Saveti za bolesnike

Моја животна прича до друге трансплантације бубрега

IMG-6ecf6cb707100811f1da91b72879fb8f-VT

Проблеме са бубрежном болешћу имам од 1998. године.

Први пут сам отишао на преглед код нефролога у Градску болницу, код др Драгићевића, који ми је после свих неопходних анализа и снимања рекао шта ме све чека у будућности што се тиче бубрега и могу вам рећи да је доста тачно све предвидео.

Моје име је Живота Срећковић, рођен сам 1961. године у Ваљеву.

Данас живим у Београду где сам и радио, члан сам Удружења бубрежних болесника КБЦ Звездара.

Моја прва дијагноза је била туберкулоза бубрега коју сам санирао адекватном терапијом за шест месеци али су последице остале, креатинин је већ почео да расте. Уз редовне контроле и савете лекара као и адекватну дијету борио сам се све до 2002. године када је дошло до погоршања. Примљен сам у болницу али је креатинин и даље растао, дневно по 50 до 100 јединица. Наравно да је функција бубрега била све слабија.

Уз одређену терапију у болници креатинин је био око 500 и тада су ми лекари предложили да се уради АВ фистула, крајем 2002. године, како би био спреман за хемодијализу, која ме је чекала.

Фистула је урађена успешно, на левој је руци. Са дијетом сам успео да одложим дијализу све до априла 2003. године.

У то време сам био ожењен већ неких 18 година. Након сазнања шта ме све чека у будућности супруга ме напушта, настају проблеми, ја падам у депресију и одлазим код неуропсихијатра на разговор.

На питање како се осећам ја одговарам:

– да морам на дијализу,

– да ми је фирма у стечају и да сам без посла,

– да ме је супруга оставила,

– да постоји могућност да син који се родио и носи моје презиме можда није мој и

– да сам пред разводом брака.

Докторка ми је одредила терапију која ми је заиста помогла, подигла ме је, помогла ми је да се суочим са тренутним стањем и ја почињем да решавам проблеме које сам имао а који су се нагомилали.

Поднео сам тужбу за развод брака, доказивање очинства и поделу имовине а упоредо сам ишао и на дијализу, три пута недељно, и живео сам у стану. Дијализу сам доста тешко подносио, имао сам јако лошу крвну слику и примао рекормон током сваке дијализе.

Од марта 2004. године точак среће се окреће и све креће на боље за мене. Упознајем садашњу супругу која ме и дан данас прати и уз мене је у сваком тренутку.

Мајка сазнаје да можда постоји могућност да ми донира бубрег. Крећемо са прегледима и др Благојевић нам потврђује да може да ми буде донор.

Прва трансплантација је урађена 17.06.2004. године на уролошкој клиници. Операцију је обавио др Милутиновић успешно. Постоперативни ток је био добар и после скоро месец дана ја сам изашао из болнице.

Бубрег је веома добро функционисао тако да је, уз добру терапију и контроле које сам имао, из дана у дан било све боље.

И наравно није било више дијализа, могао сам да путујем, сваке године сам са супругом ишао у Грчку, која ми је због климе много пријала.

Мајчин бубрег ме је служио све до 11.11.2014. године, непуних 11 година. И опет све креће по старом, враћам се у Градску болницу и настављам да дијализом. Долази и до проблема са мајчиним бубрегом који сам морао да одстраним. Ту интервенцију је урадио др Топузовић на уролошкој клиници јула 2015. године.

Након 6-7 месеци одлазим у Завод за трансфузију крви на припрему за нову трансплантацију, вадим крв на антитела и др Кезић, која ме је водила у клиничком центру, саопштава ми да је све у реду и да могу да наставим са припремама и прегледима за нову трансплантацију.

Све прегледе сам обавио и на листу сам стављен 31.08.2016. године.

Понедељак је, 4. септембар 2017. год, око 5.30 крећем на редовну дијализу и негде око 11 сати звони мобилни телефон.

Непознат број а са друге стране др Вавић са ВМА који ми саопштава да имају бубрег, да понесем папире и дођем што пре.

На ВМА стижем у 12 сати, одмах ваде крв, раде прегледе. У међувремену стиже још три кандидата за трансплантацију.

Негде око 19 сати они бирају мене и једну госпођу из Београда за трансплантацију као кандидате са најбољом подударношћу.

Око 20 сати пресвлачење, припрема и одлазак у операциону салу, тако да сам већ после поноћи имао нови, други трансплантирани орган.

Постоперативни ток тече нормално, вредност креатинина се враћа у нормалу а ја се осећам, из дана у дан, све боље.

IMG-31ae17d91cd72550828e7eea100ed0d1-VP IMG-924ded8d0b54e242fde0b5ec082b35de-VT IMG-ef888863d6cf7e6c6f1ddffd08f699f7-VP

Веома сам захвалан породици донора органа која ми је омогућила живот без дијализе.   ВЕЛИКО ХВАЛА ОД СРЦА.

Захвалио бих свим докторима и медицинским сестрама од Градске болнице, Клиничког центра Србије, нефролошке амбуланте до ВМА, где се тренутно лечим, што су се несебично бринули о мени.

Морам да нагласим и захвалим се мојој вољеној супрузи Љиљани на огромној подршци и што је била уз мене у свим тешким и лепим моментима моје борбе.

Поручио бих свим пацијентима који иду на дијализу да буду позитивни, да мисле на себе, да редовно иду на контролне прегледе и буду истрајни уколико желе да се трансплантирају.

 

 

 

MAGNEZIJUM

RASA9950P

Прим. др сци. мед. Бисерка Тирменштајн Јанковић

Запослена је у Одељењу нефрологије и хемодијализе ЗЦ Зајечар од 1990 године. Од 2009. године обавља функцију шефа Одсека нефрологије и хемодијализе у оквиру Интернистичке службе ЗЦ „Зајечар“. Одбранила је магистарску и докторску тезу на Медицинском факултету у Београду. Од 2010. до 2015. године била је члан управног одбора Удружења нефролога Србије и члан председништва Нефролошке секције Српског лекарског друштва. Помоћник је главног уредника часописа „Тимочки медицински гласник“ и члан научног одбора регионалног скупа здравствених радника Тимочке Крајине „Тимочки медицински дани“.

 

Магнезијум – метаболизам и значај у хроничној бубрежној болести

Као четврти катјон по заступљености у људском организму, магнезијум (Mg++) игра важну улогу у бројним физиолошким процесима. Он је од суштинске важности за синтезу нуклеинских киселина и протеина, и важан је кофактор за широки спектар ензима и транспортера. До краја деведесетих година прошлог века клиничка питања која се односе на поремећаје метаболизма магнезијума привлачила су изненађујуће мало пажње. Интересовање за магнезијум почело је евидентно да расте тек откад је откривено да овај катјон има важне ефекте на кардиоваскуларни систем. Током последње две деценије више научних радова је указало на повезаност кардиоваскуларних догађаја са уносом магнезијума и са концентрацијом магнезијума у серуму, а тиме и на важност магнезијума за кардиоваскуларно здравље. Растући интерес за овај молекул довео је до нових истраживања и код бубрежних болесника, тако да се литература о улози магнезијума у хроничној бубрежној слабости све више увећава.

У организму одраслог, здравог човека налази се приближно 1000 ммол или 22-26г магнезијума. Око 99% укупног телесног магнезијума се налази у костима (60%), мишићима (20%) и немишићним меким ткивима (19%). Приближно једна трећина магнезијума у костима је измењива, па служи као резервоар за одржавање физиолошког нивоа екстрацелуларног магнезијума. За магнезијум се каже да је интрацелуларни катјон, јер се 31% налази унутар ћелије где се његов ниво одржава унутар уских концентрација. Екстрацелуларни магнезијум чини око 1% укупног телесног магнезијума и првенствено се налази у серуму.

Дневне потребе за магнезијумом које углавном задовољавају нутритивне потребе одраслих особа зависе од старости и износе 310-320 мг за жене и 400-420мг за мушкарце.  По неким препорукама, ове потребе зависе од телесне тежине и износе 4.5 мг/кг/дан, а повећавају се код жена у трудноћи, приликом дојења и у неким озбиљним болестима. Данас се сматра да је просечни дневни унос магнезијума у западним земљама мањи од препорученог и да значајно опада са старењем. Унос магнезијума зависи од концентрације магнезијума у пијаћој води и од састава хране. Највише магнезијума се налази у зеленом лиснатом поврћу као што је спанаћ и броколи, у житарицама, орашастим плодовима, бананама и махунаркама. Воће, месо, чоколада и риба садрже средње вредности, док су млечни производи најсиромашнији магнезијумом.

Од укупног дневног уноса магнезијума који код одраслог човека износи 12ммол или 300мг/дан, апсорбује се 30-40%, углавном у танком цреву. Апсорпција зависи од уноса магнезијума храном: повећава се ако је унос нижи и смањује се ако је унос висок. Фактори који контролишу апсорпцију магнезијума нису у потпуности разјашњени, али према истраживањима у овом процесу учествују и паратхормон и витамин Д. Концентрација магнезијума у серуму је 0.75-0,95 ммол/л, а подељен је у 3 фракције: 55% се налази у јонизованом облику, 30% је везано за протеине, док је 15% у комплексној вези са ањонима. Бубрези играју главну улогу у хомеостази магнезијума и одржавању концентрације магнезијума у плазми. Екскреција магнезијума мокраћом нормално одговара нето апсорпцији у цревима и износи 4 ммол или 100мг/дан. Регулација серумске концентрације магнезијума углавном се постиже контролом реапсорпције магнезијума у бубрезима. Под нормалним околностима, чак 70-80% укупног магнезијума у плазми се слободно филтрира у бубрезима, а од те количине 95% се ресорбује дуж бубрежних каналића, тако да од укупне количине од 84 ммол остаје 4 ммола који се појављују у дефинитивној мокраћи.

Не постоји једноставан, брз и прецизан лабораторијски метод за процену укупне количине магнезијума у телу. Процена статуса магнезијума је тешка јер је он најзаступљенији у ћелијама и костима. Најчешће коришћени и широко доступан метод је мерење серумске концентрације магнезијума, иако нивои магнезијума у серуму показују мало корелације са укупним телесним магнезијумом. Неки стручњаци сматрају да је тест толеранције (којим се мери магнезијум у мокраћи након дате инфузије раствора са магнезијумом) најбољи метод за процену статуса магнезијума код одраслих. Међутим, да би се свеобухватно проценио статус магнезијума, осим лабораторијских тестова неопходна је и клиничка процена.

Дефицит магнезијума у организму због нижег уноса путем хране ретко се јавља код иначе здравих људи, јер бубрези ограничавају излучивање овог минерала у мокраћи. Међутим, перманентно низак унос или прекомерни губици због одређених болести, хроничног алкохолизма, старости и/или употребе одређених лекова може довести до недостатка магнезијума. Рани знаци недостатка магнезијума укључују губитак апетита, мучнину, повраћање, умор и слабост. Када се дефицит погорша, могу се јавити утрнулост, подрхтавање, трзајеви и грчеви мишића, промене личности, абнормални срчани ритмови и коронарни спазми. Низак унос магнезијума током дужег временског периода повећава ризика од неких болести, као што су хипертензија и кардиоваскуларна болест, шећерна болест, остеопороза и мигрена.

