Kategorija: Некатегоризовано

GORAN STOJANOVIĆ

Sve je počelo za mene u zimu 2006/07.
Počele su da mi otiču noge ali nisam obraćao pažnju mislio sam proći će. U januaru 2007 sam završio u hitnoj noge su mi bile kao balvani. Tamo nisu mogli da mi izmere pritisak na elektronskom meraču. Imao sam pritisak240/140.Morao sam u bolnicu gde sam pio nifelat na 6 sati tri četiri dana dok mi nisu obuzdali pritisak. Kreatinin mi je bio 414. Dve godine sam uspeo da održavam kretinin dijetom strogom bez ijednog zrna soli. U međuvremenu su mi ugradili fistulu i spremili za dijalizu. Samo da kažem da pritisak uopšte nisam osećao ni glavobolje ni ikakve druge simptome. Glava me bolela kad su mi spustili pritisak na 190.U januaru 2009 sam počeo sa hemodijalizom tri puta nedeljno. Dok sam bio na dijalizi doktori su mi rekli da pokušam sa transplantacijom. Inače tadašnji direktor nefrologije Vidojko Đorđevic je uveliko vodio kampanju za transplantacije. I tako smo otac i ja uradili sve potrebne analize i utvrđeno je da može da mi da bubreg. Otac je tada imao 74 a ja 49 godina. Transplantacija je bila 26.09 2009 godine i eto prođoše 10 godina dobar je i otac sad mu je 85 a i ja.

ТИПИЗАЦИЈА ТКИВА ЗА ТРАНСПЛАНТАЦИЈУ ОРГАНА

Др Татјана Дукић, рођена је 07.04.1967. у Сомбору. Дипломирала је на Медицинском факултету Универзитета у Београду 1992. године. Од 1995. запослена је на Институту за трансфузију крви Републике Србије. Специјализацију из трансфузиологије завршила је1997. год. и од тада ради на Одељењу за типизацију ткива. Од 2004. год шеф је Одсека за серолошку типизацију ХЛА, Одељења за типизацију ткива.

Одељење за типизацију ткива
Одељење за типизацију ткива од оснивања 1972. године у Заводу за трансфузију крви Србије, од стране Министарства здравља тадашње државе је водећа институција у земљи у оквиру своје делатности. Томе је допринело више генерација стручњака својим радом, знањем, искуством и ентузијазмом. Уводећи нове методе, опрему и протоколе рада уз континуирано усавршавање запослених, Одељење учествује у претрансплантационој припреми и пост трансплантационом праћењу болесника у оквиру националног програма трансплантације ткива и органа.
Рад Одељења за типизацију ткива подржава Министарство здравља Републике Србије путем Уговора за обављање делатности од општег интереса.
Од оснивања, Одељење обезбеђује вођење листе чекања за кадаверичну трансплантацију бубрега као и перманентно приправне екипе 24 сата, 365 дана у години за потребе кадаверичне трансплантације бубрега и других солидних органа у нашој земљи.
Програм припреме болесника за лечење алогеном трансплантацијом матичним ћелијама хематопоезе (МЋХ) значајно је унапређен 2005. године формирањем националног Регистра давалаца костне сржи Србије (РДКС) који је од 2012. године део Светског регистра.
Од 2013. године, када је Одељење стекло први сертификат Европске Федерације за имуногенетику (ЕФИ) о акредитацији лабораторије као потврду квалитета и усклађености рада са важећим европским стандардима, непрекидно одржавамо стечени статус али и акредитујемо нове програме. То значи, да се сва лабораторијска испитивања изводе, користећи најновију технологију, методологију као и да су резултати лабораторијског тестирања признати у свету.

Шта значи типизација ткива, шта се све проверава.
Типизација ткива је поступак одређивања хуманих леукоцитних антигена (ХЛА) и најчешће се ради из узорака крви испитаника. Сличност ХЛА примаоца и даваоца назива се још и подударност ткива и представља важан предуслов за успешну трансплантацију органа. Што је степен подударности ХЛА већи између даваоца органа и примаоца, преживљавање пресађеног калема бубрега је дужа. С обзиром на постојећу велику различитост ХЛА код људи, није лако наћи несродне особе са истим ХЛА. Зато се код пацијената раде трансплантације и са давалаца који нису подударни у свим ХЛА, а то може бити узрок појаве анти-ХЛА антитела. Анти-ХЛА антитела, могу бити узрокована и примљеним трансфузијама или трудноћама и најчешће су одговорна за одбацивања графта. Зато су редовне контроле анти-ХЛА антитела на свака три месеца обавезне.

