Некатегоризовано

Концетрати за дијализу: цитрат у односу на ацетат

Концентрати за дијализу

цитрат у односу на ацетат

 

Дијализни концентрати се користе за израду дијализне течности (ХД) и инфузата (код онлине ХДФ/ХФ) и њихов квалитет треба да задовољава стандарде Европске и Америчке фармакопеје. У комбинацији са водом која се употребљава и задовољава ААМИ стандарде, уз додатну филтрацију од стране самог апарата добијамо ултрачисту воду што је и у складу са захтевима добре клиничке праксе (Good Dialysis Practice).

Дијализна течност игра најважнију улогу при дифузионим процесима, дифузијом уклањамо мање молекулске тежине токсичних супстанци.

Инфузат представља додатно пречишћену дијализну течност која је припремљена кроз 2 или 3 степена филтрације, што зависи од конструкције апарата, и на тај начин омогућено је директно инфундовање течности у екстракорпоралну циркулацију, пре или после дијализатора, и обезбеђивање конвективног транспорта кроз дијализну мембрану односно уклањање већих молекулских тежина токсичних супстанци које се накупљају у крвотоку.

Концентрати осим различитих доза електролита који се индикују према потребама пацијената (Ca, K, Mg …) се разликују и према саставу осталих материја.

Већина дијализних концентрата која се употребљава у нашим центрима у себи садржи ацетат који се у нашем телу метаболише у бикарбонат. Мане ацетата су нам добро познате из периода ацетатних дијализа (пад притиска, грчеви, повраћање…).

Зашто се још користи Ацетат када има толико штетних ефеката?

Ацетат у данашњим концентратима се налази само ради одржавања ПХ дијализног концентрата и стабилности раствора (спречавање преципитација Ca и Mg), количина коју срећемо је 3-4 ммол/л (постоје неки концентрати који имају чак и до 10 ммол/л), знајући да у ацетатним растворима се налазило 40ммол/л, то и није нека велика количина ацетата, али…

Друга врста концентрата, новијег датума, која се користи у себи садржи цитрат уместо ацетата који такође се метаболише у бикарбонат у нашем телу и то у односу 1:3 (1 ммол/л цитрата = 3 ммол/л бикарбоната).

 

Зашто се одлучити за безацетатне растворе? Зашто избацити Ацетат?

Нормални нивои ацетата у плазми су 40 µмол/л (1), присуство ацетата у дијализној течности доводи до дифузије ацетата у крв чиме се нивои ацетата у крви повећају чак 5 до 10 пута. Повећање ацетата у крви може довести до оксидативног стреса и проинфламаторног одговора ендотелијалних ћелија (2). Познато је да уносом алкохола, оксидацијом етанола, долази до повећања ацетата у крвној плазми на око 500µмол/л, и претпоставља се да је ацетат један од главних узрочника мамурлука који настаје услед претераног уноса алкохолних пића (3). Код пацијената на дијализи ацетат је чест узрочник компликација дијализе у виду мучнина, хипотензија (4)

Нивои ацетата у плазми за време он.лине ХДФ са и без 3 ммол/л ацетата у дијализној течности (Pizzarelli F, et al. Nephrol Dial Transplant. 2006;21(6):1648-1651)

 

Зашто цитрат? Који су бенефити његове употребе?

Цитрат обезбеђује енергију и пуферски капацитет (1 ммол/л цитрата = 3 ммол/л бикарбоната)

Цитрат се нормално метаболише у јетри и наше тело јако добро толерише његово присуство самим тим и долази до побољшања толеранције третмана. 1ммол/л цитрата у дијализној течности може представљати стандард, први избор за сваку дијализну процедуру јер његовим присуством се елиминишу сви штетни ефекти ацетата а поред тога се спречава хипотензија (5), умањује се микроинфламација (6,7), смањује се ризик од постдијализне алкалемије и постиже се боља регулација ацидобазног статуса (8) без увећања предијализних бикарбоната и ПХ крви и уз смањење постдијализних бикарбоната (9)

Цитрат је добро познати антикоагуланс, везујући калцијум он спречава неколико ко-фактора коагулационе каскаде и тиме спречава коагулацију мембране, али количина од 1 ммол/л није довољна да самостално изврши антикоагулацију, за то је потребно 3-4 ммол/л, али је сасвим довољна да се смањи доза системског антикоагуланса – хепарина 30 % чак и до 50%, (10,11), а дефинитивно нам је велика помоћ када су индиковане безхепаринске дијализе

Цитрат има способност да умањи микроинфламацију изазвану дијализом, има антиоксидативна својства и умањује реакцију комплемента, добро регулише ацидобазни статус, даје енергију, смањује употребу системског антикоагуланса.

Зар ово нису довољни разлози да употребљавамо безацетатну дијализну течност на бази цитрата?

Мирослав Светлик

Slavica Slipčević

Зовем се Славица Слипчевић из Београда сам .Имам 66 година и две и по године сам на дијализи. Око 30-те године сам сазнала да са бубрезима нешто није у реду. Све се то дешавало на Лепенском виру где смо породично са друштвом каммповали. Ту су се дешавале прве промене. Било је лето пила 1 чашу воде дневно и имала сам болове приликом мокрења. На контроли урина имала сам пуно кристала, бактерија и крви. По хитном поступку сам ишла на све прегледе на уролошкој клиници. Тад су установили да  имам

полицистичне бубреге и јетру и да сам те гене наследила од очеве фамилије, јер су сестре и  њихова деца били на дијализи, тада у  Зајечару  а фамилија ми је живела у Мајданпеку где сада постоји дијализни центар.

Дуго сам  користила ХЕРБАЛИФЕ нови начин исхране и тиме сачувала цисте које су бие чисте. Целу 2015 год. сам била под контролом лекара са ВМА. И  ако сам 15 дана крварила из бубрега нису ме примили у болницу.. Срећом има добрих људи и пријатеља који су ме одвели у  КБЦ Звездару 27.12.2015 год. и одмах ме припремили за дијализу.

Шифра на пријему у болницу је била да сам у клиничкој смрти. 6 јануара 2016 год. су ми извадили леви бубрег који је крварио а у јуну исте године извадили су ми и десни. Прихватила сам хемодијализу али сам је прве године тешко подносила. Падао ми је притисак било ми је мука, често сам колабирала. И данас после две године зна неки дан да буде  добро а неки лоше, али све то ми не смета да возим кола,идем сваки дан у дуге шетње по Ада хуји и живим нормалан живот.

 

Дејан Јаковљевић

Зовем се Дејан Јаковљевић, бубрежни болесник сам од јануара месеца 1996. године. Када ми је дијагностиковано бубрежно обољење. Све је почело тако што сам као припадник Посебне јединице полиције МУП-а Р. Србије био на терену где сам због отежаних услова, добио вирусну инфекцију „Херпес-зостерс“. Који се испољио на десној препони и куку. Одмах сам враћен кући са терапијом за ову врсту вируса, међутим након пар дана када ми се херпес повлачио приметио сам маглења вида на десном оку, јавио се код очног лекара који је дијагностиковао да ми је пукао капилар у оку услед високог  крвног притиска и упутио ме код интернисте, где је након урађене дијагностике утврђено да ми је благо повећана вредност креатинина у крви и да су вредности уреје на горњој граници а сви остали параметри претраге су били у реду. Одмах сам упућена на Институт за нефрологију Клиничког центра Србије у Београду, ради даљег испитивања. На институту поново ми је урађена комплетна дијагностика и биопсија бубрега која је показала да имам акутну упалу бубрега одређена ми је терапија за висок крвни притисак и након свега пар дана како ми се регулисао висок крвни притисак вредности креатинина и уреје вратили су се на нормалу тј.на горњој граници. Отпуштен сам кући уз напомену да на сваких два месеца се јављам на контролу у институту.

