transplantacija bubrega Archives

Oznaka: transplantacija bubrega

Драги читаоци,

Дуго сам размишљала да ли треба јавно да испричам своју причу, али схватих да је то идеална прилика да се укаже на проблеме нас бубрежних пацијената и наших породица.
Мислим да ово није само моја лична прича, већ судбина многих од нас. Није ми намера да стварам патетику код људи, нити да прозивам лекаре и критикујем здравствени систем, али дубоко сам уверена да имамо обавезу и одговорност да укажемо на проблеме који се тичу не само нас већ могу задесити свакога. Надам се да ћемо заједно доћи до решења у циљу побољшања живота бубрежних пацијената.
Моја прича заправо почиње 2000. године када у својој деветој години добијам дијабетес.
2014. године добијам још једну аутоимуну болест, неуромиелитис, због које губим вид.
Терапија кортикостероидима, цитостатицима, јаким аналгетицима, као и плазмафереза оставили су последице и довели ме и до проблема са бубрезима. Иако сам негде у дубини свести знала да као дијабетичар могу завршити на дијализи, ипак сам се надала да до тога неће доћи, или бар не тако брзо.
2017. године, после инфекције, први пут се јавља конкретан проблем са бубрезима. Уринарна инфекција која није адекватно лечена завршила се вишемесечним боравком у болници и последицама. Креатинин је био повећан, крвна слика лоша, а будућност неизвесна. Због погоршања неуролошке болести поново сам примила пулсну терапију кортикостероида и поново су ми рађене измене плазме. Онда се јавио неоваскуларни глауком на оба ока, што је захтевало хитну операцију али и лекове који су имали своје нуспојаве. Све време сам била на терапији инсулином 4 пута дневно, некад и чешће, а добити инсулинску пумпу која би побољшала гликорегулацију била је немогућа мисија. У јануару 2019. године хитно ме примају у болницу због анемије, хипертензије, отечености, високог креатинина и урее, као и осталих параметара који се тичу функционисања бубрега. Тада ми први пут постаје јасно да ме чека тежак и неизвестан период.
Овде морам да напоменем да ми нико није објаснио које су ми могућности за лечење, нико ми није дао могућност избора између перитонеумске и хемодијализе, нити је разговарао са мном о великој промени живота која ме чека. Имала сам само једну молбу, да ме пусте на викенд да разговарам са породицом и партнером о даљем животу. Ниједног момента нико ми није објаснио шта је ПД и како се ради, нити ми је објашњено зашто и како је неко у моје име одлучио баш ту врсту лечења.
Уграђен ми је перитонеумски катетер, врло непријатно и болно, после дугог чекања и више одлагања од стране хирурга. Прави шок доживех када сам схватила колико је велики тај катетер. Убрзо је почела обука за дијализу, и тек тада ми саопштавају да се она ради четири пута дневно сваког дана. Поново истичем да мени и мојој породици нико није објаснио ни најосновније па ни то да се ПД ради 4 пута дневно сваког дана и да захтева одређене стамбене услове. С обзиром да сам слепа, моја мама је била принуђена да се стара о мени и ради ми дијализу. То је значило да се њен свакодневни живот свео на моје дијализе и остале здравствене обавезе, мерење резидуалне диурезе, превијање, контроле. Постала сам очајна, депресивна, живот ми је био бесмислен, дани су били једнолични и тешки. Нисам била у могућности да наставим самосталан живот, нити да наставим школовање, нити да планирам породицу.
Већ након два месеца катетер је морао бити замењен, али ни тај други није дуго трајао, јер због проблема са оментумом и тај је требало заменити. Поново агонија чекања хирурга, страх од ЦВК, поново хоспитализација и одвојеност од породице.
Међутим, догодило се право чудо, резултати су се знатно побољшали и мени је у мају 2019. године извађен перитонеумски катетер и све до марта 2020. године нисам била на дијализи. За то време решавала сам друге здравствене проблем. Имала сам висе очних операција у нади да ћу вратити бар део вида. Нисам имала времена ни прилике да уживам у животу без дијализе, већ су се дани сводили на свакодневне одласке код офталмолога.
Мучи ме питање да ли је тада, на креатинин 386 требало почети дијализу.
Мучи ме још много питања, као на пример зашто на одељењу нема психолога или психијатра, зашто лекар не саопштава резултате пацијенту, зашто се особе не припремају адекватно за дијализу. Не разумем зашто је тако тешко бити човек у ситуацији када знаш да један квалитетан разговор може учинити да неком буде боље. Не могу да схватим да се живот купује, а ми се правимо као да то не знамо.
У марту 2020. године поново ми је уграђен ПК, након чега добијам сепсу. Ту почиње борба за живот. Пошто ми тај трећи катетер није функционисао, пласирају ми ЦВК и крећем на ХД.
Хемодијализа ми је знатно теже пала, била сам јако исцрпљена, падао ми је притисак, била сам анемична, а још већи проблем је био што су посете биле забрањене па сам три месеца провела сама у тим тешким околностима. У том моменту оно што ми је највише фалило није било здравље, већ загрљај. Свест о томе да могу умрети далеко од ближњих и без поздрава чинила ме је анксиозном. Срећом, имала сам дивну подршку сестара и техничара на одељењу. Највећа помоћ, по мом мишљењу, долазила је од Бога. Иако је било изузетно тешких момената, када нисам могла да обуздам очај и бол, ипак сам већину времена успевала да примим благослов мира.
