Kategorija: Некатегоризовано

Саша Давидовић

Саша Давидовић: Зашто бити на дијализи значи бити отписан?
Зовем се Саша.

Александар, Саша, Давидовић.
Зато реших, хајде да и ја испричам своју животну причу, немам шта да изгубим…
Имам 37 година, на дијализи сам од 2012. године…
Тачно пре пет година, пре почетка лечења хемодијализама, дошао сам у Клинички Центар Ниш ради оперативног формирања АВ фистуле.
Докторка Снежана Арадцки је покушала да ми операцијом направи АВ фистулу, на типичном месту, на левој подлактици, поред зглоба са шаком, како они кажу „лево радијално“.
Урадила је то без претходног снимања крвних судова колор-доплером. Протоке и обим крвних судова докторка је проверавала палпацијом.
Фистула, наравно, није успела. Радила је пола сата и стала.
Морао сам да примим ЦВК (централни венски катетер) у врат, са десне стране, јер су ми вредности уреје и креатинина већ биле јако високе и био сам у ацидози средњег степена.
Прошло је то како је прошло …
После тога ми је горе наведена др. Арадцки поново палпацијом проверила крвне судове у кубиталној (лакатној) регији и некако ми направила фистулу, која је (некако) радила 2 године.
У току дијализних третмана сам обично као антикогулант примао хепарин, али у току 2014. године одједном је нестало хепарина и цела клиника је примала фраксипарин(фраксипарин наравно дијализни болесници обично никад не примају, јер је дужег деловања, а и много је скупљи, па смо га добијали вероватно због „штедње“).
15. децембар 2014. године никада нећу заборавити.
Дошао сам на ХД и пре третмана сам се пожалио сестри на болове у пределу фистуле.
Пипањем смо утврдили да иста не ради, да је стала.
Отишао сам до собног лекара и рекао сам му за „проблем“.
Уместо да ме пошаље да снимим руку и да позове Др. Арадцки, која је по ситематизацији радних места морала бити стално доступна, да решавамо „проблем“, јер сам већ од четвртка без дијализе, он ме је само охрабрио и рекао: „Не секирај се, наша докторка Снежа је махер за те тромбове, не секирај се, иди кући и дођи у понедељак”(?!).
Ја наравно, неискусан, послушао сам савет лекара, јер тада нисам знао да што се дуже чека на интервенцију шансе да ће операција успети су све мање, јер се тромб организује, учвршћује, и све га је теже уклонити.
Отишао сам кући спокојан, да чекам понедељак.
У понедељак ујутру сам се јавио Др. Арадцки, она наравно, опет без снимања, својом опробаном методом палпацијом, утврђује место где је тромб и каже: „Легни, брзо ћемо ми то да средимо.”
Легао сам на операциони сто, али се то брзо уклањање тромба мало продужило, на скоро читавих три сата.
Када сам устао са опрерационог стола имао сам занимљив призор: лева рука ми је скроз исечена, на четири места имао сам три мала реза и један велики, рука ми је пресечена скоро на пола…
Питам докторку, шта је ово?, а Др. Арадцки каже: „немаш крвне судове, ставила сам ти протезу, тјграфт дужине 20 цм, не секирај се, то ће сутра ујутру одма’ да се боде.”
Вратио сам се да сачекам то јутро, да видимо шта ће да буде, јер већ четврти дан сам без дијализе.
Дошло је и то јутро, и сестре су наравно одбиле да боду ту руку, јер је она у току ноћи натекла и увећала се за дупло.
Сестре су рекле: „Сачекај до сутра да се рука мало смири, па ћемо сутра поподне…
До сутра је рука још више отекла и у току ноћи сам имао страшне болове, неподношљиве…
Пети дан сам без дијализе.
Дошла је и поподневна смена, гледају: рука натечена, већа за пет бројева, не види се ништа сем отока, нема ни говора о бодењу.
Шести дан без дијализе сам прележао на одељењу интензивне неге.
Нико ништа није говорио о дијализи, само су ми давали лекове против болова.
Седми дан без дијализе.
Ујутро долази коначно Др. Арадцки и каже: „Како не можете да бодете?! Ако не можете да бодете треба да дате отказ!!”
Сестре су се згледале и ћутале пред надменом докторком.
Легао сам на кревет и Др. Арадцки је почела лично да покушава пункцију графта.
Били су сви присутни.
Докторка је онако натеклу руку решила да убоде, лично.
Узела је прву иглу, убола, није ишло… Шта најчешће слушамо у ХД салама!
Друга, неће…
Трећа, неће…
Четврта, неће…
(Рука је пре пет дана ушивена, конци нису скинути, још је жута од јода).
Пета игла …
Пуцају шавови где је зашиван графт, почиње да липти крв на све стране, сестра посушује газом испуцало место, докторка узима шесту иглу, боде, и каже: „Па шта ако неће, примиће катетер, па шта?!”
Око 12 часова шаљу ме на пласирање ЦВК катетера на десну страну врата.
У Нишу се после пласирања ЦВК не снима положај катетера него Др. Арадцки то пласира под прстима, палпацијом, и то се после и не проверава где је отишло.
После „пласирања“ катетера почео сам да крварим из убодног места, током целе дијализе крв ми се сливала низ леђа, сестре су ми то повремено брисале.
Завршио сам ХД око 16х и спуштен сам на одељење. Убодно место и даље крвари.
На „интензивној“ нези нема никог.
Сестре које су ме дијализирале сишле су да ми помогну да зауставе крварење.
За њима је дошао анестезиолог и каже:
„Шта сте се скупиле око њега, па шта ако крвари, нек’ крвари, један ли је овде умро, па шта ако умре?!”
По наређењу доктора, сестре су отишле.
Око 20х дошао ми је отац са братом у посету и некако су успели да нађу дежурног лекара.
Овај, кад је видео о чему се ради, звао је Др.Арадцки да дође.
Дошла је око 23х и давањем адреналина успела је некако да заустави крварење.
Преживео сам.
Ево и другог дела приче.
Пласирани графт је и даље био под отоком. Почели смо да га пунктирамо после отприлике месец и по дана од уградње.
Али, одмах после четврте пункције поново су почели „проблеми“.
Лоше пласирани графт је имао сегментну тромбозу (имам снимак и извештај радиолога) и на неким местима уопште није било могућности да се пунктира. И одма је давао позитиван артеријски притисак видело се на апарату да нешто није како треба.
Почео је пакао.
Сваку ХД сам имао по четири-пет убода. Нисмо могли постићи проток крви већи од 200 мл/мин, а кад неким чудом буде до 260 мл/мин, ја сам пресрећан.
У току дијализе крв поред убодних места на графту цури са стране…
Лекари на то кажу: „Па шта, то није много крви.“
Некако је ишао живот и све сам то подносио.
Више пута смо се и ја и мој отац обраћали докторки Арадцки, јер се током дијализе уочавала велика рециркулација крви.
Рециркулација је прво била 23%, затим је дошла и до 41% (све сам сликао мобилним телефоном, имам доказе), почео сам да осећам малаксалост, мучнину, нагон на повраћање, креатинин ми је био преко 1200 µмол/Л, уреа после дијализе 16 ммол/Л.
На све то је Др. Арадцки рекла: „Ма апарат не мери добро.“
Тражио сам упут за Београд, на ВМА и једва га добио.
Очекивао сам да ће неко од лекара да ми закаже преглед тамо, али они су ме бацали као пинг-понг лоптицу од једног до другог, а ја нисам знао да се је „КЦ Ниш“ прогласио „терцијерним нивоом здравствене заштите“ и да његови лекари не могу да зову ВМА јер су то институције у истом рангу.
Када сам 23.септембра 2015. године дошао на ХД пришла ми је главна сестра дијализе, да ме пунктира. Почела је, први убод не иде, други не иде, трећи не иде, четврти не иде …
Отишла је по Др. Арадцки, али је она одбила да дође и да погледа „проблем“..
Када је убола и пети убод, започела је дијализу, али није ишло дуго и бацили су цео систем пун крви,(сет одприлике пуни 250-300 мл крви) намонтирали су други, ‘ајде да пробамо још једном, следе још два убода, хемодијализа поново почиње, али артеријска игла вуче крв а вена неће да прима…
Почињем да осећам велику мучнину и гађење, бацају ми и други сет пун крви… ја бесан отрчим до канцеларије директора, са све иглама у руци, у чарапама, наиђем на начелницу и једног доктора, они одмах позивају обезбеђење, као да ћу ја полу-мртав да њих испребијам…
Дошло је обезбеђење, човек види ја лежим у соби, кркљам, јер су ме положили на први кревет, а чувар каже: „Па он лежи миран.“
Касније се појављује и Др. Арадцки и каже: „Па, ја сад ту ништа не могу.”
После бачена два сета крви, онаквог измрцвареног су решили да ме пошаљу кући и да дођем сутра на ХД.
Шта ћу, прихватам и то, позвао сам такси, дошао кући и видим да је фистула, тј.графт, стао, не ради више уопште.
Вратио сам се са родитељима и братом поново до дијализе, да видимо шта ћемо…
Уместо да ме приме у болницу, да примим крв или да будем прегледан, доктор је био љут и почео је да галами:
„Па шта је, што сте дошли? Идите кући и дођите сутра! Па шта ако не ради фистула, то ће сутра докторка Арадцки да среди, она је најбољи стручњак за то, одавде па до Беч, нема шта ја да те прегледам, дођи сутра!”
Ја сам се покупио и отишао кући.
У току ноћи сам решио да идем на ВМА у БГД и кренуо сам са оцем, аутобусом, за Београд.
Стигли смо на ВМА, али нисам примљен на одељење васкуларне хирургије јер нисам имао заказан термин.
Отишао сам у хитну службу, дежурни је био васкуларни хирург Др. Зарић. Примио ме и рекао: „Ништа не знам, да видимо прво анализе. Сестра ми узима крв и после пола сата стижу ми налази: креатинин 1704 µмол/Л, уреја 33 ммол/Л, крвна слика: 80 Хгб, лоше…
Ја питам: „Шта ћемо, хоћу ли натраг за Ниш?“
Доктор ми рече: нећеш успети да стигнеш ни до станице – дао ми је ЦВК катетер, неотпакован, у руке и рекао: иди одмах горе да ти то ставе и на дијализу.
Отишао сам на одељење, добио ЦВК на десној страни врата и одрађена ми је дијализа.
Преживео сам.
На ВМА сам провео 24 дана чекајући на ред за фистулу.
Нема шта, ради се по прописима: доплер крвних судова сваком пацијенту, све по ПС-у (Правило Службе).
Али, током чекања, тих 24 дана нисам добијао препарате гвожђа ни еритропоетина, јер сам цивил, они су само задужени за војне осигуранике.
После 24 дана урађена ми је фистула.
(У току чекања, од катетера на десној страни добијем сепсу, па је исти морао бити извађен и пласиран ми је нови, на левој страни врата, 12. октобра).
Крвна слика, хемоглобин 82, враћен сам за Ниш, али сада у Нишу нема еритропоетина, несташица…
Успем да нађем Рекормон, и купим, о свом трошку (наравно, касније су ми рефундирали у КЦ Ниш) чекам сазревање фистуле, два месеца…