Високи унос магнезијума путем хране не представља здравствени ризик код здравих особа, јер бубрези елиминишу вишак путем мокраће. Међутим, високе дозе магнезијума из прехрамбених суплемената или лекова често доводе до дијареје која може бити праћена мучнином и стомачним грчевима. Врло високе дозе лекова који садрже магнезијум, а користе се против затвора или за неутралисање вишка желудачне киселине, могу довести до симптома токсичности који укључују пад крвног притиска, мучнину, повраћање, ретенцију мокраће, прекид цревне пасаже, депресију и летаргију, а у даљем току и слабост мишића, отежано дисање, неправилан срчани рад и срчани застој. Ризик од токсичности магнезијума се повећава са оштећењем бубрежне функције и код старих особа, јер се у том случају смањује или губи способност уклањања вишка магнезијума из организма.

Бубрези имају кључну улогу у одржавању нормалне концентрације магнезијума у серуму, тако што у складу са потребама повећавају или смањују излучивање магнезијума мокраћом. Међутим, са погоршањем бубрежне функције компензаторни механизми постају недовољни и у четвртом стадијуму хроничне бубрежне слабости јавља се склоност ка хипермагнеземији, која се често манифестује тек у терминалном стадијуму када клиренс креатинина падне испод 10 мл/мин. Код болесника лечених хемодијализом и перитонеумском дијализом, нивои укупног и јонизованог магнезијума у серуму су благо повишени у односу на нормалне вредности и показало се да зависе од резидуалне бубрежне функције, од уноса лековима или храном и од елиминације дијализом. При коришћењу дијализата са концентрацијом магнезијума од 0.75 ммол/Л код болесника на хемодијализи и перитонеумској дијализи описана је блага хипермагнеземија, док коришћење нижих концентрација магнезијума у дијализату (0.5 или 0.25 ммол/Л) није било праћено конзистентним резултатима. То значи да ниво магнезијума може бити повишен због употребе лекова као што су антациди и лаксативи или високе концентрације магнезијума у дијализату, док се негативни баланс магнезијума може јавити услед ексцесивне употребе диуретика код предијализних болесника или у стањима која доводе до смањене апсорпције у цревима. Треба напоменути да повишена серумска концентрација укупног магнезијума код дијализних болесника не указује поуздано на преоптерећеност организма магнезијумом, али спроведена истраживања јонизованог магнезијума и других потенцијалних маркера такодје нису доказала њихову супериорност у идентификацији вишка магнезијума у организму.

Познато је да су кардиоваскуларне болести главни узрок смрти код болесника са хроничном бубрежном слабошћу и код болесника на дијализи, а калцификације крвних судова значајно доприносе повећаном кардиоваскуларном ризику. Стога су истраживачи прво проучавали улогу калцијума и фосфора у развоју срчаних и васкуларних калцификација, а тек последњих година је испитивана и улога магнезијума у модулирању кардиоваскуларних калцификација и преживљавању. Изгледа да магнезијум игра заштитну улогу у овим процесима путем сложених молекуларних механизама. Наиме, у спроведеним истраживањима низак ниво магнезијума је био повезан са вишом учесталошћу калцификација митралног залистка и са већом дебљином каротидних артерија. Болесници на хемодијализи са ниским нивоом магнезијума такодје су имали већу стопу смртности, а уводјење везивача фосфата који садрже магнезијум у терапију резултирало је успоравањем прогресије већ постојећих артеријских калцификација код ових болесника. Према томе, све више доказа указује да магнезијум може бити користан у односу на васкуларне калцификације и преживљавање болесника у завршном стадијуму хроничне бубрежне слабости.

Повезаност између магнезијума и минерално-коштаног метаболизма је у већој мери испитивана последњих година. Истраживачи су показали да је виши ниво магнезијума у серуму повезан са нижим нивоом паратхормона. Из ове повезаности је проистекла претпоставка да магнезијум може допринети остеомалацији и/или реналној остеодистрофији путем супресије лучења паратхормона. Међутим, много других фактора осим магнезијума утиче на ниво паратхормона, а многе од ових студија пате од озбиљних методолошких недостатака да би из њих могли да извучемо поуздане закључке. С друге стране, код људи који не пате од бубрежних болести доказана је повезаност дефицита магнезијума са губитком коштане масе и остеопорозом.

Повезаност магнезијума са хипертензијом и исхемијском срчаном болешћу је углавном испитивана у општој популацији. Резултати указују да повећани унос магнезијума , нарочито код особа са ниским излучивањем магнезијума у мокраћи, може смањити ризик од исхемијске срчане болести и спречити развој хипертензије. Међутим, до сада клиничка испитивања нису открила значајне антихипертензивне ефекте самих суплемената магнезијума, иако указују да магнезијум може појачати одговор на антихипертензивне лекове.

Дијабетес је најчешћи примарни узрок хроничне бубрежне слабости, а хипомагнеземија се појављује са учесталошћу од 14-48% код болесника са дијабетесом типа 2 у односу на 3-15% код особа без дијабетеса. Дефицит магнезијума је повезан са развојем болести, али и са тежином: нижи ниво магензијума доводи до бржег пропадања бубрежне функције код болесника са типом 2 дијабетеса. Корекција хипомагнеземије путем магнезијумских суплемената побољшава контролу гликемије и инсулински одговор код старих и дијабетичара који нису зависни од инсулина. Нижи ниво магнезијума у серуму може допринети настанку аритмија код дијабетичара тип 2, а додатак магнезијумских суплемената може пружити заштиту од коморских аритмија код ових болесника. Код болесника са нарушеном бубрежном функцијом услед дијабетесне нефропатије, хипомагнеземија је повезана са убрзаном прогресијом ка завршном стадијуму хроничне бубрежне слабости. Медјутим, да ли суплементација магнезијума може одложити почетак дијабетеса типа 2 или његове бубрежне компликације још увек је нејасно.

Замор и депресија спадају у најчешће симптоме повезане са дијализом. Замор се јавља чак код 60-97% болесника, а депресија са учесталошћу од 20% је много чешћа него у општој популацији. Нажалост, само мањина погодјених дијализних пацијената је дијагностикована и лечена. Базична истраживања су открила да је јон магнезијума укључен у путеве који су повезани са познатом патофизиологијом депресије, на тај начин да магензијум може водити побољшању симптома депресије. Једна почетна студија код болесника са хроничним умором који не болују од бубрежне слабости је заиста указала на ниске унутарћелијске концентрације магнезијума, а суплементација магнезијума је довела до одредјеног клиничког побољшања. Медјутим, за сада нема студија које испитују повезаност магнезијума са умором и депресијом код бубрежних болесника. С обзиром на мањак података о безбедности примене тренутно доступних антидепресива код болесника са хроничном бубрежном слабошћу, суплементација магнезијума  (под условом да се контролише ниво магнезијума у серуму) би могла постати безбедна терапијска опција код ових болесника.

Клиничка улога магнезијума у погледу користи и штете од виших или нижих серумских нивоа магнезијума наставља да привлачи све већу пажњу о чему сведочи и пораст броја радова о овој теми. Код болесника са хроничном бубрежном слабошћу, васкуларне калцификације, хипертензија, дијабетес и дијабетесна нефропатија су често присутна стања повезана са повећаном смртношћу. На све ове факторе потенцијално утиче магнезијум и постоји све више доказа о корисним ефектима магензијумских суплемената и благо повишеног нивоа магнезијума у серуму. Медјутим, потребне су нове студије које би дефинитивно потврдиле корисне ефекте додавања магнезијума у специфичним групама болесника. На пример, у једној таквој студији комбинација калцијум ацетата и магнезијум карбоната се показало једнако ефикасном и добро толерисаном као примена севеламер хидрохлорида у лечењу хиперфосфатемије код болесника на хемодијализи. Можда би оваква терапија хиперфосфатемије пружила могућност да се процене и други ефекти магензијума који су још недовољно проучени код бубрежних болесника и тиме довела до нових сазнања.

 

 

Priča Nenada Radenkovića

Ненад Раденковић, рођен 31. августа 1986. године у Бору. Завршио Економско-трговинску школу у Бору. Имао трансплантиран бубрег пуних 25. година и ово је моја прича:

Болест почела одмах након рођења, изостанком мокрења. Прва дијагноза сарком урогениталном синуса, у Зајечарској болници. На инсистирање родитеља одлазимо за Љубљану. Са 26 дана живота прва хируршка интервенција, dg: Nephroureteroectomia sin. Ureterocystostomia dex. Пошто се оформила фистула урађена је ревизија Ureterocystoneostomia cum papila lat. dex ycisio fistulae. После неког кратког времена још једна операција у Љубљани. Честе уринарне инфекције, повећана ТТ, слабије мокрење, анемија и од 1988. године почиње лечење у дечјој клиници у Тиршовој. Почињем даље лечење хроничне бубрежне инсуфицијенције, пласиран стент, поново се појављује рефлукс вез-уретер и хидронефроза екстремног степена десног бубрега. У консултацији са урологом др Перовићем урађена уростома, а касније и захват cysto-uretero-neostoma. Даље иде АВ фистула, дијализа 9 месеци и припрема за трансплантацију.

Године 1990. још један проблем. Ортопед, Због лоше контролисане реналне остеодистрофије долазимо до још једне тешке борбе са још једним проблемом – ренална остеодистрофија у најтежем степену – епифизиолиза врата десне бутне кости, која је лоше срасла и довела до скраћења десног екстремитета.

Припреме за трансплантацију. Отац је донор. 1991, године пријем у болницу „Necker“ у Паризу. Испитивања. Прва интервенција у Паризу, операција паратиреоидектомија, штитаста жлезда. Због честог ношења катетера, па касније уростоме, па нефростоме бешика се није оформила, остала је мала, неразвијена, фактички без функције. Покушано да се дође до неког волумена пре трансплантације.

Дана 23.јул 1991, године добијам бубрег од оца. Хвала му од свег срца што ме спасао дијализе, свих мука и болова, болничког лечења. Бубрег одмах прорадио, почео сам да мокрим. Проблем, дошло је до компликација након трансплантације. Сепса. Нови шок. Враћам се кући са нефростомом на стомаку. Поновна операција крајем године. Добро се осећам, имао сам очев бубрег, јак сам, могу даље

Операција кукова, тежак опоравак, дуг, предуг, жељан сам игре, здрав сам, могу ја. Био сам главна фаца у комшилуку, пун живота, најнемирнији.

Проблем, моја бешика није пратила рад бубрега, мала је, неразвијена. Још једна операција у Паризу, операција бешике. Опоравак. Почиње неки мирнији период у мом животу без болничких дана, са повременим контролама, уз сталну терапију могло се живети подношљиво. Полазак у школу, основну, средњу, срећан сам, могу ја, здрав сам.