Листа чекања за кадаверичну трансплантацију
Листа чекања за кадаверичну трансплантацију бубрега представља базу релевантних података пацијената, на основу којих се врши одабир примаоца за трансплантацију бубрега. Пацијент се ставља на листу чекања након завршених клиничких и лабораторијских прегледа уз попуњен и потписан образац Сагласности . Својим потписом, пацијент гарантује за тачност података које доставља ( адреса, број телефона ) Одељењу за типизацију ткива. Надлежни лекар попуњава други део сагласности и потписом потврђује да је пацијент клинички подобан за кадаверичну трансплантацију бубрега. Поред личних података, обавезни параметри који се уносе у листу чекања за сваког болесника су : резултат крвне групе, типизације ХЛА и резултат анализе анти-ХЛАантитела. Свака промена података о пацијенту мора се доставити Одељењу за типизацију ткива у писаном и потписаном облику како би се подаци на Листи ажурирали.
Софтверски програм листе чекања за кадаверичну трансплантацију бубрега, настао је кроз заједнички рад запослених на Одељењу и господина Жељка Грубача, који је својим знањем и ентузијазмом успео да овај програм усаврши.
Данас се на листи чекања за кадаверичну трансплантацију бубрега налази 670 болесника из Републике Србије.
Сваке године се око 100 нових пацијената стави на листу чекања.
Какав је поступак када се појави донор
Национални координатор обавештава тим на Одељењу за типизацију ткива о потенцијалном кадаверичном донору органа. Тада се из узорака периферне крви кадаверичног донора на нашем Одељењу раде лабораторијска тестирања – типизација ХЛА донора. Резултат типизације ХЛА и резултат крвне групе се уносе у програм Листе чекања и на основу подударности се формира листа потенцијалних прималаца исте крвне групе. На првом месту се налази пацијент са највећим степеном подударности у ХЛА. Наведена листа доставља се трансплантационом центру. Тим трансплантационог центра прави ужи избор болесника за трансплантацију на основу степена подударности али и других клиничких параметара ( нпр. деца имају предност).Уобичајено је да се позове 6 до 8 болесника, који би требало у што краћем временском периоду да дођу у транспланатациони центар. Тада им се узимају узорци крви за финални тест унакрсне реакције . Лабораторијска тестирања финалног теста пре трансплантације, измедју серума болесника и лимфоцита кадаверичног донора, изводе се на Одељењу за типизацију ткива. Уколико је тест унакрсне реакције позитиван трансплантација бубрега се не ради.
Након трансплантације бубрега ,раде се редовне контроле анти-ХЛА антитела у серумима трансплантираних пацијената према усвојеним протоколима, да би се предупредило одбацивање графта.

Одељење за типизацију ткива данас има 19 запослених а на годишњем нивоу у нашој лабораторији уради се преко пет хиљада анализа.

