиње да липти крв на све стране, сестра посушује газом испуцало место, докторка узима шесту иглу, боде, и каже: „Па шта ако неће, примиће катетер, па шта?!”
Око 12 часова шаљу ме на пласирање ЦВК катетера на десну страну врата.
У Нишу се после пласирања ЦВК не снима положај катетера него Др. Арадцки то пласира под прстима, палпацијом, и то се после и не проверава где је отишло.
После „пласирања“ катетера почео сам да крварим из убодног места, током целе дијализе крв ми се сливала низ леђа, сестре су ми то повремено брисале.
Завршио сам ХД око 16х и спуштен сам на одељење. Убодно место и даље крвари.
На „интензивној“ нези нема никог.
Сестре које су ме дијализирале сишле су да ми помогну да зауставе крварење.
За њима је дошао анестезиолог и каже:
„Шта сте се скупиле око њега, па шта ако крвари, нек’ крвари, један ли је овде умро, па шта ако умре?!”
По наређењу доктора, сестре су отишле.
Око 20х дошао ми је отац са братом у посету и некако су успели да нађу дежурног лекара.
Овај, кад је видео о чему се ради, звао је Др.Арадцки да дође.
Дошла је око 23х и давањем адреналина успела је некако да заустави крварење.
Преживео сам.
Ево и другог дела приче.
Пласирани графт је и даље био под отоком. Почели смо да га пунктирамо после отприлике месец и по дана од уградње.
Али, одмах после четврте пункције поново су почели „проблеми“.
Лоше пласирани графт је имао сегментну тромбозу (имам снимак и извештај радиолога) и на неким местима уопште није било могућности да се пунктира. И одма је давао позитиван артеријски притисак видело се на апарату да нешто није како треба.
Почео је пакао.
Сваку ХД сам имао по четири-пет убода. Нисмо могли постићи проток крви већи од 200 мл/мин, а кад неким чудом буде до 260 мл/мин, ја сам пресрећан.
У току дијализе крв поред убодних места на графту цури са стране…
Лекари на то кажу: „Па шта, то није много крви.“
Некако је ишао живот и све сам то подносио.
Више пута смо се и ја и мој отац обраћали докторки Арадцки, јер се током дијализе уочавала велика рециркулација крви.
Рециркулација је прво била 23%, затим је дошла и до 41% (све сам сликао мобилним телефоном, имам доказе), почео сам да осећам малаксалост, мучнину, нагон на повраћање, креатинин ми је био преко 1200 µмол/Л, уреа после дијализе 16 ммол/Л.
На све то је Др. Арадцки рекла: „Ма апарат не мери добро.“
Тражио сам упут за Београд, на ВМА и једва га добио.
Очекивао сам да ће неко од лекара да ми закаже преглед тамо, али они су ме бацали као пинг-понг лоптицу од једног до другог, а ја нисам знао да се је „КЦ Ниш“ прогласио „терцијерним нивоом здравствене заштите“ и да његови лекари не могу да зову ВМА јер су то институције у истом рангу.
Када сам 23.септембра 2015. године дошао на ХД пришла ми је главна сестра дијализе, да ме пунктира. Почела је, први убод не иде, други не иде, трећи не иде, четврти не иде …
Отишла је по Др. Арадцки, али је она одбила да дође и да погледа „проблем“..
Када је убола и пети убод, започела је дијализу, али није ишло дуго и бацили су цео систем пун крви,(сет одприлике пуни 250-300 мл крви) намонтирали су други, ‘ајде да пробамо још једном, следе још два убода, хемодијализа поново почиње, али артеријска игла вуче крв а вена неће да прима…
Почињем да осећам велику мучнину и гађење, бацају ми и други сет пун крви… ја бесан отрчим до канцеларије директора, са све иглама у руци, у чарапама, наиђем на начелницу и једног доктора, они одмах позивају обезбеђење, као да ћу ја полу-мртав да њих испребијам…
Дошло је обезбеђење, човек види ја лежим у соби, кркљам, јер су ме положили на први кревет, а чувар каже: „Па он лежи миран.“
Касније се појављује и Др. Арадцки и каже: „Па, ја сад ту ништа не могу.”