Године 1998.погоршање бубрежне функције, честе уринарне инфекције. Идемо даље, живим, дишем, добро сам. Идем у школу, имам другаре, добро сам. Појавиле се и неке симпатије. Касније и неке љубави, разочарења, љубавне јади. Идем на заказане контроле, пијем лекове, мало бешика мучи, али живи се.

И тако сам напунио 30 година живота, 25 година од трансплантације и таман мислиш да ће то трајати почињу поново проблеми: креатинин, уреа, мокраћна киселина, гихт. Неколико покушаја да се формира АВ фистула без резултата, графт на левој нози без резултата, фистула на десној нози. После 9 дана од операција долази до пуцања ране и тромба. Поновна операција. Пакао, проклињао сам дан када сам се родио. Опоравак. Дијализа. Опет сам на почетку. Шта даље? Како даље? Немам више снаге, уморан сам…

Ненад

IMG_20150505_140839 IMG_20150713_181356 IMG_20161230_190856 IMG_20161230_190928 P1050404 P1070241

ПРИЧА НЕНАДОВЕ МАЈКЕ

За родитеље нема веће среће од рођења детета. Тако смо се и ми обрадовали пре тридесет година кад нам се родио син Ненад. Били смо пресрећни! Постали смо родитељи по други пут. Имали смо стални посао и породицу на окупу.

Ненад је рођен једног августовског дана, уредно по термину, са нормалном телесном тежином и висином, наизглед као и нормалне бебе. Пресрећни, излазимо из болнице и ускоро примећујемо да мали Ненад не пишки.

Упућују нас на Дечију хирургију у Зајечар. После  неколико дана испитивања, саопштавају нам да дијагнозу „sarkombegine“, да дете можемо да водимо кући и да му преостаје шест месеци живота. Прави шок за породицу која је до тог тренутка била срећна због принове у породици.

У почетку нисмо ни схватили шта ова реч уопште и значи, јер они то нашем сину одређују колико ће да живи?! Шта се то дешава са нашим сином?!

Тада упознајемо доктора Јолића – дечијег хирурга, који нам објашњава да је Ненад тешко болестан. Његов савет је био да нашег сина одведемо у неку већу установу, која је специјализована за рад са оваквом дијагнозом. Али никад нећемо заборавити његове речи, које ће нам касније бити водиља у Ненадовом лечењу и веру да се боримо: „На сваком сувом дрвету постоји по једна гранчица, један мали зелени листић, један пупољак који се бори да опстане. Држите се те гранчице!“

Вођени оваквим охрабрујућим речима одлазимо за Љубљану у Клинички центар. И даље кроз Ненадово лечење увек би смо се присећали те гранчице и борили да она опстане.

Ненадове прве дане живота није испуњавала топлина родитељског дома, већ болнице и болничке собе, хладни апарати операционих сала и бол, само бол…

Није имао снаге да се заплаче, није имао снаге ни да га мајка подоји, био је тако мали, сићушан, беспомоћан, душа мала. Али, велики борац. Колико је убода инјекција имао, колико стручних интервенција, он је био све јачи. Колико су нам пута рекли: „Жао нам је, али Ненада морамо још једном да оперишемо! Мораћемо још једну интервенцију, нисмо задовољни овим резултатима!“ Те речи су нас стално пратиле. Мораћемо поново, и поново!

Даље лечење нас доводи до Дечије болнице у Тиршовој. Прихвата нас докторка Роловић, која даље ангажује доктора Перовића, доктора Крстића, доктора Смољанића. Цео један мали тим великог срца који дуго времена води бригу о Ненаду. И неки од њих постају прави пријатељи – доктори, који те срећу на ходнику, на улици и посвете ти време и дају савете.

На Дечијој клиници Ненад је има више интервенција: постављена је стенда, уростоме и неуростоме. Све што се могло урадити за боље резултате, све је покушано и урађено. Са четири године Ненада спремају за дијализу. Ненад је мало порастао, ојачао и доби прву своју симпатију – сестру Дацу, коју је много волео. Никад јој није пружао отпор приликом укључивања на апарат за дијализу.

Путовали смо сваки други дан за Београд и почели припреме за трансплатацију. Урадили смо типизацију. Отац ће бити донор. Предали смо папире у Министарство здравља за даље лечење у иностранству. Папире смо чекали један, два, три, четири месеца и ништа… Стиже нам обавештење из Француске болнице у Паризу да ће Ненаду урадити транспалтацију и обавестили нас о термину, који је заказан за март месец. Почиње битка са временом, Министарство не реагује. Новца немамо. Ненадов живот се доводи у питање.

Тада се у наш живот појављује човек који нам је у том тренутку помогао и материјално и духовно, дао нам је снагу да се још више боримо. Наиме, он је иницијатор акције сакупљања новца на нивоу града, борских радних организација, школа и осталих за Ненадово лечење. И овом приликом се још једном захваљујемо као породица свим учесницима у акцији који су помогли да Ненад живи и да се радује у чарима овог живота као и сва остала здрава деца.

За Француску полазимо 1991. године. И поред штрајка авио компаније „Јат“ стижемо у Париз. Непозната средина, непознавање језика, непознати људи, додатно компликује нашу тешку ситуацију.

Поново нова испитивања, поново нове дијагнозе и мишљења, поново неочекиване интервенције и 23.7.1991. год. Ненад је био спреман за трансплатацију. У операциону салу је отишао у очевом загрљају, заједно су закорачили у борбу за нови живот. Транспалтација је дуго трајала, али је успешно завршена. Бубрег је одмах почео са радом. Првих дана је све било у реду и ништа није назначавало да долазе нове неочекиване ситуације и нове борбе.

Ненад је враћен у дечију болницу, а отац остаје на клиници. После тих мирних дана, долази до компликација у лечењу Ненада али и оца. Ненаду су почели да се погоршавају резултати, стомак је почео ненормално да расте и шири, Ненад је био малаксао и врло се лоше осећао. Тада сам се много уплашила за Ненадов живот. Више није плакао, говорио да га боли и да неће, само је питао као да се намести да би га што боље снимали и што пре помогли. Можда сам се баш у том тренутку сетила оне гранчице и црпила сву снагу овог света да будем јака, да будемо јаки у новим животним изазовима.

Сепса, Ненад је излучивао течност кроз катетер, али се та течност (урин), излучивала и у стомак. Поновна операција и Ненаду је на здрав очев бубрег урађена нефростома. Пре трансплатације се у болници тражили да потпишемо да у слућају нежељених догађаја нећемо тужити болницу. А ми платили тражени износ за лечење, дали здрав бубрег, а они нам умало нису убили дете пред нашим очима. Хитно су враћени сви доктори који су радили на Ненадовом случају. Није више било времена за „рандеву“, тј. састанке, почела је нова борба за Ненадов живот. Време чекања је увек дуго и тешко. Неописиво речима.

Ненад се полако опорављао, он није само добио очев бубрег, већ је добио наду за бољи и квалитетнији живот. Није само мали, уплашени пацијент, он је сада јак и спреман за нове изазове.

У паришкој болници смо тада Ненаду прославили пети рођендан. Добио је рођенданску торту, поклоне, песму за срећан рођендан. Радост на лицу мог детета у том тренутку ћу вечно памтити. Био је окружен другарима његових година и сличних судбина!

Иако лечење није завршено, враћамо се у Србију, нашим животима. Свe своје време као породица посвећујемо Ненаду и његовом одрастању. Крајем исте године враћамо се на још једну операцију у Париз. Овом операцијом Ненаду је омогућено да пишки као и сва остала здрава деца. Која је то радост, која је то срећа била кад је Ненад први пут у свом малом животу могао сам да пишки, као прави мушкарац. Већег богаства нема од његових суза радосница и његовог узбуђења да може самостално да пишки. Први пут у животу није било катетара, сонди, завоја, газица, могао је као нормално дете да се игра и радује.

Касније, Ненад је имао још једну операцију у Паризу, па и корекцију оба кука у Тиршовој. Даље лечење, месечне контроле и бригу о Ненаду преузима докторка Амира Антић Пецо. Она је једна добра, племенита душа, наш анђео чувар, који се брине о Ненаду све до пунолества и преласка у Клинички центар Србије код докторке Вишње Лежајић.

После трансплатације Ненад се придржавао преписаних лекова, дијете и саме дисциплине његове болести. Успешно је завршио основну школу, а касније и средњу економску школу у Бору. Ведар, насмејан, дружељубив, увек спреман за акцију, за нова сазнања, да се бави спортом, планинарењем, пливањем, да путује и упознаје нове приjатеље, нове крајеве и да живи као и сав нормалан свет.

Као пацијент је дисциплинован, поштовао је сваку одлуку лекара, придржавао се задатих термина. А као син је савршен. Зато је бити мајка најтежа улога у животу сваке жене: плачете, повређени сте, покушавате, али не успевате увек, а ипак осећате да морате даље. Да увек урадите све што је у вашој моћи, да не урадите нешто погрешно, да ваше дете зна да је заштићено у вашим рукама и да је вољено у сваком тренутку.

Осећала сам сваку његову бол, сваку његову сузу, сваки трептај малог срца, сваки поглед тих плавих очију.

Упркос болу, дугим ноћима, у болничким собама увек сам била будна и спремна да се нађем свом сину. Трудила сам се да зауставим сваки његов плач, сваку његову бол, сваки тужан поглед. А када ми то није успевало, моје срце би се тада распало на милион делића.

Поред велике бриге мене као мајке и Ненадовог оца, мој син је лепо живео са својим пресађеним бубрегом. Али свему што је лепо дође крај, тако се и Ненадов организам предао тешким уринарним инфекцијама, високим вредностима креатина, урее, мокраћне киселине… И поново се враћамо на период од пре двадесет пет година. Поново неуспеле операције, постављања АВ фистула на руци, покушаја да се формира графт на левој нози, који је радио само пар месеци. Због пада притиска престао је да ради. Поново заказана операција, формирања фистуле на десној нози, која је радила девет дана. А онда је дошло попуштања артерија, формирање тромба и једног тешког, заиста болног опоравка, који оставља тешке последице на Ненадово психичко стање.

Ненад је од октобра месеца кренуо на дијализу, али то није више наш малени пацијент који се борио, већ један уплашени младић.

Сви у породици се надамо да ће Ненад убрзо доћи до ретротрансплатације, да ће се наћи донор или сакупити новац.

Опет се наша нада везала за зелену гранчицу! Верујемо да од свих гранчица на овом свету ипак је једна намењена нашем Ненаду!

 

Značaj β2 mikroglobulina kod dijaliznih bolesnika

Значај β2 микроглобулина код дијализних болесника

Miloš

М. Митровић

Клиничко одељење за нефрологију и поремећаје метаболизма ‘Проф. др Василије Јовановић’, Београд

 

Шта је β2 микроглобулин?