DEJAN PETROVIĆ

Зовем се Дејан Петровић из Крушевца, рођен сам 23.03.1973. год.,а од 1988. год. ми је дијагностицирано да имам полицистизам на бубрезима, наследни, ево како је болест ишла својим током.
У срећна времена старе Југославије свака фирма је имала обавезне систематске прегледе, те тако и мој, сада већ покојни отац је те 1988. год. отишао на редовни систематски преглед, његови резултати су указивали да са бубрезима нешто није у реду, након прегледа код лекара специјалисте за интерне болести,отац сазнаје да има полицистичне бубреге, лекар захтева да прегледа целу породицу, и тако сам ја заједно са мајком и сестром отишао на тај назовимо рутински преглед. Уследио је шок за мене и моју целу породицу, ја са само 15 год. сазнајем да имам наследни полицистизам, морам да кажем да сестра тада у то време није имала, код ње се полицистизам појавио мало касније, негде око 20. године. Лекар оца и мене упућује за Ниш да урадимо додатну дијагностику, урађен је скенер који је само потврдио постојање болести. Морам да напоменем да се мој отац од тада није редовно контролисао и да му је 1995. год. нагло позлило и да је преминуо у току прве дијализе. Нажалост било је касно.
Тако да ја крећем прво са једногодишњим контролама, па са полугодишњим све до 2002. год. када се појављује и хипертензија, а бубрези знатно увећани, толико да им се паренхим није видео. Тада ми је др Андрић, сада већ начелник одељења нефрологије крушевачке болнице, рекао да је дијализа неизбежна само је питање дана. Уз редовну контролу резултата, покушали смо са таблетама Кетостерила да донекле очувамо функцију бубрега и померимо дијализе. У међувремену до прве дијализе, која је уследила 2013. год. сам имао два акутна напада панкреаса и био лечена на одељењу хирургије, тада ми је речено да имам цисте и на панкреасу, урађен је скенер главе да би се видело дал их имам и на мозгу, срећом није их било. Новембра 2013. год. сам мислио да поново имам напад панкреаса, бивам смештен на одељење нефрологије у лошем стању, бол, повраћање, надутост, мокрење минимално, резултати из дана у дан све гори, креатинин преко 1000, уреа 35, калијум 8, а ја не знам ни како дочеках тај понедељак.
Рано ујутру 18.11.2013. ме одводе прво на одељење хирургије да ми поставе централни венски катетер, пошто тада нисам имао урађену фистулу и тог јутра крећем са првом дијализом, са великим страхом да се и мени исто не деси као и мом оцу. Прва је трајала само сат времена, свака наредна је била све дужа, било је малих проблема док се нисам навикао. Затим ми је урађена фистула, па су ме послали за Београд, на уролошку клинику ради прегледа код др Топузовића а све у циљу припреме за трансплантацију, где је он дао предлог да се извади један бубрег како би имало места за нови. Што је касније и уследило, 18.06.2014. год. на ВМА др Алексић ми је одстранио оба бубрега. После те операције притисак ми је био доста нижи и уследио је још један проблем, стала ми је фистула и поново ЦВК, и све поново из почетка. Уз ограничени унос течности и хране, ишао сам на дијализу три пута недељно, четири године, без неких већих проблема, Притисак је варирао, углавном је био нижи, свраб по кожи се јављао одмах по завршетку дијализе, на листи чекања сам за нови бубрег. Први позив за трансплантацију добио сам 02.04.2017. са ВМА, али безуспешно пошто се није све поклопило, али не губећи наду враћам се кући. Други позив је уследио за непуна два месеца 18.05.2017. год. сада са уролошке клинике Клиничког центра Србије, одазовем се и наравно останем да чекам до јутра. Рано ујутру ми саопштавај да сам добио шансу, после једне дијализе и све неопходне припреме, трансплантација је обављена 19.05.2017. год. а урадио је др Топузовић, коме сам бескрајно захвалан што је и данас све у реду. После 40 дана проведена на уролошкој клиници, одлазим кући са новим животом и новим могућностима. Ето тачно две године од трансплантације ја живим нормалним животом уз редовно узимање имуносупресивне терапије и редовне контроле на клиници за нефрологију Клиничког центра Србије код др Марије Милинковић.
Свима се бескрајно захваљујем: особљу одељења нефрологије са хемодијализом- Опште болнице Крушевац на челу са др Батом Андрић, ИИ уролошка клиника ВМА и др Предрагу Алексићу, и наравно особљу трансплантационог центра уролошке клинике Клиничког центра Србије на челу са мојим оператором др Чеда Топузовић, хвала породици мог донора, хвала мојој породици на бризи и пажњи, и др Марији Милинковић која данас води бригу о стању мог новог бубрега.

 

EDUKATIVNI FORUM

САВЕЗ ОРГАНИЗАЦИЈА БУБРЕЖНИХ ИНВАЛИДА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

ОРГАНИЗУЈЕ

ЕДУКАТИВНИ ФОРУМ

13. и 14. априла 2019.године
Параћин, хотел Петрус.