Наравно, све време носим катетер…
После два месеца фистула ради, али сад у Нишу неће да ми је пунктирају !!!
Др. Арадцки неће ни да погледа, оно што она није радила њу не интересује!
(Иначе, Др. Снежана Арадцки је уролог по струци, али ради на пословима васкуларног хирурга, ради фистуле, фактички је рукоположена).
Добијам предлог од главне сестре да идем за БГ на ВМА, да они сниме руку и да нацртају фломастером где да се фистула боде амбулантно.
Наравно, ја одбијам тај предлог, узимам упут за стационарно лечење и ето ме поново на ВМА.
Још 20 дана хоспитализације.
Десна рука ми је снимана колор-доплером и давала је задовољавајуће параметре. Покушане су дијализе комбинованим приступом, артерија игла а вена катетер. Враћен сам за Ниш 18. децембра, са препоруком да чекам, да ће се фистула развити.
У Нишу су покушали више пута пункцију, али безуспешно: крену две дијализе, па стане, па тако неколико пута.
Фистула је стала 23. марта.
Коначно.
Још увек, и дан данас, већ 7,5 месеци се дијализирам преко ЦВК…
Резултати су ми јако лоши: креатинин пре дијализе 1400 µмол/Л, уреа 18 ммол/Л, имам велики фосфор 2,45 ммол/Л, огроман калцијум 2,75 ммол/Л, јако лоше се осећам …
Још увек нисам успео да урадим фистулу.
На ВМА не примају. Чекам у Нишу. На новој клиници су почели да раде васкуларци фистуле. Ако преживим, чућемо се и даље.
То је моја прича.
За све што сам испричао имам отпусне листе, извештаје лекара, колор доплер налазе и фотографије.
(Име, презиме, телефон и све остале податке спреман сам доставити на захтев, свакоме).
Мислио сам да ако је неко дијализни болесник, да то не мора да значи да је отписан, да сви могу да га „пусте низ воду“…
То сам мислио …
А сад знам да је то истина.
У Нишу се 230 пацијената довозе на ХД са два дотрајала комбија…
Кога је брига?
Дијализа иде у четири смене.
Долазе људи из Алексинца, из Соко Бање, Ражња, Мерошине … из разних места … Не може да се дише…
Нема ни фластера, пацијенти купују креп траку за кречење (!) да би се лепили …
Живим у стану од 35 квадрата, терају ме да идем на перитонеумску дијализу, али немам где ни да ставим материјал…
Имам оца и мајку од по 80 година, ко ће кога да гледа, кад сам и ја изнемого..
Лекари нису нашли за сходно ни да ми одраде оне прегледе за трансплантацију, па да се за ових 4 године барем нађем на листи за трансплантацију бубрега, што би ми била једина шанса да преживим…
Коме се обратити за помоћ?
У Нишу, од када су почели радити фистуле на васкуларној хирургији ја ево чекам већ месец дана…
Видим отуда излази пацијент са фистулом, приђем му и кажем: „Ви сте на дијализи, нисам Вас виђао?“
А он ми одговара: „Ма јок, урадио сам је из предострожности, ако затреба.“
А ја са катетером 7,5 месеци чекам …
Такви су наши приоритети …
Лагано умирање …
Срамота је да се у 21. веку убијају млади људи због нечије тривијалне сујете и нестручности…
Имао сам посао и изгубио сам га, јер не могу са катетером у врату да радим никакав посао…
Бавио сам се спортом, играо сам активно стони тенис, сада више не играм, јер су ми упропастили и руке и живот…
Једино што могу да чекам је да умрем, али и то не могу на миру…
Више ми није ни до чега…
Не могу више да обијам прагове лекарских канцеларија и да молим за услуге које су им у опису радних места и за које примају редовну плату, која није ни толико мала…
Више немам снаге да се борим, јер је и борба бесмислена…
Све што је било до мене урадио сам, сад једино могу да умрем…
Све што сам навео могу да потврдим под пуном моралном, материјалном и кривичном одговорношћу и валидно печатираним извештајима институција и лекара где сам се лечио, а имам и фотографије и друге доказе.
Не замерите …
Пошто у Нишу након 8,5 месеци нисам могао да дођем на ред за фистулу одлучио сам да одем приватно у Ћуприју на клиници „Медикус“ код др Јоце Делића да покушамо да решимо проблем .Видео сам да поједини пацијенти имају добра искуства.
Тако се и десило заказао сам преглед већ сам имао снимке крвних судова однео са собом лекар је погледао дао позитивно мишљење и пао је договор да се вратим у Ниш издијализирам и дођем следећег дана на интервенцију. Урадио сам како ми је лекар наложио и дошао на заказану интервенцију. Интервенција креирања АВ приступа је прошла без проблема за неких 40мин је било све готово, и нисам могао да верујем. Добио сам савет лекара да морам да сачекам 4-6 недеља да фистула матурира како би била спремна за пункцију. Тако је и било ЦВК катетер који је пласиран на ВМА ме је послужио још 2 месеца радио је беспрекорно фистула је сазрела и почело се са пункцијама мојим мукама је дошао крај. Одрадио сам и прегледа за кадаверичну трансплантацију и налазим се на листи чекања потенцијалних прималаца органа. После тога сам наставио да радим неко време док нисам стекао услов за пензију, сад сам пензионер и даље се дијализирам у КЦ Ниш.. и чекам да видим шта ће да буде даље – нада увек постоји.. Прошао је и тај 14. децембар 2014. године.