Бета2 микроглобулин представља део молекула који се налази на површини највећег броја ћелија људског организма и чија је главна улога да прикаже имунском систему  могуће инфективне и токсичне чиниоце који нападају  саму ћелију. Поред β2 микроглобулина, у саставу овог молекула постоје и три алфа молекула. У случају  недостатка β2 микроглобулина, губи се способност овог молекула који не може да обавља своју функцију уобичајено и самим тим имунски одговор је немогућ, те оваква стања нису компатибилна са животом.  У стању нормалног животног циклуса ћелија здравог организма,  дневно се ослободи у циркулацију 2-4 мг/кг β2 микроглобулина, са полуживотом од око 2.5х. Сав микроглобулин се излучује и разградјује у бубрезима за шта је потребна нормална функција бубрега.

Уобичајна концентрација β2 микроглобулина у серуму код здравих особа износи од 1-3 мг/Л. Концентрације у серуму могу расти у случају његове повећане производње или смањеног уклањања из организма. Бројна су стања где вредности β2 микроглобулина расту а највећи значај има у дијагностици и праћењу напредовања хематолошких тумора попут мултиплог мијелома, лимфома или хроничне лимфоцитне леукемије, где ниво овог молекула расте на рачун повећаног стварања молекула. Код одређених хематолошких малигнитета, попут Waldenström макроглобулинемије, његов ниво у серуму је битан показатељ прогнозе болести, с` обзиром да особе које имају ниво β2 микроглобулина у серуму испод 4мг/Л, имају значајно боље преживљавање. Повишена вредност β2 микроглобулина се констатује и код инфекције ХИВ вирусом, као и код реуматолошких обољења попут реуматоидног артритиса, анкилозирајућег спондилитиса или саркоидозе, где вредност серумског β2 микроглобулина расте под утицајем цитокина који стимулишу запаљење. Битно је истаћи да повишена вредност β2 микроглобулина не значи болест, односно ниска вредност не значи одсуство болести. Дијагноза болест се не може поставити само на основу вредност β2 микроглобулина. β2 микроглобулин може само помоћи у постављању сумње на одређено стање, односно касније служити у праћењу активности одређених стања након већ постављене дијагнозе.

Зашто је β2 микроглобулин повишен код бубрежних болесника?

Обзиром да се сав β2 микроглобулин из организма уклања путем бубрега, његова концентрација у серуму и урину може бити показатељ стања која погађају бубрег. У случају поремећаја који погађају проксимални тубул у коме се сав излучени β2 микроглобулин апсорбује, његова концентрација у урину ће порасти (уобичајно 0.01-0.03 мг/Л урина), те може бити рани показатељ обољења која погадјају овај део бубрега. Захваљујући овоме, у новије време β2 микроглобулин се све више користи као рани маркер оштећења бубрега у шећерној болести. У случају смањене бубрежне функције, његова конентрација у серуму ће расти, обзиром да се  ослобођени β2 микроглобулин са површина ћелија не одстрањује у потпуности из организма као што је случај у нормалној бубрежној функцији.   У почетним фазама бубрежне слабости, тај пораст концентрације није значајан, али код болесника у поодмаклим фазама болести, као и код болесника са терминалном бубрежном слабости, ниво β2 микроглобулина може расти изнад 100 мг/Л.

Последице повећане концетрације β2 микроглобулина

Како β2 микроглобулин има тенденцију да се везује за колаген тип И и ИИ, вишак β2 микроглобулина се таложи, у виду амилоидних фибрила, око и у самим зглобовима и у костима, а у случају високих концентрација и у срцу, поткожном ткиву, гастроинтестиналном тракту, плућима, јајницима. Сматра се да 100% особа које су лечене заменом бубрежне функције неким од облика дијализе у периоду дужем од 13 година, имају патолошко накупљање β2 микроглобулина у костима и зглобовима- стање које се назива амилоидоза везана за накупљање β2 микроглобулина. Једно од најчешћих стања узроковано накупљањем β2 микроглобулина, а са којим се болесници лечени хемодијализом срећу, јесте синдром карпалног тунела. Синдром карпалног тунела настаје као последица накупљања β2 амилоидних фибрила око тетива ручја у анатомски уском простору попут карпалног тунела, вршећи притисак на нерве и изазивајући тегобе по типу трњења и бола у шаци погођене руке, а накнадно и атрофије мишића шаке као последице денервације.

Осим карпалног тунела, накупљање β2 микроглобулина у костима бубрежних болесника доводи до њиховог слабљења, развоја коштаних цисти у регији испод хрскавица у већим зглобовима и повећава ризик од патолошких фрактура. Ретке су компликације накупљања β2 микроглобулина у унутрашњим органима, али су у прошлости описана стања попут срчаних аритмија или гастроинтестиналних крварења насталих као последица масивног накупљања β2 микроглобулинских фибрила.

Carpal

Превенција амилоидозе узроковане β2 микроглобулином

Иако су повишене концентрације β2 микроглобулина неминовност за боленсике са терминалном бубрежном слабошћу, постоји више фактора помоћу којих би могли да утичемо на ниво овог молекула у серуму и превенирамо његово накупљање у периферним ткивима. Најпре морамо пробати да разрешимо сва могућа стања упале код болесника, ефикасно излечимо могуће инфективне фокусе, а уколико постоји могућност, правовремено креирамо трајни васкуларни приступ, чиме избегавамо пласирање централног венског катетера и инфективне ризике које ова интервенција носи. Битан фактор је и квалитетна и апсолутно чиста вода за дијализу, без присуства инфективних чиниоца или ендотоксина. У прошлости, примена старих биоинкомпатибилних и “лоw-флуx” дијализних мембрана није омогућавала одстрањивање β2 микроглобулина из серума, али је и подстицала системски инфламаторни одговор и тиме стимулисала повећану синтезу β2 микроглобулина. Унапређење дијализне технологије, одабир нових, биокомпатибилних хемодијализних мембране које се користе и у нашој земљи, нових модалитета лечења попут “он-лине” хемодијалфилтрације, обезбеђују бољи клиренс β2 микроглобулина и смањују његову продукцију, узевши у обзиром нижи ниво проинфламаторних цитокина код болесника дијализираних на описани начин. У сваком случају, правовремена трансплантација, најефикаснији је начин превенције накупљања β2 микроглобулина.

Терапија амилоидозе услед накупљања β2 микроглобулина

Актуелне терапијске опције у лечењу манифестне амилоидозе повезане са накупљањем β2 микроглобулина нису претерано ефикасне, те се прича актуелно своди на сиптоматску терапију, примену локалних и системских аналгетика у циљу умањења бола. Болесници са синдромом карпалног тунела захтевају благовремену операцију да не би дошло до трајног уништења нерва и инвалидитета руку. Операција је релативно лака, у општој анестезији а ефикасна уколико се уради на време. У ретким случајевима се евентуално може покушати и са имуносупресивном терапијом, која би за циљ имала смањење стварања β2 микроглобулина. Свакако да је у лечењу болесника са израженим коштанозглобним променама или синдромом карпалног тунела, мултидисциплинарни приступ нефролога, ортопеда, неурохирурга и физијатра неопходан. Треба соменути и пиониске пројекте у смислу примене ласера у циљу разградње депозита β2 микроглобулина у зглобовима, као и примене специјалних „Lixelle“ адсорптивних додатака уз машине за дијалиизу, чији је задатак да додатно одстране β2 микроглобулин из серума, који за сада дају позитивне резултате. Ипак примена ових метода је још увек у експерименталној фази. У претклиничкој фази испитивања налазесе и пројекти чији је циљ да испитају ефикасност примене доксициклина и анти-β2 микроглобулинских антитела у превенцији периферног накупљања β2 микроглобулина.

Ипак треба бити оптимиста и уздати се у даљи развој дијализне технологије, која за један од примарних циљева има да обезбеди потпуну биокомпатибилност дијализног материјала и потпуно уклањање свих непожељних продуката метаболизма укључујући и β2 микроглобулин, чиме би се у потпуности разрешио проблем амилоидозе везане за накупљање β2 микроглобулина, скривене епидемије међу болесницима леченим методама замене бубрежне функције.

Живот је вечита борба – Крстић Бранислава

Живот је вечита борба

Често се запитам да ли је мој живот био и јесте баш онакав какав желим. Да ли је то успех или потпуни промашај? Живот је један и какав год да је, леп је. Треба га живети пуним плућима. Дивити се лепотама природе. Тежити нечем узвишеном. Желети најбоље за себе и своје ближње. Мене је живот и шибао и мазио како то бива код свакога, па тако је било и код мене. Било је у мом животу и успона и падова, живот ми је осцилирао и још увек је тако. Ваљда то тако иде с годинама. Сваког јутра кад се пробудим помислим у себи: „Добро је, освануо је још један дан још си ту“ Док сам била дете, била сам окружена мамином и татином пажњом, родитељи су ме пазили као мало воде на длану. Од кад знам за себе имала сам здравствених проблема, али опет понављам, родитељи су били поред мене, па сам и те проблеме лакше подносила. Одрасла сам, постала свој човек, родитељи су ме напустили и остала сам сама. Сама сам пролазиле кроз бриге и проблеме. И онда долази то сазнање које ће ми променити живот из корена, живот да, почели су моји проблеми са бубрезима. Почела је моја борба са апаратом за дијализу, три пута недељно. Одлазила сам на дијализу као да идем на извршење казне, али другог излаза није било. Сваки други дан за мене је био мучан, кад сам сазнала да морам да будем четири сата прикопчана на апарат, али кад се мора није ни тешко. Познавала сам пуно људи који су имали исти проблем као и ја, неки нажалост више нису међу живима, а неки се још увек боре са апаратом и хемодијализом јер им је то једино решење. Било би лепо када би сви људи на свету схватили какав је живот под апаратом за дијализу и помогли да се људи реше те машине; да завештају своје органе и некоме спасу живот. Ја сам имала срећу да видим светлост на крају тунела, да се после пет дугих година хемодијализе решим апарата и добијем нови бубрег. Људи који нису прошли тај пакао не знају какав је осећај кад се пробудиш из наркозе после трансплантације и помислиш; „Готово је са хемодијализом, од данас почиње нови живот“ Тако је било и код мене. Окренула сам нови лист свог живота. Дишем пуним плућима имам нови живот. Увек кад на телевизији видим како се политичари свађају око неких небитних проблема и нису ничим задовољни, сетим се људи који су везани за апарате и чекају један телефонски позив, наду, да је за њих пронађем одговарајући орган. Ја дишем пуним плућима већ двадесет година-двадесет година ме служи нови бубрег и живим као и сви други људи који су имали срећу да се реше неког великог здравственог проблема, а у мом случају то је добијање новог бубрега. Активно се бавим стоним тенисом, возим бицикл и сваки дан пређем по неколико километара. Користим сваки дан и трудим се максимално да извучем из њега. Прошлог лета сам тестирала себе што се тиче издржљивости, па сам ишла да берем јабуке. Ако успем, то ће се поновити и ове године. Волим у слободно време и да прочитам неку књигу,а бавим се и ручним радом. Могућности живота су безбројне. Путовања, забаве, прославе, само су неке од лепота живота и у њима треба максимално уживати. Искористити сваки секунд, минут, сваки делић живота на најбољи начин. Док сам ишла на хемодијализу, схватила сам шта значи изрека: „Здрав човек има хиљаду жеља, а болестан само једну: да оздрави.. Тада сам научила да то ценим и то траје и дан данас и волела бих да што дуже траје, да ме и даље служи бубрег. Свакодневно слушам на ТВ-у апел да се помогне људима, деци, да се донирају органи и од ваших најмилијих, да ти који су зависни од апарата виде и осете како је у ствари лепо живети. Немојмо се убијати и ратовати, него ако можемо, помозимо, јер никад се не зна, можда и Вама затреба помоћ. Зато будимо хумани и помозимо једни другима.