13.04.2019.
Долазак је након 12 сати.
Обезбеђен ручак за учеснике који стигну у време ручка.
Улазак у хотелске собе од 14 сати.
Форум од 15 до 16:30. Тема: Трансплантација, модератор доц др Бранка Митић, КБЦ Ниш
Кафе пауза
Форум од 17 до 18:30. Тема: Хемодијализа и перитонеумска дијализа, модератор. др Бојан Стопић, КБЦ Звездара
Вечера, ноћење.

14.04.2014.
Доручак
Форум од 9 до 11 сати. Модератори: модератор доц др Бранка Митић, КБЦ Ниш
и др Бојан Стопић, КБЦ Звездара
Напуштање соба до 11 сати
Ручак и одлазак кући.

Због интересовања пацијената обезбедили смо и психолошку подршку (психотерапеут Србијанка Андрејић)

Све трошкове сноси Савез.
Савез плаћа гориво за једно возило по удружењу.
Пријављивање преко удружења до 01.4.2019. (име, презиме, телефон, email)
Максимални број учесника је 80 особа.
Уколико се пријави више од 80 особа мораћемо да уведемо нека ограничења.
У случају да се неко пријави, а не дође, а с обзиром да Савез има одређене трошкове, уводи се депозит од 1.000 динара који ће бити враћен свима који дођу.

Контакт особа за детаље Татјана, 069/4802795.

Концетрати за дијализу: цитрат у односу на ацетат

Концентрати за дијализу

цитрат у односу на ацетат

 

Дијализни концентрати се користе за израду дијализне течности (ХД) и инфузата (код онлине ХДФ/ХФ) и њихов квалитет треба да задовољава стандарде Европске и Америчке фармакопеје. У комбинацији са водом која се употребљава и задовољава ААМИ стандарде, уз додатну филтрацију од стране самог апарата добијамо ултрачисту воду што је и у складу са захтевима добре клиничке праксе (Good Dialysis Practice).

Дијализна течност игра најважнију улогу при дифузионим процесима, дифузијом уклањамо мање молекулске тежине токсичних супстанци.

Инфузат представља додатно пречишћену дијализну течност која је припремљена кроз 2 или 3 степена филтрације, што зависи од конструкције апарата, и на тај начин омогућено је директно инфундовање течности у екстракорпоралну циркулацију, пре или после дијализатора, и обезбеђивање конвективног транспорта кроз дијализну мембрану односно уклањање већих молекулских тежина токсичних супстанци које се накупљају у крвотоку.

Концентрати осим различитих доза електролита који се индикују према потребама пацијената (Ca, K, Mg …) се разликују и према саставу осталих материја.

Већина дијализних концентрата која се употребљава у нашим центрима у себи садржи ацетат који се у нашем телу метаболише у бикарбонат. Мане ацетата су нам добро познате из периода ацетатних дијализа (пад притиска, грчеви, повраћање…).

Зашто се још користи Ацетат када има толико штетних ефеката?

Ацетат у данашњим концентратима се налази само ради одржавања ПХ дијализног концентрата и стабилности раствора (спречавање преципитација Ca и Mg), количина коју срећемо је 3-4 ммол/л (постоје неки концентрати који имају чак и до 10 ммол/л), знајући да у ацетатним растворима се налазило 40ммол/л, то и није нека велика количина ацетата, али…

Друга врста концентрата, новијег датума, која се користи у себи садржи цитрат уместо ацетата који такође се метаболише у бикарбонат у нашем телу и то у односу 1:3 (1 ммол/л цитрата = 3 ммол/л бикарбоната).

 

Зашто се одлучити за безацетатне растворе? Зашто избацити Ацетат?

Нормални нивои ацетата у плазми су 40 µмол/л (1), присуство ацетата у дијализној течности доводи до дифузије ацетата у крв чиме се нивои ацетата у крви повећају чак 5 до 10 пута. Повећање ацетата у крви може довести до оксидативног стреса и проинфламаторног одговора ендотелијалних ћелија (2). Познато је да уносом алкохола, оксидацијом етанола, долази до повећања ацетата у крвној плазми на око 500µмол/л, и претпоставља се да је ацетат један од главних узрочника мамурлука који настаје услед претераног уноса алкохолних пића (3). Код пацијената на дијализи ацетат је чест узрочник компликација дијализе у виду мучнина, хипотензија (4)

Нивои ацетата у плазми за време он.лине ХДФ са и без 3 ммол/л ацетата у дијализној течности (Pizzarelli F, et al. Nephrol Dial Transplant. 2006;21(6):1648-1651)

 

Зашто цитрат? Који су бенефити његове употребе?