Након две године на једној од контрола тачније марта месеца 1998. године су ми вредности креатинина поново  повећале, а уреје на горњој граници услед вирусне инфекције „Грипа“ и одмах сам хоспитрализован на институту, започета ми је пулсна терапија пронизоном, и након пар дана када су се резултати стабилизовали отпуштен сам са дијагнозом „Гломелонефритис хроника“, и терапијом пронизоном са контролама на два месеца. То се тако одржавало наредних три године када на једној контроли  децембра 2001. године вредности креатинина и уреје су биле велике и препоручено ми је да на време урадим артеријско венску фистулу на руци и да започнем хроничном терапијом „Хемодијализом“ што сам тако и урадио. На хемодијализу сам ишао годину дама у општој болници у Крушевцу, а децембра месеца 2002. Године урадио сам трансплантацију бубрега на Клиници за нефрологију-одељења за трансплантацију бубрега ВМА у Београду а мајка ми је била донор. Трансплантација је прошла у најбољем реду и након десет дана од трансплантације отпуштен сам кући уз напомену за честим контролама. После месец дана од трансплантације осетио сам јаке болове у стомаку и мишићима и одмах сам хоспитализован на трансплантацији где ми је дијагностификовано након биопсије тран. бубрега да имам „Нефротоксичност“ од лека неорала тј.циклоспорина који је имуносупресив, одмах ми  је укинут тај лек стање се стабилизовало након пар дана отпуштен сам кући али вредности уреје и креатинина су биле стално благо повећане у наредних осам година колико ми је трајао трансплантирани бубрег уз контроле на сваких два месеца. Јануара месеца 2011. године вредности креатинина и уреје су нагло скочиле и након пулсне терапије  пронизоном нису се унормалиле, поново сам започео са Хемодијализом. Трансплантирани бубрег је једноставно отказао и није било никаквог одбацивања, где није било помоћи.

Након три месеца од како ми је отказао трансплантирани бубрег који није одмах извађен добио сам бактеријску инфекцију крви „сепсу“ где сам одмах хоспитализован на трансплантацију ВМА и одмах ми је операцијом одстрањен трансплантиран бубрег и у задњем моменту сам извукао живи главу, али сам тада због честих трансфузија крви зарадио цитотоксична антитела и сада имам проблема око неке нове трансплантације, али нада увек постоји нарочито сада пошто смо у „Еуротрансплату“ и постоји већа могућност са неким донором-кадавером, кад крос-меч мешања крви буде негативан и тако добијем бубрег. То је укратко биографија моје бубрежне болести.

Александровац  27.09.2018.

Дејан Јаковљевић

 

 

ЦЕНТАР ЗА ХЕМОДИЈАЛИЗУ СЈЕНИЦА

ДОМ   ЗДРАВЉА  СЈЕНИЦА – ЦЕНТАР  ЗА  ХЕМОДИЈАЛИЗУ  СЈЕНИЦА

Општина Сјеница се простире на површини од 1059 км2, што је чини већом општином Републике Србије. Налази се у сјеничкој котлини на десној страни реке Увац, на обалама мале реке Грабовице. Географски  и економски  представља  средиште  Пештерске висоравни. Комплекс Сјеничко-пештерске висоравни   је претежно планинског карактера.  Не заборавимо и Сјеничко језеро које је формирано од реке Увац, а припомаже му и река Вапа. Језеро се налази на надморској висини од 985 метара,  дуго је 25 километара, са максималном дубином од 108 метара и браном дугом 160 метара, високом 110 метара и површине 5,7 км2.

Сјеница је и у Европи позната као веома хладан крај, па се у зимским данима често убраја у најхладнија места Европе. 26. јануара 1954. у Сјеници је забележена најнижа температура у Србији   која је  износила  -36 °Ц. Општина Сјеница има око 36 000 становника и 101-о насеље.

Двадесет  година су пацијенти из  Сјенице  путовали   на хемодијализу у О. Б. Пријепоље која је удаљена 63 км од Сјенице, што је за њих представљало велики напор. Путовати   након  хемодијализе  зими,  по  снегу и  леду  из  удаљених  завејаних пештерских села, зими на – 30 а  лети  на  +30    није било лако. Зато  је постојала потреба и  идеја   да се  што пре  отвори  центар за хемодијализу  у Сјеници, што би  олакшало   лечење  а  и   живот  хемодијализним   пацијентима. Ту  потребу  је   препознало  руководство   Здравственог  центра  Узице, Дома  здравља   Сјеница као и челници  локалне  самоуправе. Финансирање  су  помогли Министарство  здравља, Влада  Италије и приватна  фирма   Медикон, те  је  та  дуго  очекивана  замисао и  спроведена  у дело. Тако је центар за хемодијализу  Сјеница је почео са  радом 22.12.2009. год.

То је био историјски тренутак  за  Сјеницу  када  је   учињен  значајни   корак у остварењу   боље  здравствене заштите становништва овога краја. Те 2009. године када је центар  за хемодијализу   започео са радом било  је  8 пацијената.  Тај број се постепено повећавао  и сада   центар  има   13 дијализних пацијената  из различитих крајева  ове општине. У летњим месецима број пацијената је већи   због  привременог  боравка наших суграђана  из иностранства  .

Простор    хемодијализе    је  мали, око 60 метара квадратних  али је  опремљен   свом  потребном   медицинском  опремом. У центру  има  6 дијализних  места  и  7  апарата за хемодијализу  – 6 апарата   ХОСПАЛ   ИННОВА  и   један  ГАМБРО  апарат.  Служба поседује  агрегат  и  резервоар  за  воду капацитета  1000 л тако да у условима нестанка струје  или воде може функционисати  још неколико сати. Центар  поседује  две сале  и   једну  салу за пацијенте  позитивне на хепатитис вирусе. Како би пацијентима био пријатнији  боравак током хемодијализе, сале  поседују два телевизора који  су донација нашег суграђанина из Француске  који се повремено  дијализирао у нашем центру.  Бригу о  пацијентима  воде начелник   хемодијализе   Др  Мерсада   Хаџифејзовић,  интерниста – нефролог , три медицинске сестре и  један медицински  техничар. Снабдевеност    лековима, препаратима парентералног  Fe  ( Ferrovin ампуле) и еритропоетинстимулирајућим  агенсима ( ЕСА)   потребним за  лечење  пацијената   је задовољавајућа. У центру  се  раде  редовне  месечне контроле   крвне слике, урее, креатинина, На, К, калцијума, нивоа гвожђа, трансаминаза, холестерола и триглицерида. На сваких  6 месеци се спроводи  провера  вирусних ( HbAg, anti HCV i HIV) маркера.  Ради увида у квалитет дијализе, сваком пацијенту се  прати  Кт/В. Дијализни   третман траје у распону од 4 до 5 сати. Брзина пумпе се креће од 200 до 300 мил/мин. Просечна старосна доб  дијализних пацијената  је  57,5 година. Најмлађи пацијент има 41  годину а најстарији  84 године. Два  пацијената  су  на дијализи  12 година  а остали у просеку око 5-6 година. До сада је један пацијент трансплантиран   а   један  на обради за трансплантацију.