Крстић Бранислава

Moj život posle donacije bubrega sinu Stevanu

МОЈ ЖИВОТ ПОСЛЕ ДОНАЦИЈЕ БУБРЕГА СИНУ СТЕВАНУ

Рођен сам у Кикинди 1949 године где сам и радио. После завршеног школовања у Кикинди и Новом Саду као металуршки инжењер где сам и упознао супругу металуршког инжењера која је такође радила у ливници „Кикинда“ (ЛЖТК), а наставили смо после склопљене брачне заједнице да живимо у Кикинди.

1975 године родило нам се прво дете ћерка Гордана, а 1979 године родио нам се син Стеван са којим смо имали проблема који ће нас пратити читав живот. Проблеми са Стеваном захтевали су пуно више ангажовања нас родитеља, те је срећа да сам ја у то време завршавао ванредно Економски факултет и прешао у трговинску радну организацију где сам као руководилац у комерцијали имао много више могућности да се посветим Стевану и његовим проблемима.

Проблеми које Стеван није навео у свом есеју су се низали: Први проблем се појавио после Стеванове операције уретера у осмом месецу на Институту за мајку и дете, а по доласку у Кикинду преписано му је лечење по антибиограму али је код Стевана изазвао велике проблеме лек Негрем који изазива повраћање једном од хиљаду деце, а Стева је био то дете и једва су га спасли по повратку на Институт за мајку и дете.

Други већи проблем појавио се код Стевана када је већ било јасно да се морамо припремати и ја и супруга за давање бубрега, а проблем је био конвулзије настале због хипокалцемије а крајњи резултат ниског калцијума је слабо окоштавање и поремећај у десном куку.

Десни кук је изашао из лежишта и покушај хируршког захвата на Институту за мајку и дете није одрађен, јер је једна од машина заказала, те је Стеван пребачен на Бањицу а тамо нисам смео да потпишем за операцију јер су Стеванови резултати крвне слике били веома лоши.

Немајући куд потписао сам отпусну листу и узео Стевана са Бањице те га донео у Кикинду и у очају послушао савет моје мајке отишао код нашег рођака који је природно био надарен то се касније испоставило и успешан те је Стевану вратио кук на своје место. На првој контроли на Институту за мајку и дете професори Поповић и Пиштигњат су се чудили како су ови на Бањици добро урадили посао и ако је било врло ризично.

Питали су доктора Богдановића који је са Стевановим снимцима Стевановог кука дошао код њих, где сам присуствовао и ја и Стеван, како је могуће да тако добро одраде?. Тада је Стеван рекао да је њему то одрадио његов деда Паја и тако се завршила епизода са Стевановим куком.

Ми смо сво време прикупљали информације куд, како и шта да се организујемо како би решили Стеванов проблем. У међувремену Стеван је кренуо на дијализе 1989 године на Тиршовој клиници и његов физички заостатак у односу на осталу децу његових година био је врло приметан, те смо ми покушали и ван још увек постојеће Југославије да се ангажујемо и видимо шта можемо у свету да урадимо.

Испитивање у Београду на Заводу за трансфузију дошло се да сам ја потенцијални давалац бубрега, а провером у дечијој болници у Амштетену у Аустрији потврђено је моја могућност, као и Стеванове мајке. Проблем је био у величини мог бубрега и Стеванове физичке заосталости, те смо морали сачекати да се Стеван колико толико развије и стекну услови за трансплантацију.

Трансплантација је обављена 23 марта 1993. године уз ризик јер се на три поновљене анализе пред трансплантацију код мене појавило црвена крвна зрнца у мокраћи, слуз и беланчевине, али је трансплантација успела уз један покушај одбацивања бубрега, што је санирано.

Ја сам у свом животу релативно био здрав и нисам до тада имао никаквих проблема то јест налазе које сам поменуо као ни касније, а свој рад и каријеру сам наставио као да се ништа није догодило.

Каријера је до једног момента ишла узлазном путањом а сам мој рад је био свестран као и до трансплантације то јест радио сам како у фирми тако и на пољопривредним пословима, јер и ја и супруга потичемо из пољопривредних породица па смо тако радећи створили неки амбијент за лакши и мирнији живот и нама и деци у ова тешка времена.

Тако радећи успели смо да стабилизујемо нормалан живот за децу и нас и до пре десетак година ја нисам имао никаквих проблема, а тада су почели отоци на ногама, отежано дисање, повишен притисак и други проблеми. Ја сам се тада повукао у релативно мирнији живот уз пензију, коју смо добили и ја и супруга, као и Стеван који је радио у хуманитарној организацији коју сам основао, тако да сада користим лекова идем чешће на контроле и држим се терапија које ми се препишу.

После свега у мом животу што ми се догађало и са чиме сам се све сусретао, што није свакодневница у једном просечном животу ипак могу бити задовољан, јер сам и децу извео на пут и дочекао унучад од ћерке а надам се и од Стевана и сачувао брак и још увек сам на ногама.

 

Кикинда                                                                                            Поздрав

21.11.2016.                                                                                    Иван Зарић

picture-034p picture-008 picture-002p

АРТЕРИО ВЕНСКА ФИСТУЛА

dusica

пише Бранковић Душица

 

мед. сестра техничар

Служба хемодијализе Општа болница Бор

 

За добру дјализу је неопходно да артерио-венска фистула сазри, постане погодна за пункцију (тј. стекне адекватан проток, дебљину зида и пречник).Ту је најбоље поштовати правило шестице. Генерално зрела АВФ треба да има минимално 6 мм у пречнику, са видљивим ивицама када се стави повеска изнад ње, да буде на мање од 6 мм испод коже, да има крвни проток већи од 600 мл/мин, да јој се утврђује зрелост 4-6 недеља после оперативног формирања.

Физикални преглед је најбољи! Гледањем (инспекцијом) треба утврдити промене у односу на екстремитет са друге стране, боју коже и циркулацију крви, интегритет коже, оток, дренажу, величину крвног суда и подручје пункције, анеуризме, крвне подливе.  Палпацијом утврдити температурне промене (топлота означава могућу инфекцију а хладноћа смањено снабдевање крвљу), подрхтавање (палпирање се почиње од споја артерије и вене и лагано се смањује дуж вене). Промене се могу осетити на месту стенозе  (сужења крвног суда) као пулсирање. Палпацијом утврдити величину, дубину, пречник и ток АВФ. Проценити потенцијална места за пункцију. Аускултацијом (слушањем) послушати карактеристике шума (добро функционална фистула треба да има континуирани шум машине а стенозна може имати испрекидани пулсирајући шум који може бити високотонски или фијукав).

ПРОТОКОЛ ПУНКЦИЈЕ НОВЕ АВФ

Предуслови за пункцију АВФ су дозвола лекара, искусна и квалификована медицинска сестра. Када имамо дозволу лекара, квалификовану сестру, покушавамо да разговором умањимо страх код болесника од првог убода. За први убод најбоље је користити 17Г иглу. Ако болесник има катетер користите 1 лумен катетера а пласирајте 1 иглу у фистулу најмање 3 цм од оперативног реза (анастомозе). Када се пункција врши једном иглом најбоље је користити артеријску иглу. Разлог за то је ако дође до крварења крв неће бити крвном пумпом гурана натраг у иглу, хематом ће бити мањи. Тако је мањи ризик од комликација када се артеријска игла користи као прва игла. Едуковати пацијента шта може да осети приликом прве пункције и захтевајте да одмах пријави било који симптом (бол, крварење). Артеријска игла поставља се ка доводу или одводу крви а венска игла се увек поставља у правцу тока крви ка срцу. Правило је да места пункције буду око 3 цм од хируршког споја,да су фистулне игле међусобно удаљене 5 или више цм, да ново убодно место треба бити барем 5 мм удаљено од претходног а да се исто место може пунктирати тек после 2 недеље. Овални отвор оштрице фистулне игле, при пункцији, пенетрацији меких ткива и унутар крвног суда, треба бити све време окренут на доле, без икаквог ротирања. Угао под којим се фистулна игла уводи у нативни крвни суд АВ фистуле је око 20-35 степени а ако је питању вештачки крвни су односно графт, тај угао треба да буде 45 степени у односу на ниво коже. При продирању игле кроз кожу и поткожно ткиво, до крвног суда, палцем и кажипрстом једне руке се држи игла за пластична крилца а другом је понекад потребно фиксирати проксималну регију, ради лакшег пунктирања. Игле би требало напунити физиолошким раствором и оставити накачен шприц од 10 мл. Тако можемо аспирацијом најлакше да проверимо да ли се крв враћа а затим да убризгамо NaCl и да проверимо да ли ће доћи до цурења паравенозно. Све наведено важи ако нема неких посебних анатомских тешкоћа и ограничења, а у том случају специфичности пункције одобрава надлежни лекар. Подручје крвног приступа се никада и ничим не сме прекривати током дијализе. Оно мора све време бити видљиво. Коришћење ширих игала примењује се када обе фистулне игле буду функционисале најмање 3-6  хемодијализних третмана са прописаним протоком крви а без паравенског крварења , проблема при пунктирању, проблема са дотоком крви, екстремно негативног артеријског притиска, екстремно повишеног венског притиска, крварења поред игле током дијализе и продуженог крварења после дијализе. Тада се може размишљати и о уклањању катетера уколико га пацијент има.

ДЕЗИНФЕКЦИЈА УБОДНОГ МЕСТА

Дијализни пацијенти имају много више бактерија staphylococcus врста на својој кожи и у ноздрвама него општа популација. Особље често има већу стопу стафилококног клицоноштва. Најчешћи пут преноса јесте из носа на кожу па на крвни приступ и ето инфекције. Зато посебну пажњу треба посветити припреми коже пре пунктирања фистуле. Ако је у могућности пацијент треба да пре дијализе опере руку топлом водом и антибактеријским сапуном. Правилна техника припреме подручја пункције смањује стопу инфекција. Почети са брисањем места које се планира за убод стерилном газом натопљеном у дезинфекционо средство и брисати кружним покретима од центра ка периферији настојећи да се не прелази преко већ пребрисаног места. Кожу не треба додиривати после чишћења подручја.

АНЕСТЕЗИЈА МЕСТА ЗА ПУНКЦИЈУ ИГАЛА ЗА ХД

Страх од игле или бол при пласирању игала су реални проблеми за многе дијализне пацијенте. Различите опције се могу применити да би пункције биле што мање стресогене (интрадермални анестетици, локални спрејеви и креме). Пацијент има право да добије локални анестетик ако је то одобрено од стране нефролога.