Цитрат обезбеђује енергију и пуферски капацитет (1 ммол/л цитрата = 3 ммол/л бикарбоната)

Цитрат се нормално метаболише у јетри и наше тело јако добро толерише његово присуство самим тим и долази до побољшања толеранције третмана. 1ммол/л цитрата у дијализној течности може представљати стандард, први избор за сваку дијализну процедуру јер његовим присуством се елиминишу сви штетни ефекти ацетата а поред тога се спречава хипотензија (5), умањује се микроинфламација (6,7), смањује се ризик од постдијализне алкалемије и постиже се боља регулација ацидобазног статуса (8) без увећања предијализних бикарбоната и ПХ крви и уз смањење постдијализних бикарбоната (9)

Цитрат је добро познати антикоагуланс, везујући калцијум он спречава неколико ко-фактора коагулационе каскаде и тиме спречава коагулацију мембране, али количина од 1 ммол/л није довољна да самостално изврши антикоагулацију, за то је потребно 3-4 ммол/л, али је сасвим довољна да се смањи доза системског антикоагуланса – хепарина 30 % чак и до 50%, (10,11), а дефинитивно нам је велика помоћ када су индиковане безхепаринске дијализе

Цитрат има способност да умањи микроинфламацију изазвану дијализом, има антиоксидативна својства и умањује реакцију комплемента, добро регулише ацидобазни статус, даје енергију, смањује употребу системског антикоагуланса.

Зар ово нису довољни разлози да употребљавамо безацетатну дијализну течност на бази цитрата?

Мирослав Светлик

Slavica Slipčević

Зовем се Славица Слипчевић из Београда сам .Имам 66 година и две и по године сам на дијализи. Око 30-те године сам сазнала да са бубрезима нешто није у реду. Све се то дешавало на Лепенском виру где смо породично са друштвом каммповали. Ту су се дешавале прве промене. Било је лето пила 1 чашу воде дневно и имала сам болове приликом мокрења. На контроли урина имала сам пуно кристала, бактерија и крви. По хитном поступку сам ишла на све прегледе на уролошкој клиници. Тад су установили да  имам

полицистичне бубреге и јетру и да сам те гене наследила од очеве фамилије, јер су сестре и  њихова деца били на дијализи, тада у  Зајечару  а фамилија ми је живела у Мајданпеку где сада постоји дијализни центар.

Дуго сам  користила ХЕРБАЛИФЕ нови начин исхране и тиме сачувала цисте које су бие чисте. Целу 2015 год. сам била под контролом лекара са ВМА. И  ако сам 15 дана крварила из бубрега нису ме примили у болницу.. Срећом има добрих људи и пријатеља који су ме одвели у  КБЦ Звездару 27.12.2015 год. и одмах ме припремили за дијализу.

Шифра на пријему у болницу је била да сам у клиничкој смрти. 6 јануара 2016 год. су ми извадили леви бубрег који је крварио а у јуну исте године извадили су ми и десни. Прихватила сам хемодијализу али сам је прве године тешко подносила. Падао ми је притисак било ми је мука, често сам колабирала. И данас после две године зна неки дан да буде  добро а неки лоше, али све то ми не смета да возим кола,идем сваки дан у дуге шетње по Ада хуји и живим нормалан живот.

 

Дејан Јаковљевић

Зовем се Дејан Јаковљевић, бубрежни болесник сам од јануара месеца 1996. године. Када ми је дијагностиковано бубрежно обољење. Све је почело тако што сам као припадник Посебне јединице полиције МУП-а Р. Србије био на терену где сам због отежаних услова, добио вирусну инфекцију „Херпес-зостерс“. Који се испољио на десној препони и куку. Одмах сам враћен кући са терапијом за ову врсту вируса, међутим након пар дана када ми се херпес повлачио приметио сам маглења вида на десном оку, јавио се код очног лекара који је дијагностиковао да ми је пукао капилар у оку услед високог  крвног притиска и упутио ме код интернисте, где је након урађене дијагностике утврђено да ми је благо повећана вредност креатинина у крви и да су вредности уреје на горњој граници а сви остали параметри претраге су били у реду. Одмах сам упућена на Институт за нефрологију Клиничког центра Србије у Београду, ради даљег испитивања. На институту поново ми је урађена комплетна дијагностика и биопсија бубрега која је показала да имам акутну упалу бубрега одређена ми је терапија за висок крвни притисак и након свега пар дана како ми се регулисао висок крвни притисак вредности креатинина и уреје вратили су се на нормалу тј.на горњој граници. Отпуштен сам кући уз напомену да на сваких два месеца се јављам на контролу у институту.