Дијализни пацијенти од новембра 2017. године имају и своје Удружење коме је циљ побољшање услова живота пацијената на дијализи сјеничког краја.

МОЈА ЖИВОТНА ПРИЧА ОД ДИЈАЛИЗЕ ДО ТРАНСПЛАТАЦИЈЕ

МОЈА ЖИВОТНА ПРИЧА ОД ДИЈАЛИЗЕ ДО ТРАНСПЛАТАЦИЈЕ

 

Зовем се Балтић Мухамед, рођен сам у Сјеници 09.05.1973. године. Сретно сам ожењен и имам двоје деце.

Никада раније нисам имао здравствених  проблема. Моји здравствени проблеми су почели почетком јануара 2015. године када сам имао симптоме грипа а у ствари то су били проблеми са бубрезима.

У Сјеничком дому здравља су закључили да је то последица вируса. Међутим, све се погоршало тако да сам са јаким тегобама пребачен у Ужичку болницу. Брзо је установљено да моји бубрези не раде и да ћу морати да кренем  са дијализом,  привремено или стално.

Крајем јануара, тачније 20.01.2015. године урађен ми је формални дијализни катетер и одмах сам прикључен на апарат где ми се стање за неколико дана поправило. Искрено, нисам веровао да ћу остати на дијализи за стално. То је био велики шок за мене. Али имао сам подршку околине а породица је била та која је била максимално уз мене,а посебно моја мајка која ми је одмах повратила наду за живот Одлучила је дати мени један свој бубрег. После неколико дана урађена ми је АВФ лево која је радила све док нисам добио јаку упалу плућа. Захтевао сам да ме пребаце на ВМА у Београду, што је и урађено.

Тако сам 23.02.2015. примљен на одељење нефрологије на ВМА, где ми је дата адекватна терапија. Уједно ми је урађена и друга АВФ лево са којом сам на дијализи провео све до трансплантације.

За обраду за трансплантацију било је потребно доста времена, пуних две и по године. За цео тај период сам одлучио придржавати се мера и савета доктора. Придржавао сам се савета око исхране која је била препоручена, био сам физички активан, а  психичку стабилност, која ми је била највише потребна, пружала ми породица  а моја мајка посебно. Доста времена сам проводио у природи шетајући обалама нашег сјеничког  језера. Чист ваздух и природа је доста позитивно утицала на моје здравље па сам и сам осетио да ми се здравствено стање поправило. И даље је било присутно све оно што сам имао и пре почетка мојих здравствених проблема, моји пријатељи , друштво, све остало. Нисам хтео дозволити да ми се било шта промени  у животу са дијализом. Имао сам јаку вољу за живот. Морам истаћи да је за то велики значај имала  моја породица , као и рођаци, пријатељи и сви остали који су ми помогли,  духовно и материјално. Све ово је отворило врата мом одласку на обраду за трансплантацију на ВМА где сам боравио 13 дана у јануару 2017. године.

Обрада је је протекла уредно и код мене и код моје мајке што је и био главни услов да трансплантација може да се уради. Били смо пресрећни тога дана када смо пуштени из центра ВМА да чекамо термин за операцију. Било је потребно  проћи и етичку комисију што се и догодило након месец дана, тако да нам је остало само чекати термин за саму трансплантацију.

Чекало се дуго, пуних седам месеци. После дугих топлих летњих дана када трансплантација и не ради, једног понедељка 02.10.2017. године позвани смо да са јавимо сутрадан, у уторак 3. октобра ради трансплантације.

Тек тада су почела нека моја права размишљања о операцији и свему шта ме све чека.

Да вам право кажем није ми било све једно. Када смо стигли урађени су још неки прегледи и полако се све привело крају, тако да после две седмице припреме ми одлазимо на операцију.

Дан који рачунам за свој други рођендан је 17.10.2017. год.

Као што сам се надао, све је протекло како треба и још боље од тога. МОЈА МАМА ХЕРОЈ и ја, смо остварили своје жеље. Чини ми се да је мама била срећнија од мене. Сви су срећни, доктори, сестрице и пацијенти који су били присутни. Ја сам своју радост осетио мало касније јер нисам могао поверовати у то да се враћам нормалном животу. Доктори су ти којима треба бити захвалан до краја живота.

Полако се враћам свом нормалном животу. Осећам то јер постављам себи неке нове циљеве. Захвалио би се прво донору, мојој мајци – хероју, докторима и  медицинским сестрама ВМА,

ЗЦ Ужице као и докторки и медицинским сестрама на одељењу хемодијализе Сјеница.

Захваљујем се свима који су учествовали у подршци побољшања мог здравственог стања.

Поручио бих свим пацијентима који иду на дијализу да размишљају позитивно, да се боре за себе, да не одустају од трансплантације.

Апелујем на све који су у могућности  да донирају своје органе како би спасили нечију децу, сестре, браћу, синове и  своје најмилије.

Моја прича – Гордана Јарић

Моја прича – Гордана Јарић

ТРАНСПЛАНТАЦИЈА – МОТИВ ЗА ЖИВОТ

 

За све вас који стојите на раскрсници новог живота и незнате којим путем поћи….

За све вас који сте на дијализи и још увек нисте закорачили напред…у нов живот.

Желим сада, док ово пишем, да охрабрим све људе који су окусили жаоку болести, који се налазе на некој ниској степеници, који су неодлучни и који немају храбрости да подигну главу, и да им кажем ИМА НАДЕ, ТРЕБА САМО ДА ПОДИГНЕТЕ ГЛАВУ И КРЕНЕТЕ НАПРЕД.

Немојте одустајати, немојте се освртати, сви знате шта тамо има а напред нисте били…па зато храбро закорачите, одбаците се, прескочите, нађите начин да себи помогнете…а начина има..

Ја сам ту да вам потврдим. Немојте остати на истом месту, да вас секу, боду и продужавају још који дан и онако мучног живота. Дајте све од себе, учините све да добијете нов орган, нов бубрег, нов живот.

Добила са бубрег са својих 46 година, од оца који је тада имао 70 година, пре пуних пет година.

Пет година ја уживам у новом животу. Осећај је предиван, нестваран а све зато што сам пуно тога променила на себи, у себи, променила се према другима и према себи.Поново сам заволела живот и ево ме, здраве и веселе док ово пишем Вама који тек треба да кренете у борбу за нов осмех који вас чека тамо негде…

Била сам много болесна, ишла сам на дијализу, била сам на самој ивици али успела сам да се подигнем. А кад сам могла ја верујте можете и ви, верујте ми..