GORAN STOJANOVIĆ

Sve je počelo za mene u zimu 2006/07.
Počele su da mi otiču noge ali nisam obraćao pažnju mislio sam proći će. U januaru 2007 sam završio u hitnoj noge su mi bile kao balvani. Tamo nisu mogli da mi izmere pritisak na elektronskom meraču. Imao sam pritisak240/140.Morao sam u bolnicu gde sam pio nifelat na 6 sati tri četiri dana dok mi nisu obuzdali pritisak. Kreatinin mi je bio 414. Dve godine sam uspeo da održavam kretinin dijetom strogom bez ijednog zrna soli. U međuvremenu su mi ugradili fistulu i spremili za dijalizu. Samo da kažem da pritisak uopšte nisam osećao ni glavobolje ni ikakve druge simptome. Glava me bolela kad su mi spustili pritisak na 190.U januaru 2009 sam počeo sa hemodijalizom tri puta nedeljno. Dok sam bio na dijalizi doktori su mi rekli da pokušam sa transplantacijom. Inače tadašnji direktor nefrologije Vidojko Đorđevic je uveliko vodio kampanju za transplantacije. I tako smo otac i ja uradili sve potrebne analize i utvrđeno je da može da mi da bubreg. Otac je tada imao 74 a ja 49 godina. Transplantacija je bila 26.09 2009 godine i eto prođoše 10 godina dobar je i otac sad mu je 85 a i ja.

 

ТИПИЗАЦИЈА ТКИВА ЗА ТРАНСПЛАНТАЦИЈУ ОРГАНА

Др Татјана Дукић, рођена је 07.04.1967. у Сомбору. Дипломирала је на Медицинском факултету Универзитета у Београду 1992. године. Од 1995. запослена је на Институту за трансфузију крви Републике Србије. Специјализацију из трансфузиологије завршила је1997. год. и од тада ради на Одељењу за типизацију ткива. Од 2004. год шеф је Одсека за серолошку типизацију ХЛА, Одељења за типизацију ткива.

Одељење за типизацију ткива
Одељење за типизацију ткива од оснивања 1972. године у Заводу за трансфузију крви Србије, од стране Министарства здравља тадашње државе је водећа институција у земљи у оквиру своје делатности. Томе је допринело више генерација стручњака својим радом, знањем, искуством и ентузијазмом. Уводећи нове методе, опрему и протоколе рада уз континуирано усавршавање запослених, Одељење учествује у претрансплантационој припреми и пост трансплантационом праћењу болесника у оквиру националног програма трансплантације ткива и органа.
Рад Одељења за типизацију ткива подржава Министарство здравља Републике Србије путем Уговора за обављање делатности од општег интереса.
Од оснивања, Одељење обезбеђује вођење листе чекања за кадаверичну трансплантацију бубрега као и перманентно приправне екипе 24 сата, 365 дана у години за потребе кадаверичне трансплантације бубрега и других солидних органа у нашој земљи.
Програм припреме болесника за лечење алогеном трансплантацијом матичним ћелијама хематопоезе (МЋХ) значајно је унапређен 2005. године формирањем националног Регистра давалаца костне сржи Србије (РДКС) који је од 2012. године део Светског регистра.
Од 2013. године, када је Одељење стекло први сертификат Европске Федерације за имуногенетику (ЕФИ) о акредитацији лабораторије као потврду квалитета и усклађености рада са важећим европским стандардима, непрекидно одржавамо стечени статус али и акредитујемо нове програме. То значи, да се сва лабораторијска испитивања изводе, користећи најновију технологију, методологију као и да су резултати лабораторијског тестирања признати у свету.