Након две године на једној од контрола тачније марта месеца 1998. године су ми вредности креатинина поново  повећале, а уреје на горњој граници услед вирусне инфекције „Грипа“ и одмах сам хоспитрализован на институту, започета ми је пулсна терапија пронизоном, и након пар дана када су се резултати стабилизовали отпуштен сам са дијагнозом „Гломелонефритис хроника“, и терапијом пронизоном са контролама на два месеца. То се тако одржавало наредних три године када на једној контроли  децембра 2001. године вредности креатинина и уреје су биле велике и препоручено ми је да на време урадим артеријско венску фистулу на руци и да започнем хроничном терапијом „Хемодијализом“ што сам тако и урадио. На хемодијализу сам ишао годину дама у општој болници у Крушевцу, а децембра месеца 2002. Године урадио сам трансплантацију бубрега на Клиници за нефрологију-одељења за трансплантацију бубрега ВМА у Београду а мајка ми је била донор. Трансплантација је прошла у најбољем реду и након десет дана од трансплантације отпуштен сам кући уз напомену за честим контролама. После месец дана од трансплантације осетио сам јаке болове у стомаку и мишићима и одмах сам хоспитализован на трансплантацији где ми је дијагностификовано након биопсије тран. бубрега да имам „Нефротоксичност“ од лека неорала тј.циклоспорина који је имуносупресив, одмах ми  је укинут тај лек стање се стабилизовало након пар дана отпуштен сам кући али вредности уреје и креатинина су биле стално благо повећане у наредних осам година колико ми је трајао трансплантирани бубрег уз контроле на сваких два месеца. Јануара месеца 2011. године вредности креатинина и уреје су нагло скочиле и након пулсне терапије  пронизоном нису се унормалиле, поново сам започео са Хемодијализом. Трансплантирани бубрег је једноставно отказао и није било никаквог одбацивања, где није било помоћи.

Након три месеца од како ми је отказао трансплантирани бубрег који није одмах извађен добио сам бактеријску инфекцију крви „сепсу“ где сам одмах хоспитализован на трансплантацију ВМА и одмах ми је операцијом одстрањен трансплантиран бубрег и у задњем моменту сам извукао живи главу, али сам тада због честих трансфузија крви зарадио цитотоксична антитела и сада имам проблема око неке нове трансплантације, али нада увек постоји нарочито сада пошто смо у „Еуротрансплату“ и постоји већа могућност са неким донором-кадавером, кад крос-меч мешања крви буде негативан и тако добијем бубрег. То је укратко биографија моје бубрежне болести.

Александровац  27.09.2018.

Дејан Јаковљевић

 

 

ЦЕНТАР ЗА ХЕМОДИЈАЛИЗУ СЈЕНИЦА

ДОМ   ЗДРАВЉА  СЈЕНИЦА – ЦЕНТАР  ЗА  ХЕМОДИЈАЛИЗУ  СЈЕНИЦА

Општина Сјеница се простире на површини од 1059 км2, што је чини већом општином Републике Србије. Налази се у сјеничкој котлини на десној страни реке Увац, на обалама мале реке Грабовице. Географски  и економски  представља  средиште  Пештерске висоравни. Комплекс Сјеничко-пештерске висоравни   је претежно планинског карактера.  Не заборавимо и Сјеничко језеро које је формирано од реке Увац, а припомаже му и река Вапа. Језеро се налази на надморској висини од 985 метара,  дуго је 25 километара, са максималном дубином од 108 метара и браном дугом 160 метара, високом 110 метара и површине 5,7 км2.