Такође установа треба да понуди опцију самопунктирања пацијентима који су заинтересовани и способни за то. Едукацију о самопуктирању понудити на основу процене њиховог крвног приступа и њихове способности да то изведу.

КОМЛИКАЦИЈЕ

Васкуларни приступи захтевају посебну пажњу и негу да би се избегле компликације које могу довести до губитка васкуларног приступа (тромбоза), озбиљног угрожавања живота болесника (инфекција, пуцање анеуризме) као и смањења квалитета дијализног поступка (рециркулација).

Компликације васкуларних приступа су хематом, стеноза, тромбоза, анеуризма, инфекција, рециркулација и исхемија.

ХЕМАТОМ настаје приликом пунктирања фистуле, током дијализе (пуцања крвног суда) или након искључења (неадекватно држање фистуле).Превенције хематома значи пажљиво пунктирање фистуле, правилно држање убода након завршетка дијализе (уклонити иглу под углом пласирања и применити компресију са два прста 10-12 мин без проверавања) и адекватна хепаринизација. Крварење током третмана (цурење поред игле или стварање крвног подлива) јавља се када је ломљив зид крвног суда или је пробијен стражњи зид крвног суда. У том случају не окретати игле. Уколико дође до појаве хематома препоручити пацијенту да руку држи изнад нивоа срца, постави лед 20 мин затим 20 мин паузе и тако 24х. После применити топле компресије. Оставити фистулу да одмара. Код нових крвних фистула пустите фистулу да одмара док се оток не ресорбује. Ако фистула поново буде под хематомом  сестра треба о томе да обавести нефролога и не користи је док не добије даља упутства.

АНЕУРИЗМА представља проширење венског дела фистуле услед слабљења зида и сталног притиска крви на зид крвног суда. Превенција је да се при сваком пунктирању фистуле мења место убода како на венском тако и на артеријском делу фистуле, пажљиво пунктирање, правилно држање убода након дијализе.

ИНФЕКЦИЈА је компликација која представља запаљење коже или ткива око васкуларног приступа, најчешће изазвана бактеријама,и може довести до губљења фистуле, сепсе, крварења. Превенција инфекције подразумева адекватну негу фистуле, мере личне хигијене пацијената и мере дезинфекције пре сваког дијализног поступка односно пунктирања фистуле што предузимају здравствени радници.

СТЕНОЗА (Сужење) је најчешћа компликација. Знаци стенозе су: тромбозирање у систему вантелесне циркулације два или више пута месечно, сталан оток екстремитета на коме је крвни приступ, промене шума или треперења (постају пулсирајући), отежано пласирање игала, прскање крви у млазу током пункције, повишен венски притисак,екстремно низак артеријски притисак, смањена брзина крвне пумпе, немогућност постизања циљног протока крви, смањење УРР и Кт/В, рециркулација је повећана, продужено крварење након дијализе.

ТРОМБОЗА настаје услед поремећаја коагулабилности, ниског артеријског притиска, основне болести (дијабетес). Превенција тромбозе је адекватна хепаринизација , затим избегавати нагле падове крвног притиска током дијализе, избегавати лежање на руци са фистулом, избегавати ношење предмета преко подлактице са фистулом, избегавати стезање пункционог места (завој), избегавати мерење притиска на руци са АВФ, редовна нега АВФ мазањем препарата са хепарином.

РЕЦИРКУЛАЦИЈА је кружење крви унутар фистуле што доводи до смањења квалитета дијализе с обзиром да се пречишћава већ пречишћена крв која кружи кроз фистулу. Проблем се решава хируршком корекцијом фистуле.

ИСХЕМИЈА или синдром крађе крви је скуп симптома везаних за исхемију (неадекватно снабдевање крвљу шаке) изазвано АВ фистулом која је украла (одвукла) крв                                                                                   из региона шаке. Крађа изазива хипоксију (недостатак кисеоника) у ткивима шаке што за последицу има јак бол а препознаје се по обезбојавању нокатне плоче, хладним рукама и слабим или одсутним пулсом. Могу се појавити неуролошка и оштећења меких ткива те довести до ограничења у покретљивости (тј снаге стезања, неких вештина), губитка функције, улцерација, некроза. Синдром крађе крви се појављује у приближно 5% пацијената, већином код оних са дијабетесом и периферном васкуларном болешћу.

dsc01224

НЕКИ ПРАКТИЧНИ САВЕТИ ЗА ПАЦИЈЕНТЕ У ВЕЗИ СА ВАСКУЛАРНИМ ПРИСТУПОМ

-Не спавајте на руци где је АВФ

-Не носите терет преко руке са фистулом

-Не дозволите да вам у ту руку дају интравенске инјекције и избегните мерење притиска на њој

-Избегавајте одећу која стеже руку

-Купајте се свакодневно и перите руку млаком водом и сапуном

-Пратите кожу изнад фистуле и свако црвенило одмах пријавите матичном центру

-Настојте да увек имате у кући стерилне газе, фластер, Хепалпан, неутралну крему за мазање коже јер је лакше убости у кожу

-Не користити непроверене креме и мелеме

-Ако прокрварите из убода, не паничите већ стерилном газом притисните убод и одмах се јавите матичном центру

-Свакодневно проверавајте своју фистулу благим пипањем да ли ради: ако не ради одмах се јавите матичном центру

-Прекомерно доношење тежине на дијализу и јака ултрафилтрација (прекомерно губљење током хемодијализе) излаже Вас ризику пада притиска (колапса) при чему фистула може д

Slavica Josipović – pesma o dijalizi

zovem se Slavica Josipovic Slava
rodjena sam 08.11.1978 godine u Tuzli.Sada zivim u Lazarevcu i idem na dijalizu 9 godina,nazalost zbog besike i bubrega sto sam izvadila na dijalizu cu da idem do kraja zivota.Pisem pesme imam dve objavljene knjige  .prva se zove Pjesme moje Duse,druga  SUZE JEDNE   DEVOJKE.treca knjiga   je u stampariji,i zove se DECIJA    RADOST.

 

Ponedeljak,sreda, petak

Svakog Ponedeljka oko pet casova,
probudim se ja,i kafa mi je odma gotova.
zasto tako rano,ustajem ja
spremam se na dijalizu,
da nebih upala u krizu.
A i Sreda nista bolja nije
nema sta da se krije.
A i tu je petak,
pravi je zanovetak,
dosadan je on,
veliki kao slon.
Ponedeljkom,Sredom,Petkom,
sanitet po mene dolazi,
i na dijalu,me odvozi.
Tesko mi je kada shvatim ja,
da dozivotno ovako moram,biti spremna.
Ali,kada znam da ovako ziveti moram,
druge mi sanse nema,
i kada znam sta mi se,
bez dijalize sprema.
i Ako to dokazano nije,
Zivot sa porodicom,
mi je nesto naj milije.

23.05,2009.Subota.

ПАЦИЈЕНТИ О СЕБИ: ДРАГАН БОГДАНОВИЋ, ПОДГОРАЦ, БОЉЕВАЦ – ЗАЈЕЧАР

2015

Борио сам се и за себе и за друге, од 5. године сам се лечио на Дечјој клиници у Тиршовој, од 14. на дијализи, ево већ 34 године, уз дијализу сам завршио економску и медицинску школу…
Зовем се Драган Богдановић, из Подгорца сам код Бољевца, и ево сада сам већ 34 године на дијализи, од своје 14 године, а лечим се од своје 5 године…Причу ћу кренути неким хронолошким редом…У мојој породици сам био најмладје дете, живећиуз родитеље и 2 старије сестре. Веома рано, око 5.године су лекари из Бора утврдили да нешто око бубрега није у реду, те су ме упутили на Дечију клинику у Београду. Тамо сам веома дуго лежао, од фебруара 1972, па до априла 1973, око 14 месеци… Утврђено је да имам аномалију мокраћних канала, весико уретерални рефлукс, са дијагнозом Уретеро Хидронепхросис биллатералис. Тамо сам те 1972 године и имао тежу операцију, операцију мокраћних канала, коју је тада урадила моја докторка, тада еминентни дечји хирург уролог, др Мирјана Живкуцин. Такође је тада утврђено да нема једног бубрега, ваљда десног. Констатовано је да је операција била успешна, али да је то требало урадити доста раније, због могућих будућих проблема са тим бубрегом. Свака 2-3 месеца сам стално ишао на контроле у Тиршовој, па више пута опет тамо лежао код др Живкуцин, и више од 6 до 7 месеци… Укупно сам на Дечјој клиници лежао преко 3 године… Уз све то, ја сам завршавао разреде са завидним успехом,
интересујући се за науку, медицину, астрономију, читајући Галаксију још од 8. године… 1979. године сам имао другу операцију, од укупно 7 до сада… Тада у Зајечару, али опет код др Живкуцин, која је тада, игром случаја, почела да ради на Дечијој хирургији у Зајечару. Од 1980 сам чешће лежао у болници у Зајечару, полако ми се уреја повећавала, а дешавало се и да по месец дана примам инфузије… Тако да од августа 1981. улазим у азотемију, са веома повећаном урејом и креатинином, уреја 45, а креатинин око 1400, уз пад Хемоглобина на око
45. Сећам се те утрнолости тада, малаксалости, а и грчева по ногама… Кренуо сам у 8. разред те године… И онда ми је преко ноћи нагло позлило, тог 8. октобра 1981… Хитно остајем у болницу у Зајечару, и одмах ме са хитном возе за Београд… Примили су ме на Педијатријској клиници „др Олга Поповић Дедијер“, и бригу о мени преузели проф. др Боривој Ћурчић и докторка Кривокапић. Ја сам био у веома лошем стању, хипертензиван 170/90,
крварењем из носа, перикардитисом и буквално пред самом уремијском комом… Креатинин 1926, уреја око 50, уз хиперкалемију и хипокалцемију, уз хемоглобин 38 и ХЦТ 0,14… 13. октобра 1981 ми др Борић пласира перитонеални катетер у трбушну дупљу, и тада крећем са перитонеалном дијализом, даноноћно, 8 измене за 24х. Диуреза ми је била 150мл/24х. Билу су то тешки дани, неких периода се не сећам. Нису веровали да ћу се извући, а ако бих се и извукао, мислили су да нећу стати на ноге…Кисеоник, много трансфузија крви, повремени скокови тензије и до 240/120, па инјекције Хиперстата… Након месец дана је кренуло на боље, уз велику негу и бригу свих на клиници. 26. новембра 81. на Дечјој клиници ми је др Борић урадио фистулу на левој подлактици, а она ми је једина и још ради. Полако, и уз помоћ сестара сам проходао после више од 2 и по месеца. 5 јануара ’82 крећем са хемодијализом у Тиршовој, где убрзо прелазим да лежим, код проф. др Милане Поповић- Роловић. Диуреза ми је у почетку била око 1100 мл, па све мање и мање. Тензија се нормализовала, па после месец, два више и не узимам ништа више за притисак. Родитељи су ми одмах тада понудили
своје бубреге за трансплантацију, али је тада средином ’82 нажалост из Завода за типизацију
стигао резултат да ми родитељи не могу дати бубрег због неподударности ткива. Крвне групе се нису подударале, ја сам О рх+, мама А рх+, а тата Б рх+… Сестре нису хтели тестирати због младости, 20 и 22 године. Крајем априла ’82 идем кући, и прелазим на дијализу у Зајечару, уз редовне контроле на Дечјој клиници. Ишао сам у школу, и јуна ’82 завршавам
8. разред, полагањем разредног испита. У Зајечару сам био далеко најмлађи пацијент на дијализи, код др И. Траиловића, др С. Живковић и др С. Јелић. Сестре су биле изузетно добре, као и увек до сада. Ја сам имао изузетно позитиван став и енергију. У септембру ’82 крећем у први разред средње школе у Зајечару, тада заједничке основе средњег усмереног
образовања.
Стављен сам на листу за  трансплантацију, али ми до данас није рађена ни једном, уз 2 до 3 позива до сада. На Дечијој клиници  су спремали документацију да ме пошаљу за Париз,
где сам и био августа ’85, све о трошку СИЗА здравства, тада у СФРЈ. У Паризу сам са оцем био око 3 дана, уз 1 дијализу тамо, где сам и стављен на листу за трансплантацију. Али позива никада није било. ’86 године завршавам средњу економску школу. Уз све мисли и жеље да завршим и средњу Медицинску школу, коју игром случаја нисам био уписао редовно. Стављен сам на биро рада јула ’86. 1972 на Дечијој клиници у Тиршовој
Отац ми је био ВКВ ковач, и уз свакодневну борбу са усијаним гвожђем, у својој ковачкој радњи, плаћајући редовно порез, успевао је како тако да ми обезбеди оно што ми је било потребно, првенствено око лечења, јер су трошкови били енормно велики и у дугом временском периоду, још од краја 1971. године. Мама ми је била домаћица, али писмена,
стуб куће, и веома је била вредна и посвећена мени, мојој исхрани, која је морала бити строго
балансирана прописаним дијететским режимима, без масти и са мало соли, без много калијума и фосфора, уз строго прописану терапију уз витамине и калцијум Сандоз Ц-500 по 2-3 дневно, Фолан, и Алуминијум Хидроксид – који се на несрећу, како се показало тада давао, једно 4-5 година све у дози 3×3 од 400 мг, а код нас тада још није било Калцијум карбоната. У терапију су били укључени и метаболити Витамина Д3, на почетку Роцалтрол
од 0.25 мцг 1×1. Задња трансфузија је била априла ’84, која је и била крива што маја ’84 године није била урађена трансплантација бубрега по позиву са Уролошке клинике, због присуства антитела. Крвна слика ми се поправила, тако да ми се Хемоглобин кретао око 120 до 140, без Еитропоетина или Рекормона касније. Ја сам се доста кретао, али сам увек био мршав и покретан. На почетку хемодијализе ’82 сува тежина је била око 30 кг. А касније се постепено повећавала, ја сам порастао у висину преко 15 цм уз дијализу, а сува тежина до
максималних 47,5 кг после дијализе. Задњи ЕХО срца је био рађен ’85 године на Дечјој клиници код др Иде, и било је у реду. Ја сам тада дијализиран плочастим Лоw флуx дијалзаторима Травенол 1000 и 1001, касније Медиал С10 Здравља Лесковац, ацетатном дијализом на апарату Травенол, велике линије, уз полако све веће и веће крвне пумпе,
на првој хемодијализи ’82 120 мл/мин, 3 сата, па следећа 4 сата, и после све по 5 сати 3 пута недељно. ’90 је крвна пумпа прелазила 350 мл/мин. 2000 око 400 мл/мин. А 2008 године максималних 450 мл/мин.