Шта значи типизација ткива, шта се све проверава.
Типизација ткива је поступак одређивања хуманих леукоцитних антигена (ХЛА) и најчешће се ради из узорака крви испитаника. Сличност ХЛА примаоца и даваоца назива се још и подударност ткива и представља важан предуслов за успешну трансплантацију органа. Што је степен подударности ХЛА већи између даваоца органа и примаоца, преживљавање пресађеног калема бубрега је дужа. С обзиром на постојећу велику различитост ХЛА код људи, није лако наћи несродне особе са истим ХЛА. Зато се код пацијената раде трансплантације и са давалаца који нису подударни у свим ХЛА, а то може бити узрок појаве анти-ХЛА антитела. Анти-ХЛА антитела, могу бити узрокована и примљеним трансфузијама или трудноћама и најчешће су одговорна за одбацивања графта. Зато су редовне контроле анти-ХЛА антитела на свака три месеца обавезне.

Листа чекања за кадаверичну трансплантацију
Листа чекања за кадаверичну трансплантацију бубрега представља базу релевантних података пацијената, на основу којих се врши одабир примаоца за трансплантацију бубрега. Пацијент се ставља на листу чекања након завршених клиничких и лабораторијских прегледа уз попуњен и потписан образац Сагласности . Својим потписом, пацијент гарантује за тачност података које доставља ( адреса, број телефона ) Одељењу за типизацију ткива. Надлежни лекар попуњава други део сагласности и потписом потврђује да је пацијент клинички подобан за кадаверичну трансплантацију бубрега. Поред личних података, обавезни параметри који се уносе у листу чекања за сваког болесника су : резултат крвне групе, типизације ХЛА и резултат анализе анти-ХЛАантитела. Свака промена података о пацијенту мора се доставити Одељењу за типизацију ткива у писаном и потписаном облику како би се подаци на Листи ажурирали.
Софтверски програм листе чекања за кадаверичну трансплантацију бубрега, настао је кроз заједнички рад запослених на Одељењу и господина Жељка Грубача, који је својим знањем и ентузијазмом успео да овај програм усаврши.
Данас се на листи чекања за кадаверичну трансплантацију бубрега налази 670 болесника из Републике Србије.
Сваке године се око 100 нових пацијената стави на листу чекања.
Какав је поступак када се појави донор
Национални координатор обавештава тим на Одељењу за типизацију ткива о потенцијалном кадаверичном донору органа. Тада се из узорака периферне крви кадаверичног донора на нашем Одељењу раде лабораторијска тестирања – типизација ХЛА донора. Резултат типизације ХЛА и резултат крвне групе се уносе у програм Листе чекања и на основу подударности се формира листа потенцијалних прималаца исте крвне групе. На првом месту се налази пацијент са највећим степеном подударности у ХЛА. Наведена листа доставља се трансплантационом центру. Тим трансплантационог центра прави ужи избор болесника за трансплантацију на основу степена подударности али и других клиничких параметара ( нпр. деца имају предност).Уобичајено је да се позове 6 до 8 болесника, који би требало у што краћем временском периоду да дођу у транспланатациони центар. Тада им се узимају узорци крви за финални тест унакрсне реакције . Лабораторијска тестирања финалног теста пре трансплантације, измедју серума болесника и лимфоцита кадаверичног донора, изводе се на Одељењу за типизацију ткива. Уколико је тест унакрсне реакције позитиван трансплантација бубрега се не ради.
Након трансплантације бубрега ,раде се редовне контроле анти-ХЛА антитела у серумима трансплантираних пацијената према усвојеним протоколима, да би се предупредило одбацивање графта.

Одељење за типизацију ткива данас има 19 запослених а на годишњем нивоу у нашој лабораторији уради се преко пет хиљада анализа.