После бачена два сета крви, онаквог измрцвареног су решили да ме пошаљу кући и да дођем сутра на ХД.
Шта ћу, прихватам и то, позвао сам такси, дошао кући и видим да је фистула, тј.графт, стао, не ради више уопште.
Вратио сам се са родитељима и братом поново до дијализе, да видимо шта ћемо…
Уместо да ме приме у болницу, да примим крв или да будем прегледан, доктор је био љут и почео је да галами:
„Па шта је, што сте дошли? Идите кући и дођите сутра! Па шта ако не ради фистула, то ће сутра докторка Арадцки да среди, она је најбољи стручњак за то, одавде па до Беч, нема шта ја да те прегледам, дођи сутра!”
Ја сам се покупио и отишао кући.
У току ноћи сам решио да идем на ВМА у БГД и кренуо сам са оцем, аутобусом, за Београд.
Стигли смо на ВМА, али нисам примљен на одељење васкуларне хирургије јер нисам имао заказан термин.
Отишао сам у хитну службу, дежурни је био васкуларни хирург Др. Зарић. Примио ме и рекао: „Ништа не знам, да видимо прво анализе. Сестра ми узима крв и после пола сата стижу ми налази: креатинин 1704 µмол/Л, уреја 33 ммол/Л, крвна слика: 80 Хгб, лоше…
Ја питам: „Шта ћемо, хоћу ли натраг за Ниш?“
Доктор ми рече: нећеш успети да стигнеш ни до станице – дао ми је ЦВК катетер, неотпакован, у руке и рекао: иди одмах горе да ти то ставе и на дијализу.
Отишао сам на одељење, добио ЦВК на десној страни врата и одрађена ми је дијализа.
Преживео сам.
На ВМА сам провео 24 дана чекајући на ред за фистулу.
Нема шта, ради се по прописима: доплер крвних судова сваком пацијенту, све по ПС-у (Правило Службе).
Али, током чекања, тих 24 дана нисам добијао препарате гвожђа ни еритропоетина, јер сам цивил, они су само задужени за војне осигуранике.
После 24 дана урађена ми је фистула.
(У току чекања, од катетера на десној страни добијем сепсу, па је исти морао бити извађен и пласиран ми је нови, на левој страни врата, 12. октобра).
Крвна слика, хемоглобин 82, враћен сам за Ниш, али сада у Нишу нема еритропоетина, несташица…
Успем да нађем Рекормон, и купим, о свом трошку (наравно, касније су ми рефундирали у КЦ Ниш) чекам сазревање фистуле, два месеца…
Наравно, све време носим катетер…
После два месеца фистула ради, али сад у Нишу неће да ми је пунктирају !!!
Др. Арадцки неће ни да погледа, оно што она није радила њу не интересује!
(Иначе, Др. Снежана Арадцки је уролог по струци, али ради на пословима васкуларног хирурга, ради фистуле, фактички је рукоположена).
Добијам предлог од главне сестре да идем за БГ на ВМА, да они сниме руку и да нацртају фломастером где да се фистула боде амбулантно.
Наравно, ја одбијам тај предлог, узимам упут за стационарно лечење и ето ме поново на ВМА.
Још 20 дана хоспитализације.
Десна рука ми је снимана колор-доплером и давала је задовољавајуће параметре. Покушане су дијализе комбинованим приступом, артерија игла а вена катетер. Враћен сам за Ниш 18. децембра, са препоруком да чекам, да ће се фистула развити.
У Нишу су покушали више пута пункцију, али безуспешно: крену две дијализе, па стане, па тако неколико пута.
Фистула је стала 23. марта.
Коначно.
Још увек, и дан данас, већ 7,5 месеци се дијализирам преко ЦВК…
Резултати су ми јако лоши: креатинин пре дијализе 1400 µмол/Л, уреа 18 ммол/Л, имам велики фосфор 2,45 ммол/Л, огроман калцијум 2,75 ммол/Л, јако лоше се осећам …
Још увек нисам успео да урадим фистулу.