Сјеница је и у Европи позната као веома хладан крај, па се у зимским данима често убраја у најхладнија места Европе. 26. јануара 1954. у Сјеници је забележена најнижа температура у Србији   која је  износила  -36 °Ц. Општина Сјеница има око 36 000 становника и 101-о насеље.

Двадесет  година су пацијенти из  Сјенице  путовали   на хемодијализу у О. Б. Пријепоље која је удаљена 63 км од Сјенице, што је за њих представљало велики напор. Путовати   након  хемодијализе  зими,  по  снегу и  леду  из  удаљених  завејаних пештерских села, зими на – 30 а  лети  на  +30    није било лако. Зато  је постојала потреба и  идеја   да се  што пре  отвори  центар за хемодијализу  у Сјеници, што би  олакшало   лечење  а  и   живот  хемодијализним   пацијентима. Ту  потребу  је   препознало  руководство   Здравственог  центра  Узице, Дома  здравља   Сјеница као и челници  локалне  самоуправе. Финансирање  су  помогли Министарство  здравља, Влада  Италије и приватна  фирма   Медикон, те  је  та  дуго  очекивана  замисао и  спроведена  у дело. Тако је центар за хемодијализу  Сјеница је почео са  радом 22.12.2009. год.

То је био историјски тренутак  за  Сјеницу  када  је   учињен  значајни   корак у остварењу   боље  здравствене заштите становништва овога краја. Те 2009. године када је центар  за хемодијализу   започео са радом било  је  8 пацијената.  Тај број се постепено повећавао  и сада   центар  има   13 дијализних пацијената  из различитих крајева  ове општине. У летњим месецима број пацијената је већи   због  привременог  боравка наших суграђана  из иностранства  .

Простор    хемодијализе    је  мали, око 60 метара квадратних  али је  опремљен   свом  потребном   медицинском  опремом. У центру  има  6 дијализних  места  и  7  апарата за хемодијализу  – 6 апарата   ХОСПАЛ   ИННОВА  и   један  ГАМБРО  апарат.  Служба поседује  агрегат  и  резервоар  за  воду капацитета  1000 л тако да у условима нестанка струје  или воде може функционисати  још неколико сати. Центар  поседује  две сале  и   једну  салу за пацијенте  позитивне на хепатитис вирусе. Како би пацијентима био пријатнији  боравак током хемодијализе, сале  поседују два телевизора који  су донација нашег суграђанина из Француске  који се повремено  дијализирао у нашем центру.  Бригу о  пацијентима  воде начелник   хемодијализе   Др  Мерсада   Хаџифејзовић,  интерниста – нефролог , три медицинске сестре и  један медицински  техничар. Снабдевеност    лековима, препаратима парентералног  Fe  ( Ferrovin ампуле) и еритропоетинстимулирајућим  агенсима ( ЕСА)   потребним за  лечење  пацијената   је задовољавајућа. У центру  се  раде  редовне  месечне контроле   крвне слике, урее, креатинина, На, К, калцијума, нивоа гвожђа, трансаминаза, холестерола и триглицерида. На сваких  6 месеци се спроводи  провера  вирусних ( HbAg, anti HCV i HIV) маркера.  Ради увида у квалитет дијализе, сваком пацијенту се  прати  Кт/В. Дијализни   третман траје у распону од 4 до 5 сати. Брзина пумпе се креће од 200 до 300 мил/мин. Просечна старосна доб  дијализних пацијената  је  57,5 година. Најмлађи пацијент има 41  годину а најстарији  84 године. Два  пацијената  су  на дијализи  12 година  а остали у просеку око 5-6 година. До сада је један пацијент трансплантиран   а   један  на обради за трансплантацију.

Дијализни пацијенти од новембра 2017. године имају и своје Удружење коме је циљ побољшање услова живота пацијената на дијализи сјеничког краја.

МОЈА ЖИВОТНА ПРИЧА ОД ДИЈАЛИЗЕ ДО ТРАНСПЛАТАЦИЈЕ

МОЈА ЖИВОТНА ПРИЧА ОД ДИЈАЛИЗЕ ДО ТРАНСПЛАТАЦИЈЕ

 

Зовем се Балтић Мухамед, рођен сам у Сјеници 09.05.1973. године. Сретно сам ожењен и имам двоје деце.