Оног тренутка кад сам добила бубрег и када сам се пробудила, осетила мирис здравља и новог живота, обећала сам себи, чврсто, промене…не може се живети више старим начином живота јер ако се будем вратила на старо бићу опет кажњена и то на гори начин…а то никако не бих допустила. И НИСАМ!!!

За ових пет година како сам трансплантирана, заволела сам себе, научила сам да раздвајам битно од небитног, научила сам да гледам, слушам, да радим само онолико колико могу, да се одмарам, да доносим одлуке које ће се мени свидети и одговарати а не другима.

Зато, молим вас, слушајте своје тело јер вам оно најбоље може рећи шта је најбоље за вас и све о вама. Кад почне да шаље сигнале идите код лекара. Ако дозволите да се разболите, не очајавајте, не кукајте, не отписујте себе….крените у борбу, у борбу за повраћај здравља.

Морате знати да се нико није случајно разболео па тако нико није ни случајно оздравио. На путу оздрављења сачекаће вас много препрека, тешких и трновитих али морате знати-само они који су одустали нису стигли на његов крај, нису угледали нити осетили благодети новог живота.

Оног тренутка кад будете осетили поново милост живота морате кренути потпуно новом стазом живота.Морате волети живот, волети сваки секунд вашег новог живота и само гледати напред, ићи високо подигнуте главе, смејати се и захваљивати Богу на благодети коју вам је дао.

Није мени било нимало лако, признајем.

Сада када се вратим пет година уназад насмејем се и частитам себи сто нисам одустала, сто се нисам предала, ста сам престала да се сажаљевам и плачем. Да сам тада то урадила сада вам ово не би написала.

Једног дана сам досадила сама себи, устала сам и јасно рекла – све је реду, разболела сам се , сама сам била крива за то, време је да се устане и крене у борбу.

Можда и победим…Никад се не зна!!!

Устала сам и кренула да се борим и замислите …победила сам!

Мој рецепт и савет за победу је да се бежи од кревета, покренути се, не очајавати, не очекивати помоћ од других, газити сами, ићи напред а успут ће се добри људи сами појавити и бити ту само за вас. Сами нећете бити. То је моје искуство.

У тим најтежим тренуцима замишљала сам море, а сами знате да је за нас море и путовање само сан.

Замишљала сам плаветнило таласа, осећала мирис соли и морске воде, видела сам себе на плажи, сунчала сам се, смејала, дружила са непознатим људима…И тај сан је био тако жив да нисам веровала да је само сан.

И замислите, годину дана након трансплантације ја сам била на мору, на плажи коју сам замишљала и сањала, ширила руке, смејала се и дубоко удисала морски ваздух.

И уверила сам се сама да треба веровати у чуда јер чуда су могућа.

Веровали или не, удала сам се, променила место боравка, начин размишљања…ма све сам променила и размишљала…треба све променити поново се смејати, корачати уздигнуте главе, не плашити се будућности, не освртати се.

Здрава сам , срећна, испуњена, волим овај живот, волим своју децу, мужа, себе.

Ту сам само за добре људе, за оне који ме воле и оне које ја волим. За све друге нисам ту. Кад их сретнем окренем главу, пустим их да прођу, не дам им да ми одузму снагу, енергију, не дам да ме опет разболе, да ми опет узму душу.

Живим пуним плућима, сваком у лице кажем оно што заслужује а он нек се пита сам јер ја више не објашњавам.

Зато вас молим, ако постоји могућност да се трансплантирате, урадите те одмах, не оклевајте.

Живот је кратак, боље га је живети у весељу.

Лепше је, верујте мени!

 

 

 

ТРЕЋИ БУБРЕГ – МОЈА ПРИЧА

Пре свега желим да кажем да је постојање овог часописа као и едукација младих и помоћ младима који се први пут сусрећу са бубрежним слабостима од великог значаја. Свако искуство, свака прича је прича за себе, али свака може помоћи да се страх од неизвесности и непознатог препроди. Ово је моја:


Зовем се Јакша Вучуревић, рођен сам 29.11.1995. године у Зрењанину, где сам одрастао и завршио основну и средњу школу. Након средње школе уписао сам Рударско-геолошки факултет у Београду, где сам изабрао смер инжењерство нафте и гаса.
Моји проблеми почињу у децембру 2016. године, пошто су у то време владали вируси и доста колега имало сличне тегобе, а како је имунитет у испитном року свакако ослабљен, требало ми је времена да схватим да нешто заиста није у реду. Тек почетком фебруара 2017. одлазим у УЦ у Београду где су ми установили повишен крвни притисак, а потом упутили на студентску поликлинику, где сам одмах ујутру и отишао. Међутим будући да су те недеље били државни празници, одлазим у Зрењанин где сам мерим притисак који је био доста изнад нормалног. Одлазим у Ургентни у Зрењанину где ме задржавају због мојих година. Како је била недеља, мене су примили у одељење кардиологије и након лаб налаза, када су видели креатинин и уреу, премештају ме на одељење нефрологије.
На нефрологији остајем недељу дана. Стварно морам похвалити медицинско особље са нефрологије који су бринули о мени како у Зрењанину тако и после у Новом Саду. Такође много хвала докторкама Миљи Вукоје и Роси Јелачић које су ме контролисале наредних месеци.
Долазим у КЦВ у Нови Сад, код проф др Игора Митића, где после ултразвука констатује да ће трансплантација бити неопходна, да биопсија не доноси много и да је дијализа у најави. Потпуно неспремани за такву вест креће моје истраживање и психичка припрема за то што следи. Најдужи период за све који се налазе у мојој ситуацији јесте крос меч, тј. чекање резултата истог.
12. Мај, сестра Верица са нефрологије КЦВ, ми саопштава да је налаз негативан, и да ће маму и мене припремати за трансплантацију. Припреме које се пролазе пре трансплантације захтевају прегледе код кардиолога, неуролога, психолога, орл, офтамолога, стоматолога и мало непријатнији прегледи – гастроскопија и микција. Након чега смо добили одобрење трансплантационог тима за операцију. После тога долази ишчекивање и чекање термина. И даље нисам био на дијализи и нису је спомињали а ја нисам инсистирао. Креатинин је варирао од 400 до 700, али уз дијету коју сам добио је био у тим границама.  1. Августа смо добили термин за трансплантацију – 10.Октобар.
Дан пред операцију су ме примили на нефрологији , где су кренуле почетне припреме. Ноћ као ноћ, уз бенсединчић који сам добио како би ми мишићи били опуштени сутрадан, утонуо сам у сан. То је био први пут после дужег времена да сам преспавао целу ноћ, због проблема с мокрењем које је дошло уз бубрежну слабост будио сам се пар пута за ноћ, месецима. Сећам се да кад су ме пробудили на одељењу трансплантације, након анестезије,  сетио сам се да ми је у сточићу на нефрологији остао дукс и тражио га. Чудна је људска подсвест. Пар секунди сам био будан и утонуо поново у сан.
На одељењу су са мном били и Живојин Будовалчев – Маћи (1998), Никола Дошић (1994) и Ђорђе Скакавац од миља – примаријус, који су оперисани мало пре мене. Нисам веровао да на једном таквом месту као што је трансплантациони блок може бити толико смеха. Ране су нас болеле само од грчења када претерамо са смехом. Притисак, креатинин и уреа су се вратили у нормалу након три дана и све је пролазило како треба, осим малих компликација који смо сви имали, у виду бактерија које су нам успешно лечили антибиотицима. Време је с мојим ратним друговима како смо се међусобно звали пролазило брзо и дан за даном један по један је одлазио кући. Живојин први, две недеље након операције, а за њим и Ђорђе и Никола који су били ту недељу дана дуже.  Ја сам због бактерије остао јос пар дана на трансу (наш интерни назив) после чега сам још неколико дана био на нефрологији.
После антибиотика сам коначно пуштен кући, где су ме сачекали моји најмилији, спремни да по списку који сам правио док сам јео болничку храну, услише све моје захтеве.
Особе које мало ко спомене а то су они који су били 12 сати дневно са нама, медицински техничари – гл сестра Виолета, сестре Чила, Дуња, Драгана – Кафи, Славица, Кристина, Тијана и Сања, као и наша браћа Никола и Вељко. Нећу ни вас изоставити Мирослава и Славице!
Постоперативни ток је текао како треба, бактерија је одлазила и враћала се, али све у свему, четири месеца након операције био сам спреман да се вратим свом старом животу. Тачно годину дана после мог одласка из Београда, вратио сам се у исти, наставио сам тамо где сам стао. Дан за даном, вратио сам се у стару, дневну рутину. Почео сам да се бавим програмирањем, радим колико и кад могу и трудим да дам свој максимум на свим пољима. Мотивација ме никада није напустила, за разлику од неких људи којима више нема места у мом животу, али права лица појединаца се покажу управо кроз овакве ситуације, нажалост.
Неизмерно захвалан животу на путовању које ме је учинило још јачим и још спремнијим за нове изазове. Докторима Лади Петровић, Милици Поповић и Игору Митићу.
И наравно ништа без мајке, која ми је други пут подарила живот. Хвала ти!