Пошто сам дијабетичар, имам лоше крвне судове било је неизвесно да ли ће успети да се направи фистула. Хвала богу, након друге операције, успело је. Стање ми се стабилизовало и прихватила сам дијализу као мој посао. Заиста то тако и посматрам, као посао који морам да обавим. У Дијализном центру су ме лепо и срдачно прихватили, више као ћерку и пријатељицу, а мање као пацијенткињу. И даље тешко подносим ХД и већ имам компликације, поремећај рада штитне и параштитне жлезде. Често се дешава да немам снаге да дођем до свог кревета, дешава се да се онесвестим, дешава се да повраћам, има дана када не могу да устанем из кревета, али све у свему ХД много више одговара мом сензибилетету од ПД. Путовање на ХД посматрам као неку екскурзију, па и своје колеге из Дијализног центра и особље волим да виђам и користим за дружење. Ипак, од самог почетка размишљам о трансплантацији. Покушавала сам да са лекарима разговарам на ту тему и сматрам да имам право да ми се и тај вид лечења омогући. Не знам у чему је проблем па се та тема тако избегава. Разумем ако конкретно ја нисам кандидат за трансплантацију, али онда то треба и напоменути и образложити медицински. Незванично сви говоре да би трансплантација било идеално решење за мене, али нико званично не покреће поступак, чак смо имали и непријатности са појединим лекарима када би питали било шта на ту тему. Страшно је живети са чињеницом да као млада жена немам прилику да рађам децу и своје време користим на лепе ствари.
Нисмо седели скрштених руку. Моја мајка је тражила и претраживала и смишљала решења. Тако смо ступили у контакт са трансплантираним пацијентима и клиникама, али и са Министарством здравља. Од априла 2019.године у преговорима смо са клиником у Италији за симултану трансплантацију бубрега и панкреаса. Међутим, немам подршку лекара у Србији и на све начине избегавају било какав разговор о трансплантацији. То је оно што ме највише мучи. Невероватно ми је да једна млада особа не може да добије ни разговор о трансплантацији а камоли да се ураде припреме и стави на листу.
Припреме смо ипак некако урадили, закључено је да сам спремна за трансплантацију, прикупили смо новац захваљујући многобројним хуманим људима широм света, и сада ишчекујемо одлазак у Италију. Међутим, ствари нису тако једноставне. Потребно је конзилијарно мишљење лекара у Србији, потребан је потпис на одређеном обрасцу који смо добили, али за све ово време тај потпис не добијам, без икаквог образложења. У свим отпусним листама и извештајима напомиње се да би идеално било урадити симултану трансплантацију. Управа за биомедицину, Министарство здравља, разна удружења, као и наш Конзулат у Италији и пријатељи пружају ми помоћ и подршку. Из највећег очаја изродила се огромна нада да ће се трансплантација успешно извршити. Свесна сам свих ризика, али живим од жеље да се остварим као мајка и зато морам покушати да то остварим. Заправо, најтеже од свега је бити жедан. Мислим да ни највећем непријатељу, ако неко такав постоји, не могу пожелети тако нешто. Нисам ни била свесна колико је тешко бити жедан један секунд и колико је пола литре течности мало. Нисам била у тој неприлици али сада знам колико је страшно сањати банане и лубенице. Сада избегавам било какве изласке јер ме изнервира када морам да објашњавам да је не мокрим па због тога не смем попити ни то једно пиће које ми нуде. Мука ми је од правдања да не смем супе, да заиста не смем банане и мука ми је од правдања да сам заиста озбиљно болесна иако тако не изгледам на први поглед. Свест људи о дијализним пацијентима и њиховим проблемима је потпуно одсутна у друштву. Дешавало ми се да чак ни здравствени радници не знају шта дијализа подразумева.
Дивим се онима који своје најбоље године проведу на дијализи и поред тога успевају да скроје подношљив живот. Не би био проблем лечити се дијализом уколико би њен квалитет био задовољавајући. Сматрам да је питање квалитета дијализе кључно за даље разматрање сваког појединца који је на било који начин повезан са нефрологијом. Такође сматрам да је од изузетне важности психолошка подршка и социјална подршка. Морамо више разговарати ми пацијенти међусобно као и ми са здравственим радницима и представницима институција. Наши проблеми неће нестати, а битно је да ни ми не нестанемо тек тако.
Наша је обавеза да заједно и појединачно чинимо овај свет бољим. Ниједна тешкоћа, ниједна лична трагедија, ниједан проблем не сме да од нас начини животомрсце.
Хвала вам на пажњи и времену и желим вам да пронађете смисао упркос свом болу. Не могу рећи да ми је драго због ових животних околности, али уверена сам да сам захваљујући свим недаћама успела да постанем Човечица.
Хвала на времену и пажњи,
Срдачан поздрав и свако добро !
Лана Булатовић