1972 na Decijoj klinici u Tirsovoj
1987. сам са Дечије клинике прешао у КЦС код др Радмиле Благојевић – Лазић, и ишао на редовне контроле на 2-3 месеца. Од 1990 године примећује се пораст ПТХ, преко 480 јединица. А почетком ’91 је ПТХ прешао 2400 јединица, из све знаке секундарног хиперпаратиреоидизма, повећаном АП, Ца и П, уз већи свраб коже, без већих болова.
Јуна 1991 остајем да лежим на Клиници за нефрологију КЦС, код проф. др Љубице Ђукановић, када ми и раде паратиреоидоктомију на II хируршкој клиници, а урадио је др Диклић. На  нефрологији КЦС сам лежао до средине јула ’91. Хирург ми је одстранио 3 паратиреоидне жлезде, а задња је сецирана на половину, и обележена металним клипсом. Након операције, ПТХ вредност је брзо пала на 5.5 јединица. Испоставило се, да је требало пре паратиреоидоктомије, да би се одстранио евентуално наталожени Алуминијум из костију, применити одређене инфузије како би се из костију евентуално одстранио наталожени
Алуминијум у костима, уз јаче ХДФ И ХФ дијализе, уз високопроточне Хигх флуx дијализне мембране, и тако спрече разне штетне нуспојаве. Међутим, после те операције паратиреоидне жлезде, мени је било све боље, опорављао сам се, нисам више имао
свраб, а ни никакве болове, после те рехабилитације у Гамзиградској Бањи маја ’92. Полако сам бивао све јачи, вежбао сам, доста пешачио и трчкарао, дневно и више километара, ту од куће па до околних места, 4-8 км. Такодје, испоставило се да сам после те операције упао у хипопаратиреоидизам, што је водило Адинамичној болести костију (Успорен метаболизам у самој кости ), уз веома малу вредност ПТХ, испод 1 јединице.
Од 1992 године креће се више са борбом око набавке апарата за кућну дијализу, ХДФ и Хигх
флуx мембране, како би се избегла следећа велика опасност мом здравственом стању, звана
Амилоидоза, то јест таложење б2 мицрогробулина  око нерава, зглобова и синовија, у виду амилоидне артропатије, карпал тунела итд. Стање у земљи је све лошије, санкције и ратови у окружењу, јаимам 25 година, али се све теже живи, и те акције око набавке неопходног апарата падају у воду већ те ’93 године када се због велике хиперинфлације губе одређена средства која су разна предузећа уплатила у Југобанци у Бољевцу, на мој рачун. Тај новац је испао смешно мали крајем ’93године, и није могло ништа да се уради са њим, а ништа и
није подигнуто, јер је то требало директно из банке уплатити фабрици за апарат. Било је тада наслова у новинама о тој акцији: Вечерње новости, Тимок… итд. Тек крајем те ’93 сам послао документацију за новчану помоћ у виду додатка за помоћ и негу, преко Центра за социјални рад, веома се тешко живи и тако да половином ’94 године почињем да примам тај додатак, од само 19,5 чика Аврамових нових динара, а те године ми и отац почиње да прима занатлијску пензију.

1982 - oko 7 meseci od pocetka
Здравствено ми је све боље и ја полако настојим да остварим исконску жељу да ванредно
упишем и завршим средњу Медицинску школу. Коју годину раније је у центру за хемодијализу
у Зајечару, више пажње мом лечењу пружала др Бисерка Тирменштајн – Јанковић, а били су ту и други млади лекари, др Миленко Живановић, др Предраг Голубовић, др Драгана Виденовић, а нешто касније и др Светлана Јовановић, уз већ поменуте лекаре на почетку, тадашњим начелником др Илијом Траиловићем и др Слободанком Јелић, а др Снежана Живковић је прешла на Интерно одељење. И као што рекох те ’94 сам ванредно уписао средњу Медицинску школу у Зајечару, као преквалификацију уз полагање само одређених
стручних испита из струке, за сваку годину, од I до IV. Од 1. новембра ’94 прелазим да сам станујем у Зајечару, полажем испите, идем на праксу и идем на дијализу… Уклапам и успевам све то, а многи нису ни слутили да ја идем на дијализу, Хемоглобин је преко 140, еритроцити преко 4 милиона, ја сам могао и да трчим, без замарања, 500 до 1000 м.
Чак сам и на дијализу ишао пешке преко 4 км од стана, а и назад после дијализе исто тако, а понекад и аутобусом, само да бих могао све да постигнем, ујутру на дијализу, после дијализе идем у стан, средим се, истуширам, и у 2 сам на пракси, а највише сам био на нефрологији, уз и друга потребна одељена Здравственог центра у Зајечару. Јануара ’96 завршавам и 4. годину средње Медицинске школе, и завршио сам је за око 15. месеци. Сећам се како су
пацијенти на одељењу хирургије, после операције желели да им ја дајем ињекције, ваљда због лаке руке, и безболног давања… Па ја сам у то време већ увелико сам себе пунктирао у артерију и вену на хемодијализи, увек успешно… Припремао сам се за кућну дијализу, па сам то лако савладао. Од јула ’96 па до јануара ’97 сам волонтирао у Здравственом Центру у Зајечару, највише на одељењу Нефрологије, а руководство Зајечарске болнице ми је обећало да ће изаћи у сусрет у вези запошљавања. У марту ’97 године сам положио Државни стручни испит, а након тога и више пута сам се јављао на конкурсе за посао, али се ништа значајније није дешавало…
Те ’96 сам положио и возачки испит Б категорије у Зајечару, у време волонтирања. То волонтирање сам успешно уклапао уз дијализу. Дијализе сам веома добро подносио, у 99,99 %. Међутим, пошто се ништа није успело у вези набавке апарата за ХДФ, тада Гамбро АК 100 Ултра С, било је бомбардовања ’99 године, мени се почетком 2000 године јављају први симптоми карпал тунела, дакле амилоидозе, на десној шаци, уз трњење 3 прста и севање у шаци, које након годину дана благо захвата и леву шаку. 2001. године, прво оперишем
карпал тунел на десној шаци јуна месеца, а у јулу и на левој руци, у градској болници на Звездари, где ме је упутила проф. др Љубица Ђукановић, код др Наде Димковић, а операције је урадио неурохирург др Анђелић.
У то време дијализа није имала квалитетну потребну опрему, почев од реверзних осмоза, квалитетних апарата за дијализу и дијализатора, није се могла радити ни high flux бикарбонатна хемодијализа, а камоли ХДФ и ХФ. ХДФ се једино могла радити на ВМА негде од 1995. године. Санкције, ратови и бомбардовање је паралисало унапређење хемодијализе у Србији у то време. Ја сам тако те 2002 године решио да све то променим на боље у целој
Републици Србији, првенствено укључењем у рад Удружења бубрежних болесника Републике Србије, тада је био стари председник Петар Будисављевић, и ја сам био изабран у извршни одбор Удружења у Београду. Зацртали смо да се морамо изборити да се у Србији уведе ХДФ у свим центрима, уз сва могућа побољшања и увођење златног стандарда у
терапији пацијената на дијализи. Борили смо се и за повећање туђе неге и помоћи у Србији, ја сам у то време имао само 1.800 динара за додатак неге и помоћи другог лица.
Ангажовао сам се више и у обилазак других центара за дијализу, како би се свуда унапредили услови дијализе. Негде у то време је за новог Председника удружења изабран Никола Грубер, а потом и обједињен Савез бубрежних инвалида Републике Србије. То што смо зацртали већ се остваривало 2004 године, рецимо у Зајечару су код нас стигла 2 апарата за ХДФ, марке Фресениус 4008Х, а и осмоза је унапређена. Ја сам тада прешао на High flux мембране, прво на Ф60С уз веће пропирање течношћу. Уз такву дијализу је извршена контрола б2 мицроглобулина пре и после дијализе. Пре дијализе се кретало око 44 јединица, а после такве дијализе око 4.5 јединица, нормално је до 1.7 јединица. Нажалост, све је то било касно, и мени марта 2003 почињу већи болови у десном куку, али и тако сам се ангажовао у раду удружења, са све тежим ходом и све већим боловима. Нисам се предавао и борио сам се и за себе и друге, свуда колико сам могао.
Од 2002. године сам повремено примао Рекормон од 2000 јединица, и још нисам добио трансфузију од те далеке ’84. Али, с почетка 2005 година добијам болове и у левом колену а и у левом куку, што у већој мери ремети моје кретање. Априла 2005 задњи пут аутобусом путујем за Београд, обишао сам и Нови Сад, био тамо код неких пријатеља, па у повратку свратио код Пере Будисављевића, коме се стање погоршавало и кога сам тада видео задњи пут.
Знао сам га од 1987, у почетку оних акција за кућну дијализу ’90-их ми је са удружењем више помагао, као и Снежана Вукотић… А она је чудо и огледало онога како се после скоро 34 година може проћи без компликација на дијализи које ја имам. А то је уз рани третман high flux мембранама високог протока уз наизменичну терапију ХДФ са ХФ, уз ултра чисту воду, квалитетну реверзну осмозу и апарат, колико знам Гамбро АК 200 Ултра С, и Гамброви
дијализатори 24С раније, и Полyфлуx 210Х. То су чињенице! И драго ми је да је тако. Дакле, крајем априла 2005 враћам се из Зајечара кући код мојих родитеља, после 10 и по година живота у Зајечару, нисам више конкурисао за посао још од 2002 године.
Све те године су ми родитељи помагали, као и сестра. Викендима сам кад како ишао код родитеља, или су пак они долазили код мене у Зајечар. Али ево сад сам опет у рођеној кући.
Крајем 2005 прелазим на ХДФ са кесамасупституционе течности од 10л, што траје до
пролећа 2006, када прелазим на ХДФ уторком и суботом, а ХФ четвртком, на апарату Гамбро АК 200 Ултра С, и дијализатору Гамбро Полyфлуx 24С тада, касније 210Х. Повремено је било проблема због разних тендера и промена дијализатора, који нису баш најбоље функционисали на том апарату, а ја сам и здравствено осећао неке промене, болове и чудне симптоме. Много је важно одржати континуитет у снабдевању одговарајућим дијализаторима и растворима. Уз ангажовање свих лекара, медицинских сестара и техничара, осталог
особља као и електротехничара за одржавање апарата за дијализу, Хемодијализа у Зајечару је веома напредовала и ја сам је могао сврстати међу првих 5 у Србији, и поред лоших и старијих просторија које су још из 1977 године када је почела са радом. Било је мањих адаптација и проширења, тако да сада има 21. дијализно место, у 5 дијализних сала, а та пета је на спрату уз одељење нефрологије. Када сам ’82 почео дијализу, ту је било 12 апарата у 3 сале.
2002 године задњи пут се контолишем код Проф. др Љубице Ђукановић, која је те године
пензионисана. Веома се ангажовала око мог лечења и захвалан сам јој на свему, као и свим другим мојим лекарима, почев од др Мирјане Живкуцин па до сада већ помињаних, да кажем лекара, а и мојих драгих колега, јер је ипак било у плану да упишем Медицински факултет, да се бавим научно истраживачким радом и унапређивањем лечења. После сам на контроле у КЦС ишао код др Светлане Пејановић, понекад и код проф. др Вишње Лежајић, која је 1982 била на Хемодијализи Дечје клинике, а 2008 игром случаја, опет код др Радмиле Благојевић Лазић, која је у то време спремала мене и моју сестру како би ми био пресађен бубрег моје
сестре, мада сам ја био мало скептичан. Рађене су нам неке анализе. Ишли смо више пута и на више места, и требало је од некуд да ми се јаве телефоном и омогуће наставак припреме за трансплантацију.