Свим особама вашег часописа и сајта, којима треба било каква информација, савет, разговор, могу ме потражити на друштвеним мрежама и без икаквог проблема питати шта год их интересује.

Јакша Вучуревић

ХЕМОДИЈАЛИЗА У ЗЕМУНУ

 

ХЕМОДИЈАЛИЗА У  КЛИНИЧКО-БОЛНИЧКОМ  ЦЕНТРУ  ЗЕМУН

Јединица за хемодијализу у Клиничко-болничком центру Земун почела је са радом деветог јануара 1989.године у склопу Одељења за нефрологију и ендокринологију интернистичке службе. Претходили су вишегодишњи напори да се иницијатива др Стеве Пљеше, уз подршку запослених у овој служби и руководства болнице, реализује средствима СИЗ-а здравства Београда  и уз финансијску помоћ привредних организација Земуна и Новог Београда. Болесници са територије Земуна и Новог Београда, којима је овај вид лечења био неопходан, до тада су на хемодијализу путовали у друге центре : Вршац, Сремску Митровицу, Лазаревац, Обреновац, а у најбољем случају, у Клинички центар Србије или КБЦ Звездара – чији су капацитети већ били оптерећени.  Подаци  о отварању хемодијализе у Земуну објављени су у “Гласнику”- Листу радних људи КБЦ Земун ( мај 1989.), као и у БИЛТЕН-у Савеза дијализираних, трансплантираних и хроничних бубрежних болесника који је излазио у тадашњој  СФРЈ ( новембар 1989.г.,број 10 ).

Лечење болесника са терминалном бубрежном слабошћу хемодијализама спроводила је екипа од пет  лекара са проф. др Стевом Пљешом на челу и шест медицинских сестара, претходно едукованих за рад на хемодијализи. Пројектована  и  опремљена са 11 прикључних места за 44 болесника, врло брзо је попунила своје капацитете, не само болесницима који су преведени из других центара  него и новим болесницима којима је овај вид лечења био неопходан, као и због прилива великог броја болесника избеглих из Хрватске током немилих догадјаја деведесетих година прошлог века у тадашњој СФРЈ.   Због тога, већ од 1992.г. дијализа у КБЦ Земун ради у три смене.  У истом простору са хроничним болесницима, дијализирају се и хоспитализовани болесници са акутним погоршањем бубрежне функције. Процедура перитонеумске дијализе, првобитно интермитентне  (ИПД), а од 1995 .године и континуиране (ЦАПД), такодје се спроводи као један од видова лечења ових болесника.

Прерастањем Нефролошког одсека у одељење (1993.г. ) а затим и у Службу нефрологије у склопу Интернистичке клинике,(2013.г.) повећан је капацитет Службе и створене су веће могућности за дијагностику и лечење бубрежних болесника са ове територије Београда. При Одељењу клиничке нефрологије формиран је и одсек ургентне нефрологије а одсек хемодијализе прерастао је у Одељење дијализе са одсеком за хемо и перитонеумску дијализу. Збрињавање тешких болесника са акутном бубрежном слабошћу или са погоршањем постојеће хроничне бубрежне слабости, хоспитализованих на другим службама и јединицама интензивне неге, постало је могуће и на матичним одељењима набавком мобилне реверзне осмозе ( донација јапанске владе,2003.г.) као  и апарата за континуиране поступке дијализе (ЦРРТ)  и терапијску измену плазме(ТПЕ), исте 2003.г. Упркос томе, потреба за повећањем капацитета за хронични програм хемодијализе и даље постоји, па је 2014.године преуређењем додатног простора, отворена још једна, мања сала са  6 дијализних места за 24 болесника. Током ове реконструкције замењен је и стари систем реверзне осмозе. Набавком савременијих типова дијализних апарата, нове генерације апарата за ЦРРТ и ТПЕ, заменом готово свих дотадашњих апарата, као и применом адекватних метода дијализе, створени су услови за још успешније збрињавање хроничних  и ургентних болесника.

Болесници на перитонеумској и  хемодијализи као и они које треба припремити за увођење овог начина лечења, сада имају и могућност да преко дневне болнице у склопу Одељења дијализе ураде неопходне консултације и прегледе: ултразвучни преглед трбуха,  Цолор Допплер ултразвучни преглед крвних судова и васкуларног приступа, започну лечење перитонитиса уз даље контроле. Такође, могу да приме ампулирану терапију препаратима гвождја, неопходан еритропоетин, антибиотике, трансфузије крви, или надокнаду плазме и албумина уколико су неопходни.  Током 2017.године у дневној болници прегледано је и терапијски збринуто 508 болесника (просечно 42 болесника месечно).