DEJAN PETROVIĆ

Зовем се Дејан Петровић из Крушевца, рођен сам 23.03.1973. год.,а од 1988. год. ми је дијагностицирано да имам полицистизам на бубрезима, наследни, ево како је болест ишла својим током.
У срећна времена старе Југославије свака фирма је имала обавезне систематске прегледе, те тако и мој, сада већ покојни отац је те 1988. год. отишао на редовни систематски преглед, његови резултати су указивали да са бубрезима нешто није у реду, након прегледа код лекара специјалисте за интерне болести,отац сазнаје да има полицистичне бубреге, лекар захтева да прегледа целу породицу, и тако сам ја заједно са мајком и сестром отишао на тај назовимо рутински преглед. Уследио је шок за мене и моју целу породицу, ја са само 15 год. сазнајем да имам наследни полицистизам, морам да кажем да сестра тада у то време није имала, код ње се полицистизам појавио мало касније, негде око 20. године. Лекар оца и мене упућује за Ниш да урадимо додатну дијагностику, урађен је скенер који је само потврдио постојање болести. Морам да напоменем да се мој отац од тада није редовно контролисао и да му је 1995. год. нагло позлило и да је преминуо у току прве дијализе. Нажалост било је касно.
Тако да ја крећем прво са једногодишњим контролама, па са полугодишњим све до 2002. год. када се појављује и хипертензија, а бубрези знатно увећани, толико да им се паренхим није видео. Тада ми је др Андрић, сада већ начелник одељења нефрологије крушевачке болнице, рекао да је дијализа неизбежна само је питање дана. Уз редовну контролу резултата, покушали смо са таблетама Кетостерила да донекле очувамо функцију бубрега и померимо дијализе. У међувремену до прве дијализе, која је уследила 2013. год. сам имао два акутна напада панкреаса и био лечена на одељењу хирургије, тада ми је речено да имам цисте и на панкреасу, урађен је скенер главе да би се видело дал их имам и на мозгу, срећом није их било. Новембра 2013. год. сам мислио да поново имам напад панкреаса, бивам смештен на одељење нефрологије у лошем стању, бол, повраћање, надутост, мокрење минимално, резултати из дана у дан све гори, креатинин преко 1000, уреа 35, калијум 8, а ја не знам ни како дочеках тај понедељак.
Рано ујутру 18.11.2013. ме одводе прво на одељење хирургије да ми поставе централни венски катетер, пошто тада нисам имао урађену фистулу и тог јутра крећем са првом дијализом, са великим страхом да се и мени исто не деси као и мом оцу. Прва је трајала само сат времена, свака наредна је била све дужа, било је малих проблема док се нисам навикао. Затим ми је урађена фистула, па су ме послали за Београд, на уролошку клинику ради прегледа код др Топузовића а све у циљу припреме за трансплантацију, где је он дао предлог да се извади један бубрег како би имало места за нови. Што је касније и уследило, 18.06.2014. год. на ВМА др Алексић ми је одстранио оба бубрега. После те операције притисак ми је био доста нижи и уследио је још један проблем, стала ми је фистула и поново ЦВК, и све поново из почетка. Уз ограничени унос течности и хране, ишао сам на дијализу три пута недељно, четири године, без неких већих проблема, Притисак је варирао, углавном је био нижи, свраб по кожи се јављао одмах по завршетку дијализе, на листи чекања сам за нови бубрег. Први позив за трансплантацију добио сам 02.04.2017. са ВМА, али безуспешно пошто се није све поклопило, али не губећи наду враћам се кући. Други позив је уследио за непуна два месеца 18.05.2017. год. сада са уролошке клинике Клиничког центра Србије, одазовем се и наравно останем да чекам до јутра. Рано ујутру ми саопштавај да сам добио шансу, после једне дијализе и све неопходне припреме, трансплантација је обављена 19.05.2017. год. а урадио је др Топузовић, коме сам бескрајно захвалан што је и данас све у реду. После 40 дана проведена на уролошкој клиници, одлазим кући са новим животом и новим могућностима. Ето тачно две године од трансплантације ја живим нормалним животом уз редовно узимање имуносупресивне терапије и редовне контроле на клиници за нефрологију Клиничког центра Србије код др Марије Милинковић.
Свима се бескрајно захваљујем: особљу одељења нефрологије са хемодијализом- Опште болнице Крушевац на челу са др Батом Андрић, ИИ уролошка клиника ВМА и др Предрагу Алексићу, и наравно особљу трансплантационог центра уролошке клинике Клиничког центра Србије на челу са мојим оператором др Чеда Топузовић, хвала породици мог донора, хвала мојој породици на бризи и пажњи, и др Марији Милинковић која данас води бригу о стању мог новог бубрега.

 

EDUKATIVNI FORUM

САВЕЗ ОРГАНИЗАЦИЈА БУБРЕЖНИХ ИНВАЛИДА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

ОРГАНИЗУЈЕ

ЕДУКАТИВНИ ФОРУМ

13. и 14. априла 2019.године
Параћин, хотел Петрус.

13.04.2019.
Долазак је након 12 сати.
Обезбеђен ручак за учеснике који стигну у време ручка.
Улазак у хотелске собе од 14 сати.
Форум од 15 до 16:30. Тема: Трансплантација, модератор доц др Бранка Митић, КБЦ Ниш
Кафе пауза
Форум од 17 до 18:30. Тема: Хемодијализа и перитонеумска дијализа, модератор. др Бојан Стопић, КБЦ Звездара
Вечера, ноћење.

14.04.2014.
Доручак
Форум од 9 до 11 сати. Модератори: модератор доц др Бранка Митић, КБЦ Ниш
и др Бојан Стопић, КБЦ Звездара
Напуштање соба до 11 сати
Ручак и одлазак кући.

Због интересовања пацијената обезбедили смо и психолошку подршку (психотерапеут Србијанка Андрејић)

Све трошкове сноси Савез.
Савез плаћа гориво за једно возило по удружењу.
Пријављивање преко удружења до 01.4.2019. (име, презиме, телефон, email)
Максимални број учесника је 80 особа.
Уколико се пријави више од 80 особа мораћемо да уведемо нека ограничења.
У случају да се неко пријави, а не дође, а с обзиром да Савез има одређене трошкове, уводи се депозит од 1.000 динара који ће бити враћен свима који дођу.

Контакт особа за детаље Татјана, 069/4802795.