На ВМА не примају. Чекам у Нишу. На новој клиници су почели да раде васкуларци фистуле. Ако преживим, чућемо се и даље.
То је моја прича.
За све што сам испричао имам отпусне листе, извештаје лекара, колор доплер налазе и фотографије.
(Име, презиме, телефон и све остале податке спреман сам доставити на захтев, свакоме).
Мислио сам да ако је неко дијализни болесник, да то не мора да значи да је отписан, да сви могу да га „пусте низ воду“…
То сам мислио …
А сад знам да је то истина.
У Нишу се 230 пацијената довозе на ХД са два дотрајала комбија…
Кога је брига?
Дијализа иде у четири смене.
Долазе људи из Алексинца, из Соко Бање, Ражња, Мерошине … из разних места … Не може да се дише…
Нема ни фластера, пацијенти купују креп траку за кречење (!) да би се лепили …
Живим у стану од 35 квадрата, терају ме да идем на перитонеумску дијализу, али немам где ни да ставим материјал…
Имам оца и мајку од по 80 година, ко ће кога да гледа, кад сам и ја изнемого..
Лекари нису нашли за сходно ни да ми одраде оне прегледе за трансплантацију, па да се за ових 4 године барем нађем на листи за трансплантацију бубрега, што би ми била једина шанса да преживим…
Коме се обратити за помоћ?
У Нишу, од када су почели радити фистуле на васкуларној хирургији ја ево чекам већ месец дана…
Видим отуда излази пацијент са фистулом, приђем му и кажем: „Ви сте на дијализи, нисам Вас виђао?“
А он ми одговара: „Ма јок, урадио сам је из предострожности, ако затреба.“
А ја са катетером 7,5 месеци чекам …
Такви су наши приоритети …
Лагано умирање …
Срамота је да се у 21. веку убијају млади људи због нечије тривијалне сујете и нестручности…
Имао сам посао и изгубио сам га, јер не могу са катетером у врату да радим никакав посао…
Бавио сам се спортом, играо сам активно стони тенис, сада више не играм, јер су ми упропастили и руке и живот…
Једино што могу да чекам је да умрем, али и то не могу на миру…
Више ми није ни до чега…
Не могу више да обијам прагове лекарских канцеларија и да молим за услуге које су им у опису радних места и за које примају редовну плату, која није ни толико мала…
Више немам снаге да се борим, јер је и борба бесмислена…
Све што је било до мене урадио сам, сад једино могу да умрем…
Све што сам навео могу да потврдим под пуном моралном, материјалном и кривичном одговорношћу и валидно печатираним извештајима институција и лекара где сам се лечио, а имам и фотографије и друге доказе.
Не замерите …
Пошто у Нишу након 8,5 месеци нисам могао да дођем на ред за фистулу одлучио сам да одем приватно у Ћуприју на клиници „Медикус“ код др Јоце Делића да покушамо да решимо проблем .Видео сам да поједини пацијенти имају добра искуства.
Тако се и десило заказао сам преглед већ сам имао снимке крвних судова однео са собом лекар је погледао дао позитивно мишљење и пао је договор да се вратим у Ниш издијализирам и дођем следећег дана на интервенцију. Урадио сам како ми је лекар наложио и дошао на заказану интервенцију. Интервенција креирања АВ приступа је прошла без проблема за неких 40мин је било све готово, и нисам могао да верујем. Добио сам савет лекара да морам да сачекам 4-6 недеља да фистула матурира како би била спремна за пункцију. Тако је и било ЦВК катетер који је пласиран на ВМА ме је послужио још 2 месеца радио је беспрекорно фистула је сазрела и почело се са пункцијама мојим мукама је дошао крај. Одрадио сам и прегледа за кадаверичну трансплантацију и налазим се на листи чекања потенцијалних прималаца органа. После тога сам наставио да радим неко време док нисам стекао услов за пензију, сад сам пензионер и даље се дијализирам у КЦ Ниш.. и чекам да видим шта ће да буде даље – нада увек постоји.. Прошао је и тај 14. децембар 2014. године.