У Нефролошкој служби, осим начелнице др сци Тамаре Јемцов, клиничког асистента Медицинског факултета у Београду,  ради још 9 лекара: 2 субспецијалиста нефрологије, 4 специјалиста интерне медицине и 3 лекара на специјализацији. Од њих 9, четири лекара раде на хемодијализи и перитонеумској дијализи а остали на Одељењу нефрологије. Лекари који су започели лечење болесника дијализама у КБЦ Земун су у пензији, а лечење ових болесника је и даље  у рукама врсних лекара специјалиста  и субспецијалиста са вишегодишњим искуством које су стицали током свих ових година непрекидно се усавршавајући у свом раду, примењујући нова знања и методе  у корист својих болесника. Све ово не би било могуће без сарадње 25 едукованих и вредних медицинских сестара (18 на дијализи, 6 на одељењу нефрологије) од којих је 5 са високом струковном школом, и главне сестре Службе Зорице Обрић, које су такође, пратиле иновације у  лечењу различитим методама дијализе и својим знањем и спретношћу допринеле у лечењу ових болесника. Три врсна техничара увек су ту за све примарне техничке консултације и недоумице везане за функцију апарата за дијализу.  И да би све било уредно и чисто, помажу три  спремачице, које упркос непрекидном промету кроз све просторије дијализе, одржавају овај простор.

Данас, у КБЦ Земун, на лечење понављаним хемодијализама, сваког дана у три смене осим недељом, долази 95 редовних болесника који су на хроничном програм хемодијализе.                 Континуираном перитонеумском дијализом лечи се 31 болесник.. Илустрације ради, током претходне године ( слично стање је годинама уназад ), урадјено је око 17000 дијализа. Од тога, лечење дијализама због ургентних стања примењено је приближно у 2200 дијализних процедура код 381 болесника: стандардних хемодијализа, континуираних поступака замене бубрежне функције (ЦРРТ), спорих, нискодозних дневних дијализа (тзв. СЛЕД) или процедура терапијске измене плазме (ТПЕ). Најчешће су то били болесници са хитним стањима због акутне бубрежне слабости или погоршања већ постојеће бубрежне слабости, али  и  болесници из других дијализних центара који су били хоспитализовани из различитих разлога (формирање крвног приступа за дијализу, проблем са функцијом већ постојећих крвних приступа, неопходност других медицинских интервенција или са коморбидитетима који захтевају болничко лечење – хируршки, кардиолошки, неуролошки ….).

У сусрет јубилеју– 30 година (2019.г) од оснивања Јединице за хемодијализу у нашем и вашем Центру, поручујемо болесницима  да ће Нефролошка служба, као и до сада, наставити да унапредјује лечење бубрежних болесника уз подршку свих запослених и руководства КБЦ Земун.

 

Прим.др ЉиљанаСурићЛамбић,

др РодољубМарковић,

Моја животна прича до друге трансплантације бубрега

IMG-6ecf6cb707100811f1da91b72879fb8f-VT

Проблеме са бубрежном болешћу имам од 1998. године.

Први пут сам отишао на преглед код нефролога у Градску болницу, код др Драгићевића, који ми је после свих неопходних анализа и снимања рекао шта ме све чека у будућности што се тиче бубрега и могу вам рећи да је доста тачно све предвидео.

Моје име је Живота Срећковић, рођен сам 1961. године у Ваљеву.

Данас живим у Београду где сам и радио, члан сам Удружења бубрежних болесника КБЦ Звездара.

Моја прва дијагноза је била туберкулоза бубрега коју сам санирао адекватном терапијом за шест месеци али су последице остале, креатинин је већ почео да расте. Уз редовне контроле и савете лекара као и адекватну дијету борио сам се све до 2002. године када је дошло до погоршања. Примљен сам у болницу али је креатинин и даље растао, дневно по 50 до 100 јединица. Наравно да је функција бубрега била све слабија.

Уз одређену терапију у болници креатинин је био око 500 и тада су ми лекари предложили да се уради АВ фистула, крајем 2002. године, како би био спреман за хемодијализу, која ме је чекала.

Фистула је урађена успешно, на левој је руци. Са дијетом сам успео да одложим дијализу све до априла 2003. године.

У то време сам био ожењен већ неких 18 година. Након сазнања шта ме све чека у будућности супруга ме напушта, настају проблеми, ја падам у депресију и одлазим код неуропсихијатра на разговор.

На питање како се осећам ја одговарам:

– да морам на дијализу,

– да ми је фирма у стечају и да сам без посла,

– да ме је супруга оставила,

– да постоји могућност да син који се родио и носи моје презиме можда није мој и

– да сам пред разводом брака.

Докторка ми је одредила терапију која ми је заиста помогла, подигла ме је, помогла ми је да се суочим са тренутним стањем и ја почињем да решавам проблеме које сам имао а који су се нагомилали.

Поднео сам тужбу за развод брака, доказивање очинства и поделу имовине а упоредо сам ишао и на дијализу, три пута недељно, и живео сам у стану. Дијализу сам доста тешко подносио, имао сам јако лошу крвну слику и примао рекормон током сваке дијализе.

Од марта 2004. године точак среће се окреће и све креће на боље за мене. Упознајем садашњу супругу која ме и дан данас прати и уз мене је у сваком тренутку.

Мајка сазнаје да можда постоји могућност да ми донира бубрег. Крећемо са прегледима и др Благојевић нам потврђује да може да ми буде донор.

Прва трансплантација је урађена 17.06.2004. године на уролошкој клиници. Операцију је обавио др Милутиновић успешно. Постоперативни ток је био добар и после скоро месец дана ја сам изашао из болнице.

Бубрег је веома добро функционисао тако да је, уз добру терапију и контроле које сам имао, из дана у дан било све боље.

И наравно није било више дијализа, могао сам да путујем, сваке године сам са супругом ишао у Грчку, која ми је због климе много пријала.

Мајчин бубрег ме је служио све до 11.11.2014. године, непуних 11 година. И опет све креће по старом, враћам се у Градску болницу и настављам да дијализом. Долази и до проблема са мајчиним бубрегом који сам морао да одстраним. Ту интервенцију је урадио др Топузовић на уролошкој клиници јула 2015. године.

Након 6-7 месеци одлазим у Завод за трансфузију крви на припрему за нову трансплантацију, вадим крв на антитела и др Кезић, која ме је водила у клиничком центру, саопштава ми да је све у реду и да могу да наставим са припремама и прегледима за нову трансплантацију.

Све прегледе сам обавио и на листу сам стављен 31.08.2016. године.

Понедељак је, 4. септембар 2017. год, око 5.30 крећем на редовну дијализу и негде око 11 сати звони мобилни телефон.

Непознат број а са друге стране др Вавић са ВМА који ми саопштава да имају бубрег, да понесем папире и дођем што пре.

На ВМА стижем у 12 сати, одмах ваде крв, раде прегледе. У међувремену стиже још три кандидата за трансплантацију.

Негде око 19 сати они бирају мене и једну госпођу из Београда за трансплантацију као кандидате са најбољом подударношћу.

Око 20 сати пресвлачење, припрема и одлазак у операциону салу, тако да сам већ после поноћи имао нови, други трансплантирани орган.

Постоперативни ток тече нормално, вредност креатинина се враћа у нормалу а ја се осећам, из дана у дан, све боље.

IMG-31ae17d91cd72550828e7eea100ed0d1-VP IMG-924ded8d0b54e242fde0b5ec082b35de-VT IMG-ef888863d6cf7e6c6f1ddffd08f699f7-VP

Веома сам захвалан породици донора органа која ми је омогућила живот без дијализе.   ВЕЛИКО ХВАЛА ОД СРЦА.

Захвалио бих свим докторима и медицинским сестрама од Градске болнице, Клиничког центра Србије, нефролошке амбуланте до ВМА, где се тренутно лечим, што су се несебично бринули о мени.