Концетрати за дијализу: цитрат у односу на ацетат

Концентрати за дијализу

цитрат у односу на ацетат

 

Дијализни концентрати се користе за израду дијализне течности (ХД) и инфузата (код онлине ХДФ/ХФ) и њихов квалитет треба да задовољава стандарде Европске и Америчке фармакопеје. У комбинацији са водом која се употребљава и задовољава ААМИ стандарде, уз додатну филтрацију од стране самог апарата добијамо ултрачисту воду што је и у складу са захтевима добре клиничке праксе (Good Dialysis Practice).

Дијализна течност игра најважнију улогу при дифузионим процесима, дифузијом уклањамо мање молекулске тежине токсичних супстанци.

Инфузат представља додатно пречишћену дијализну течност која је припремљена кроз 2 или 3 степена филтрације, што зависи од конструкције апарата, и на тај начин омогућено је директно инфундовање течности у екстракорпоралну циркулацију, пре или после дијализатора, и обезбеђивање конвективног транспорта кроз дијализну мембрану односно уклањање већих молекулских тежина токсичних супстанци које се накупљају у крвотоку.

Концентрати осим различитих доза електролита који се индикују према потребама пацијената (Ca, K, Mg …) се разликују и према саставу осталих материја.

Већина дијализних концентрата која се употребљава у нашим центрима у себи садржи ацетат који се у нашем телу метаболише у бикарбонат. Мане ацетата су нам добро познате из периода ацетатних дијализа (пад притиска, грчеви, повраћање…).

Зашто се још користи Ацетат када има толико штетних ефеката?

Ацетат у данашњим концентратима се налази само ради одржавања ПХ дијализног концентрата и стабилности раствора (спречавање преципитација Ca и Mg), количина коју срећемо је 3-4 ммол/л (постоје неки концентрати који имају чак и до 10 ммол/л), знајући да у ацетатним растворима се налазило 40ммол/л, то и није нека велика количина ацетата, али…

Друга врста концентрата, новијег датума, која се користи у себи садржи цитрат уместо ацетата који такође се метаболише у бикарбонат у нашем телу и то у односу 1:3 (1 ммол/л цитрата = 3 ммол/л бикарбоната).

 

Зашто се одлучити за безацетатне растворе? Зашто избацити Ацетат?

Нормални нивои ацетата у плазми су 40 µмол/л (1), присуство ацетата у дијализној течности доводи до дифузије ацетата у крв чиме се нивои ацетата у крви повећају чак 5 до 10 пута. Повећање ацетата у крви може довести до оксидативног стреса и проинфламаторног одговора ендотелијалних ћелија (2). Познато је да уносом алкохола, оксидацијом етанола, долази до повећања ацетата у крвној плазми на око 500µмол/л, и претпоставља се да је ацетат један од главних узрочника мамурлука који настаје услед претераног уноса алкохолних пића (3). Код пацијената на дијализи ацетат је чест узрочник компликација дијализе у виду мучнина, хипотензија (4)

Нивои ацетата у плазми за време он.лине ХДФ са и без 3 ммол/л ацетата у дијализној течности (Pizzarelli F, et al. Nephrol Dial Transplant. 2006;21(6):1648-1651)

 

Зашто цитрат? Који су бенефити његове употребе?

Цитрат обезбеђује енергију и пуферски капацитет (1 ммол/л цитрата = 3 ммол/л бикарбоната)

Цитрат се нормално метаболише у јетри и наше тело јако добро толерише његово присуство самим тим и долази до побољшања толеранције третмана. 1ммол/л цитрата у дијализној течности може представљати стандард, први избор за сваку дијализну процедуру јер његовим присуством се елиминишу сви штетни ефекти ацетата а поред тога се спречава хипотензија (5), умањује се микроинфламација (6,7), смањује се ризик од постдијализне алкалемије и постиже се боља регулација ацидобазног статуса (8) без увећања предијализних бикарбоната и ПХ крви и уз смањење постдијализних бикарбоната (9)

Цитрат је добро познати антикоагуланс, везујући калцијум он спречава неколико ко-фактора коагулационе каскаде и тиме спречава коагулацију мембране, али количина од 1 ммол/л није довољна да самостално изврши антикоагулацију, за то је потребно 3-4 ммол/л, али је сасвим довољна да се смањи доза системског антикоагуланса – хепарина 30 % чак и до 50%, (10,11), а дефинитивно нам је велика помоћ када су индиковане безхепаринске дијализе

Цитрат има способност да умањи микроинфламацију изазвану дијализом, има антиоксидативна својства и умањује реакцију комплемента, добро регулише ацидобазни статус, даје енергију, смањује употребу системског антикоагуланса.

Зар ово нису довољни разлози да употребљавамо безацетатну дијализну течност на бази цитрата?

Мирослав Светлик

Slavica Slipčević

Зовем се Славица Слипчевић из Београда сам .Имам 66 година и две и по године сам на дијализи. Око 30-те године сам сазнала да са бубрезима нешто није у реду. Све се то дешавало на Лепенском виру где смо породично са друштвом каммповали. Ту су се дешавале прве промене. Било је лето пила 1 чашу воде дневно и имала сам болове приликом мокрења. На контроли урина имала сам пуно кристала, бактерија и крви. По хитном поступку сам ишла на све прегледе на уролошкој клиници. Тад су установили да  имам

полицистичне бубреге и јетру и да сам те гене наследила од очеве фамилије, јер су сестре и  њихова деца били на дијализи, тада у  Зајечару  а фамилија ми је живела у Мајданпеку где сада постоји дијализни центар.