Никада раније нисам имао здравствених  проблема. Моји здравствени проблеми су почели почетком јануара 2015. године када сам имао симптоме грипа а у ствари то су били проблеми са бубрезима.

У Сјеничком дому здравља су закључили да је то последица вируса. Међутим, све се погоршало тако да сам са јаким тегобама пребачен у Ужичку болницу. Брзо је установљено да моји бубрези не раде и да ћу морати да кренем  са дијализом,  привремено или стално.

Крајем јануара, тачније 20.01.2015. године урађен ми је формални дијализни катетер и одмах сам прикључен на апарат где ми се стање за неколико дана поправило. Искрено, нисам веровао да ћу остати на дијализи за стално. То је био велики шок за мене. Али имао сам подршку околине а породица је била та која је била максимално уз мене,а посебно моја мајка која ми је одмах повратила наду за живот Одлучила је дати мени један свој бубрег. После неколико дана урађена ми је АВФ лево која је радила све док нисам добио јаку упалу плућа. Захтевао сам да ме пребаце на ВМА у Београду, што је и урађено.

Тако сам 23.02.2015. примљен на одељење нефрологије на ВМА, где ми је дата адекватна терапија. Уједно ми је урађена и друга АВФ лево са којом сам на дијализи провео све до трансплантације.

За обраду за трансплантацију било је потребно доста времена, пуних две и по године. За цео тај период сам одлучио придржавати се мера и савета доктора. Придржавао сам се савета око исхране која је била препоручена, био сам физички активан, а  психичку стабилност, која ми је била највише потребна, пружала ми породица  а моја мајка посебно. Доста времена сам проводио у природи шетајући обалама нашег сјеничког  језера. Чист ваздух и природа је доста позитивно утицала на моје здравље па сам и сам осетио да ми се здравствено стање поправило. И даље је било присутно све оно што сам имао и пре почетка мојих здравствених проблема, моји пријатељи , друштво, све остало. Нисам хтео дозволити да ми се било шта промени  у животу са дијализом. Имао сам јаку вољу за живот. Морам истаћи да је за то велики значај имала  моја породица , као и рођаци, пријатељи и сви остали који су ми помогли,  духовно и материјално. Све ово је отворило врата мом одласку на обраду за трансплантацију на ВМА где сам боравио 13 дана у јануару 2017. године.

Обрада је је протекла уредно и код мене и код моје мајке што је и био главни услов да трансплантација може да се уради. Били смо пресрећни тога дана када смо пуштени из центра ВМА да чекамо термин за операцију. Било је потребно  проћи и етичку комисију што се и догодило након месец дана, тако да нам је остало само чекати термин за саму трансплантацију.

Чекало се дуго, пуних седам месеци. После дугих топлих летњих дана када трансплантација и не ради, једног понедељка 02.10.2017. године позвани смо да са јавимо сутрадан, у уторак 3. октобра ради трансплантације.

Тек тада су почела нека моја права размишљања о операцији и свему шта ме све чека.

Да вам право кажем није ми било све једно. Када смо стигли урађени су још неки прегледи и полако се све привело крају, тако да после две седмице припреме ми одлазимо на операцију.

Дан који рачунам за свој други рођендан је 17.10.2017. год.

Као што сам се надао, све је протекло како треба и још боље од тога. МОЈА МАМА ХЕРОЈ и ја, смо остварили своје жеље. Чини ми се да је мама била срећнија од мене. Сви су срећни, доктори, сестрице и пацијенти који су били присутни. Ја сам своју радост осетио мало касније јер нисам могао поверовати у то да се враћам нормалном животу. Доктори су ти којима треба бити захвалан до краја живота.

Полако се враћам свом нормалном животу. Осећам то јер постављам себи неке нове циљеве. Захвалио би се прво донору, мојој мајци – хероју, докторима и  медицинским сестрама ВМА,

ЗЦ Ужице као и докторки и медицинским сестрама на одељењу хемодијализе Сјеница.

Захваљујем се свима који су учествовали у подршци побољшања мог здравственог стања.

Поручио бих свим пацијентима који иду на дијализу да размишљају позитивно, да се боре за себе, да не одустају од трансплантације.

Апелујем на све који су у могућности  да донирају своје органе како би спасили нечију децу, сестре, браћу, синове и  своје најмилије.