Морам да нагласим и захвалим се мојој вољеној супрузи Љиљани на огромној подршци и што је била уз мене у свим тешким и лепим моментима моје борбе.

Поручио бих свим пацијентима који иду на дијализу да буду позитивни, да мисле на себе, да редовно иду на контролне прегледе и буду истрајни уколико желе да се трансплантирају.

 

 

 

MAGNEZIJUM

RASA9950P

Прим. др сци. мед. Бисерка Тирменштајн Јанковић

Запослена је у Одељењу нефрологије и хемодијализе ЗЦ Зајечар од 1990 године. Од 2009. године обавља функцију шефа Одсека нефрологије и хемодијализе у оквиру Интернистичке службе ЗЦ „Зајечар“. Одбранила је магистарску и докторску тезу на Медицинском факултету у Београду. Од 2010. до 2015. године била је члан управног одбора Удружења нефролога Србије и члан председништва Нефролошке секције Српског лекарског друштва. Помоћник је главног уредника часописа „Тимочки медицински гласник“ и члан научног одбора регионалног скупа здравствених радника Тимочке Крајине „Тимочки медицински дани“.

 

Магнезијум – метаболизам и значај у хроничној бубрежној болести

Као четврти катјон по заступљености у људском организму, магнезијум (Mg++) игра важну улогу у бројним физиолошким процесима. Он је од суштинске важности за синтезу нуклеинских киселина и протеина, и важан је кофактор за широки спектар ензима и транспортера. До краја деведесетих година прошлог века клиничка питања која се односе на поремећаје метаболизма магнезијума привлачила су изненађујуће мало пажње. Интересовање за магнезијум почело је евидентно да расте тек откад је откривено да овај катјон има важне ефекте на кардиоваскуларни систем. Током последње две деценије више научних радова је указало на повезаност кардиоваскуларних догађаја са уносом магнезијума и са концентрацијом магнезијума у серуму, а тиме и на важност магнезијума за кардиоваскуларно здравље. Растући интерес за овај молекул довео је до нових истраживања и код бубрежних болесника, тако да се литература о улози магнезијума у хроничној бубрежној слабости све више увећава.

У организму одраслог, здравог човека налази се приближно 1000 ммол или 22-26г магнезијума. Око 99% укупног телесног магнезијума се налази у костима (60%), мишићима (20%) и немишићним меким ткивима (19%). Приближно једна трећина магнезијума у костима је измењива, па служи као резервоар за одржавање физиолошког нивоа екстрацелуларног магнезијума. За магнезијум се каже да је интрацелуларни катјон, јер се 31% налази унутар ћелије где се његов ниво одржава унутар уских концентрација. Екстрацелуларни магнезијум чини око 1% укупног телесног магнезијума и првенствено се налази у серуму.

Дневне потребе за магнезијумом које углавном задовољавају нутритивне потребе одраслих особа зависе од старости и износе 310-320 мг за жене и 400-420мг за мушкарце.  По неким препорукама, ове потребе зависе од телесне тежине и износе 4.5 мг/кг/дан, а повећавају се код жена у трудноћи, приликом дојења и у неким озбиљним болестима. Данас се сматра да је просечни дневни унос магнезијума у западним земљама мањи од препорученог и да значајно опада са старењем. Унос магнезијума зависи од концентрације магнезијума у пијаћој води и од састава хране. Највише магнезијума се налази у зеленом лиснатом поврћу као што је спанаћ и броколи, у житарицама, орашастим плодовима, бананама и махунаркама. Воће, месо, чоколада и риба садрже средње вредности, док су млечни производи најсиромашнији магнезијумом.

Од укупног дневног уноса магнезијума који код одраслог човека износи 12ммол или 300мг/дан, апсорбује се 30-40%, углавном у танком цреву. Апсорпција зависи од уноса магнезијума храном: повећава се ако је унос нижи и смањује се ако је унос висок. Фактори који контролишу апсорпцију магнезијума нису у потпуности разјашњени, али према истраживањима у овом процесу учествују и паратхормон и витамин Д. Концентрација магнезијума у серуму је 0.75-0,95 ммол/л, а подељен је у 3 фракције: 55% се налази у јонизованом облику, 30% је везано за протеине, док је 15% у комплексној вези са ањонима. Бубрези играју главну улогу у хомеостази магнезијума и одржавању концентрације магнезијума у плазми. Екскреција магнезијума мокраћом нормално одговара нето апсорпцији у цревима и износи 4 ммол или 100мг/дан. Регулација серумске концентрације магнезијума углавном се постиже контролом реапсорпције магнезијума у бубрезима. Под нормалним околностима, чак 70-80% укупног магнезијума у плазми се слободно филтрира у бубрезима, а од те количине 95% се ресорбује дуж бубрежних каналића, тако да од укупне количине од 84 ммол остаје 4 ммола који се појављују у дефинитивној мокраћи.

Не постоји једноставан, брз и прецизан лабораторијски метод за процену укупне количине магнезијума у телу. Процена статуса магнезијума је тешка јер је он најзаступљенији у ћелијама и костима. Најчешће коришћени и широко доступан метод је мерење серумске концентрације магнезијума, иако нивои магнезијума у серуму показују мало корелације са укупним телесним магнезијумом. Неки стручњаци сматрају да је тест толеранције (којим се мери магнезијум у мокраћи након дате инфузије раствора са магнезијумом) најбољи метод за процену статуса магнезијума код одраслих. Међутим, да би се свеобухватно проценио статус магнезијума, осим лабораторијских тестова неопходна је и клиничка процена.

Дефицит магнезијума у организму због нижег уноса путем хране ретко се јавља код иначе здравих људи, јер бубрези ограничавају излучивање овог минерала у мокраћи. Међутим, перманентно низак унос или прекомерни губици због одређених болести, хроничног алкохолизма, старости и/или употребе одређених лекова може довести до недостатка магнезијума. Рани знаци недостатка магнезијума укључују губитак апетита, мучнину, повраћање, умор и слабост. Када се дефицит погорша, могу се јавити утрнулост, подрхтавање, трзајеви и грчеви мишића, промене личности, абнормални срчани ритмови и коронарни спазми. Низак унос магнезијума током дужег временског периода повећава ризика од неких болести, као што су хипертензија и кардиоваскуларна болест, шећерна болест, остеопороза и мигрена.

Високи унос магнезијума путем хране не представља здравствени ризик код здравих особа, јер бубрези елиминишу вишак путем мокраће. Међутим, високе дозе магнезијума из прехрамбених суплемената или лекова често доводе до дијареје која може бити праћена мучнином и стомачним грчевима. Врло високе дозе лекова који садрже магнезијум, а користе се против затвора или за неутралисање вишка желудачне киселине, могу довести до симптома токсичности који укључују пад крвног притиска, мучнину, повраћање, ретенцију мокраће, прекид цревне пасаже, депресију и летаргију, а у даљем току и слабост мишића, отежано дисање, неправилан срчани рад и срчани застој. Ризик од токсичности магнезијума се повећава са оштећењем бубрежне функције и код старих особа, јер се у том случају смањује или губи способност уклањања вишка магнезијума из организма.