2003 na dijalizi oko 22 godine
Међутим, са тог места је запело, неке дозволе фонда није било, и то је све пропало. Амилоидоза се и даље повећавала и полако захватала оба рамена, са атрофијом рамених мишића, па кичму од вратног дела, доле у крстима, па поново карпал тунели на обе шаке. Те 2009 године идем да лежим на нефрологији ВМА, уз 5 сати ХДФ, 3x недељно, ради решавања проблема амилоидозе, неких оперативних захвата, мислио сам бар да реше поновне карпал тунеле, али ништа од тога се није десило, после 22 дана сам послат кући, да кажем видно разочаран и изненађен свим тим како ми ништа нису урадили, а имао сам упут оверен у фонду. Само дијализа је била на високом нивоу уз увек ХДФ са дијализатором
210Х, и инфузатом од око 40л по третману. А то сам имао и у Зајечару, ако не и боље него на ВМА. После тога нисам више нигде одлазио у Београду.
Хтео сам да саберем мисли и да видим полако шта ћу, да повратим веру уз све позитивније мисли, што сам успевао да ширим и на друге у околини. 2010 ми се после 25 година опет ради ЕХО срца, и после толико година Хемодијализе на мом срцу је све у реду, нема никакве дијагнозе, све је бо, потпуно нормално. Септембра 2011 мом оцу у 77 години живота уграђују пејсмејкер у Зајечару, што је ипак имало утицаја на мене, тако да ми крајем тог месеца
није баш било добро, имао сам неку температуру, спавао и у одређеном тренутку заборавио да сам већ попио Диклофенак таблету, па сам након сат времена поново био попио још једну таблету, а већ сам стално био пио 3×50мг диклофенака, а данима кад сам на дијализи бих због болова пио ујутру рано 1 ретард таблету од 100 мг. Значи после те друге таблете од 50мг, попио сам увече још једну, а сутра ујутру од 100 мг пошто идем на дијализу. Али од
тог јутра су кренуле крваве столице. Ишао сам на дијализу тог дана, али сам се вратио кући после дијализе. Осећао сам малаксалост и вртоглавицу, столице су и даље биле крваве, тако да сам следећег дана остао да лежим на Нефрологији у Зајечару. Изгледа да сам био изгубио пола своје крви, па ми се Хемоглобин са просечно 120 спустио на око 55, тако да сам био принуђен да после око 27 и по година поново примам трансфузије крви. Мислим да сам примио 10 кеса крви, уз одговарајућу дијагностику и терапију, и свесрдно залагање свих лекара дијализе и нефрологије на челу са др Бисерком и др Миленком. А наравно морам
да истакнем СВО особље, све лекаре и све сестре дијализе и нефрологије, рачунајући и спремаче који су се истакли возећи ме свуда седећим колицима и помажући ми код дијагностичких процедура у Зајечарској болници. Хвала свима! Тада сам на нефрологији лежао око 23 дана, и опоравио сам се уз одговарајући дијететски режим, и уз терапију
инјекцијама Контролока и Ранисана, што сам после био узимао још кући, али у таблетама, укупно око 8 недеља, јер је дијагностикован ерозивни гастритис. Међутим, ја сам наставио превентивно да једном дневно ујутру узимам Цонтролоц од 20 мг. Услед тог крварења, смањила ми се сува килажа за око 4 кг, коју сам био повратио за око 2 године. Трансфузију
више нисам примао од те 2011 године. И наредних неколико ЕХО срца је било нормално, као и ове 2015. године. Уз витаминску терапију као и увек, ту на дијализи добијам ињекције гвожђа од 100 мг, једном или два пута месечно, обично уторком уз инјекције витамина Ц 500 мг и Бевиплекса на крају дијализе, а само гвожђе се пушта после пола дијализе. Од
априла ове 2015 године сам осетио одређене промене када је промењен дијализатор, конкретно Асаки Леоцеед 21Х, стерилисан гама зрацима, и имао сам га 3 месеца. Неки симптоми су опстали, а неки су се изгубили. Надам се да није нешто озбиљније. Тренутно сам на дијализатору ХДФ 100 С, од 2.4 м2, који је ипак доста бољи. Због површине, а и веће елиминације већих и средњих молекула. На Асахи дијализатору је изгледа само клиренс
мањих молекула био већи, али то није најзначајније за опште стање. Мој КТ/В је увек био веома висок, преко 2.20. Требало би наћи адекватно решење у снабдевању материјалом дијализних центара у Србији, као и пацијената на кућној дијализи, а не да се даје само најјефтиније, а најквалитетније и најскупље одбацује. Несхватљиво је да нама дијализаторе одређују финансијске институције и појединци у њима који са медицином немају везе, а
уређују нам и тендере. Мислим да би се сада и наше удружење више требало ангажовати и око тога, као и око још једне веома важне ствари за све пацијенте на хемодијализи, а то је повећање процента ХДФ третмана у нашој земљи са 20% на знатно више.
А наравно да се треба изборити и за побољшање услова рада свог особља на хемодијализама, лекара, медицинских сестара и техничара, као и свих осталих запослених у служби. Конкретно, код нас у Зајечару би веома добро дошло кад би се изградила сасвим нова зграда за хемодијализу са нефрологијом, која би била добро функционално и
практично смишљена са потребама службе и самих болесника.
Ево ова моја прича се мало одужила, јер је ипак мало теже испричати тако дугу историју моје
болести од преко 43 године у краћим цртама. Да ову моју причу полако приведем крају, уз неку поруку, која би свима улило више вере и наде, и позитивне енергије наравно…
Дакле, ово је била моја прича, и видите са којом енергијом сам ја све то прошао још са својих 5 година, увек сам размишљао позитивно, јер самим тим одређујемо будући исход неког проблема. Само напред, поручујем свима, јер хуманост и наука ће пуно тога решити. На помолу су разна научна открића у медицини, која се временом увећавају и носе разна решења у отклањању разних обољења и проблема. Развој трансплантационе хирургије, других области медицине, као и разних примена матичних ћелија у свим областима – па
сигурно и у нашој, донеће нам бољитак, верујте у то, и осетите то у себи као Ваш реалан, стваран осећај, уз осећај спокоја и среће у себи, као да је све веома близу и надохват руке у веома блиској будућности, и уживите се у такву слику. И биће тако! Оздравићете! И наравно, поштујте и верујте својим лекарима и сестрама, јер сви су они ту због Вас и за Вас.
Прихватите их и волите као да су ваша породица, и верујте да ће Вам још више бити узвраћено, а Ви ћете тако бити још ближе свом опоравку и излечењу!
Хвала Вам на пажњи и стрпљењу, и ја бих био веома срећан ако сам овим својим препорукама у Вама покренуо више вере и наде, и позитивно Вас инспирисао и улио више позитивне енергије и тако будете још ближе свом оздрављењу!
Поздрав свима и све најбоље Вам желим!
Драган Богдановић, 7.10.2015.