Дуго сам  користила ХЕРБАЛИФЕ нови начин исхране и тиме сачувала цисте које су бие чисте. Целу 2015 год. сам била под контролом лекара са ВМА. И  ако сам 15 дана крварила из бубрега нису ме примили у болницу.. Срећом има добрих људи и пријатеља који су ме одвели у  КБЦ Звездару 27.12.2015 год. и одмах ме припремили за дијализу.

Шифра на пријему у болницу је била да сам у клиничкој смрти. 6 јануара 2016 год. су ми извадили леви бубрег који је крварио а у јуну исте године извадили су ми и десни. Прихватила сам хемодијализу али сам је прве године тешко подносила. Падао ми је притисак било ми је мука, често сам колабирала. И данас после две године зна неки дан да буде  добро а неки лоше, али све то ми не смета да возим кола,идем сваки дан у дуге шетње по Ада хуји и живим нормалан живот.

 

Дејан Јаковљевић

Зовем се Дејан Јаковљевић, бубрежни болесник сам од јануара месеца 1996. године. Када ми је дијагностиковано бубрежно обољење. Све је почело тако што сам као припадник Посебне јединице полиције МУП-а Р. Србије био на терену где сам због отежаних услова, добио вирусну инфекцију „Херпес-зостерс“. Који се испољио на десној препони и куку. Одмах сам враћен кући са терапијом за ову врсту вируса, међутим након пар дана када ми се херпес повлачио приметио сам маглења вида на десном оку, јавио се код очног лекара који је дијагностиковао да ми је пукао капилар у оку услед високог  крвног притиска и упутио ме код интернисте, где је након урађене дијагностике утврђено да ми је благо повећана вредност креатинина у крви и да су вредности уреје на горњој граници а сви остали параметри претраге су били у реду. Одмах сам упућена на Институт за нефрологију Клиничког центра Србије у Београду, ради даљег испитивања. На институту поново ми је урађена комплетна дијагностика и биопсија бубрега која је показала да имам акутну упалу бубрега одређена ми је терапија за висок крвни притисак и након свега пар дана како ми се регулисао висок крвни притисак вредности креатинина и уреје вратили су се на нормалу тј.на горњој граници. Отпуштен сам кући уз напомену да на сваких два месеца се јављам на контролу у институту.

Након две године на једној од контрола тачније марта месеца 1998. године су ми вредности креатинина поново  повећале, а уреје на горњој граници услед вирусне инфекције „Грипа“ и одмах сам хоспитрализован на институту, започета ми је пулсна терапија пронизоном, и након пар дана када су се резултати стабилизовали отпуштен сам са дијагнозом „Гломелонефритис хроника“, и терапијом пронизоном са контролама на два месеца. То се тако одржавало наредних три године када на једној контроли  децембра 2001. године вредности креатинина и уреје су биле велике и препоручено ми је да на време урадим артеријско венску фистулу на руци и да започнем хроничном терапијом „Хемодијализом“ што сам тако и урадио. На хемодијализу сам ишао годину дама у општој болници у Крушевцу, а децембра месеца 2002. Године урадио сам трансплантацију бубрега на Клиници за нефрологију-одељења за трансплантацију бубрега ВМА у Београду а мајка ми је била донор. Трансплантација је прошла у најбољем реду и након десет дана од трансплантације отпуштен сам кући уз напомену за честим контролама. После месец дана од трансплантације осетио сам јаке болове у стомаку и мишићима и одмах сам хоспитализован на трансплантацији где ми је дијагностификовано након биопсије тран. бубрега да имам „Нефротоксичност“ од лека неорала тј.циклоспорина који је имуносупресив, одмах ми  је укинут тај лек стање се стабилизовало након пар дана отпуштен сам кући али вредности уреје и креатинина су биле стално благо повећане у наредних осам година колико ми је трајао трансплантирани бубрег уз контроле на сваких два месеца. Јануара месеца 2011. године вредности креатинина и уреје су нагло скочиле и након пулсне терапије  пронизоном нису се унормалиле, поново сам започео са Хемодијализом. Трансплантирани бубрег је једноставно отказао и није било никаквог одбацивања, где није било помоћи.

Након три месеца од како ми је отказао трансплантирани бубрег који није одмах извађен добио сам бактеријску инфекцију крви „сепсу“ где сам одмах хоспитализован на трансплантацију ВМА и одмах ми је операцијом одстрањен трансплантиран бубрег и у задњем моменту сам извукао живи главу, али сам тада због честих трансфузија крви зарадио цитотоксична антитела и сада имам проблема око неке нове трансплантације, али нада увек постоји нарочито сада пошто смо у „Еуротрансплату“ и постоји већа могућност са неким донором-кадавером, кад крос-меч мешања крви буде негативан и тако добијем бубрег. То је укратко биографија моје бубрежне болести.

Александровац  27.09.2018.

Дејан Јаковљевић