Бубрези имају кључну улогу у одржавању нормалне концентрације магнезијума у серуму, тако што у складу са потребама повећавају или смањују излучивање магнезијума мокраћом. Међутим, са погоршањем бубрежне функције компензаторни механизми постају недовољни и у четвртом стадијуму хроничне бубрежне слабости јавља се склоност ка хипермагнеземији, која се често манифестује тек у терминалном стадијуму када клиренс креатинина падне испод 10 мл/мин. Код болесника лечених хемодијализом и перитонеумском дијализом, нивои укупног и јонизованог магнезијума у серуму су благо повишени у односу на нормалне вредности и показало се да зависе од резидуалне бубрежне функције, од уноса лековима или храном и од елиминације дијализом. При коришћењу дијализата са концентрацијом магнезијума од 0.75 ммол/Л код болесника на хемодијализи и перитонеумској дијализи описана је блага хипермагнеземија, док коришћење нижих концентрација магнезијума у дијализату (0.5 или 0.25 ммол/Л) није било праћено конзистентним резултатима. То значи да ниво магнезијума може бити повишен због употребе лекова као што су антациди и лаксативи или високе концентрације магнезијума у дијализату, док се негативни баланс магнезијума може јавити услед ексцесивне употребе диуретика код предијализних болесника или у стањима која доводе до смањене апсорпције у цревима. Треба напоменути да повишена серумска концентрација укупног магнезијума код дијализних болесника не указује поуздано на преоптерећеност организма магнезијумом, али спроведена истраживања јонизованог магнезијума и других потенцијалних маркера такодје нису доказала њихову супериорност у идентификацији вишка магнезијума у организму.

Познато је да су кардиоваскуларне болести главни узрок смрти код болесника са хроничном бубрежном слабошћу и код болесника на дијализи, а калцификације крвних судова значајно доприносе повећаном кардиоваскуларном ризику. Стога су истраживачи прво проучавали улогу калцијума и фосфора у развоју срчаних и васкуларних калцификација, а тек последњих година је испитивана и улога магнезијума у модулирању кардиоваскуларних калцификација и преживљавању. Изгледа да магнезијум игра заштитну улогу у овим процесима путем сложених молекуларних механизама. Наиме, у спроведеним истраживањима низак ниво магнезијума је био повезан са вишом учесталошћу калцификација митралног залистка и са већом дебљином каротидних артерија. Болесници на хемодијализи са ниским нивоом магнезијума такодје су имали већу стопу смртности, а уводјење везивача фосфата који садрже магнезијум у терапију резултирало је успоравањем прогресије већ постојећих артеријских калцификација код ових болесника. Према томе, све више доказа указује да магнезијум може бити користан у односу на васкуларне калцификације и преживљавање болесника у завршном стадијуму хроничне бубрежне слабости.

Повезаност између магнезијума и минерално-коштаног метаболизма је у већој мери испитивана последњих година. Истраживачи су показали да је виши ниво магнезијума у серуму повезан са нижим нивоом паратхормона. Из ове повезаности је проистекла претпоставка да магнезијум може допринети остеомалацији и/или реналној остеодистрофији путем супресије лучења паратхормона. Међутим, много других фактора осим магнезијума утиче на ниво паратхормона, а многе од ових студија пате од озбиљних методолошких недостатака да би из њих могли да извучемо поуздане закључке. С друге стране, код људи који не пате од бубрежних болести доказана је повезаност дефицита магнезијума са губитком коштане масе и остеопорозом.

Повезаност магнезијума са хипертензијом и исхемијском срчаном болешћу је углавном испитивана у општој популацији. Резултати указују да повећани унос магнезијума , нарочито код особа са ниским излучивањем магнезијума у мокраћи, може смањити ризик од исхемијске срчане болести и спречити развој хипертензије. Међутим, до сада клиничка испитивања нису открила значајне антихипертензивне ефекте самих суплемената магнезијума, иако указују да магнезијум може појачати одговор на антихипертензивне лекове.

Дијабетес је најчешћи примарни узрок хроничне бубрежне слабости, а хипомагнеземија се појављује са учесталошћу од 14-48% код болесника са дијабетесом типа 2 у односу на 3-15% код особа без дијабетеса. Дефицит магнезијума је повезан са развојем болести, али и са тежином: нижи ниво магензијума доводи до бржег пропадања бубрежне функције код болесника са типом 2 дијабетеса. Корекција хипомагнеземије путем магнезијумских суплемената побољшава контролу гликемије и инсулински одговор код старих и дијабетичара који нису зависни од инсулина. Нижи ниво магнезијума у серуму може допринети настанку аритмија код дијабетичара тип 2, а додатак магнезијумских суплемената може пружити заштиту од коморских аритмија код ових болесника. Код болесника са нарушеном бубрежном функцијом услед дијабетесне нефропатије, хипомагнеземија је повезана са убрзаном прогресијом ка завршном стадијуму хроничне бубрежне слабости. Медјутим, да ли суплементација магнезијума може одложити почетак дијабетеса типа 2 или његове бубрежне компликације још увек је нејасно.

Замор и депресија спадају у најчешће симптоме повезане са дијализом. Замор се јавља чак код 60-97% болесника, а депресија са учесталошћу од 20% је много чешћа него у општој популацији. Нажалост, само мањина погодјених дијализних пацијената је дијагностикована и лечена. Базична истраживања су открила да је јон магнезијума укључен у путеве који су повезани са познатом патофизиологијом депресије, на тај начин да магензијум може водити побољшању симптома депресије. Једна почетна студија код болесника са хроничним умором који не болују од бубрежне слабости је заиста указала на ниске унутарћелијске концентрације магнезијума, а суплементација магнезијума је довела до одредјеног клиничког побољшања. Медјутим, за сада нема студија које испитују повезаност магнезијума са умором и депресијом код бубрежних болесника. С обзиром на мањак података о безбедности примене тренутно доступних антидепресива код болесника са хроничном бубрежном слабошћу, суплементација магнезијума  (под условом да се контролише ниво магнезијума у серуму) би могла постати безбедна терапијска опција код ових болесника.

Клиничка улога магнезијума у погледу користи и штете од виших или нижих серумских нивоа магнезијума наставља да привлачи све већу пажњу о чему сведочи и пораст броја радова о овој теми. Код болесника са хроничном бубрежном слабошћу, васкуларне калцификације, хипертензија, дијабетес и дијабетесна нефропатија су често присутна стања повезана са повећаном смртношћу. На све ове факторе потенцијално утиче магнезијум и постоји све више доказа о корисним ефектима магензијумских суплемената и благо повишеног нивоа магнезијума у серуму. Медјутим, потребне су нове студије које би дефинитивно потврдиле корисне ефекте додавања магнезијума у специфичним групама болесника. На пример, у једној таквој студији комбинација калцијум ацетата и магнезијум карбоната се показало једнако ефикасном и добро толерисаном као примена севеламер хидрохлорида у лечењу хиперфосфатемије код болесника на хемодијализи. Можда би оваква терапија хиперфосфатемије пружила могућност да се процене и други ефекти магензијума који су још недовољно проучени код бубрежних болесника и тиме довела до нових сазнања.