Slavica Slipčević

7. novembra 2018.

Aktuelno Saveti za bolesnike Некатегоризовано

Зовем се Славица Слипчевић из Београда сам .Имам 66 година и две и по године сам на дијализи. Око 30-те године сам сазнала да са бубрезима нешто није у реду. Све се то дешавало на Лепенском виру где смо породично са друштвом каммповали. Ту су се дешавале прве промене. Било је лето пила 1 чашу воде дневно и имала сам болове приликом мокрења. На контроли урина имала сам пуно кристала, бактерија и крви. По хитном поступку сам ишла на све прегледе на уролошкој клиници. Тад су установили да имам

полицистичне бубреге и јетру и да сам те гене наследила од очеве фамилије, јер су сестре и њихова деца били на дијализи, тада у Зајечару а фамилија ми је живела у Мајданпеку где сада постоји дијализни центар.

Дуго сам користила ХЕРБАЛИФЕ нови начин исхране и тиме сачувала цисте које су бие чисте. Целу 2015 год. сам била под контролом лекара са ВМА. И ако сам 15 дана крварила из бубрега нису ме примили у болницу.. Срећом има добрих људи и пријатеља који су ме одвели у КБЦ Звездару 27.12.2015 год. и одмах ме припремили за дијализу.

Шифра на пријему у болницу је била да сам у клиничкој смрти. 6 јануара 2016 год. су ми извадили леви бубрег који је крварио а у јуну исте године извадили су ми и десни. Прихватила сам хемодијализу али сам је прве године тешко подносила. Падао ми је притисак било ми је мука, често сам колабирала. И данас после две године зна неки дан да буде добро а неки лоше, али све то ми не смета да возим кола,идем сваки дан у дуге шетње по Ада хуји и живим нормалан живот.

Дејан Јаковљевић

28. septembra 2018.

Aktuelno Saveti za bolesnike Некатегоризовано

Зовем се Дејан Јаковљевић, бубрежни болесник сам од јануара месеца 1996. године. Када ми је дијагностиковано бубрежно обољење. Све је почело тако што сам као припадник Посебне јединице полиције МУП-а Р. Србије био на терену где сам због отежаних услова, добио вирусну инфекцију „Херпес-зостерс“. Који се испољио на десној препони и куку. Одмах сам враћен кући са терапијом за ову врсту вируса, међутим након пар дана када ми се херпес повлачио приметио сам маглења вида на десном оку, јавио се код очног лекара који је дијагностиковао да ми је пукао капилар у оку услед високог крвног притиска и упутио ме код интернисте, где је након урађене дијагностике утврђено да ми је благо повећана вредност креатинина у крви и да су вредности уреје на горњој граници а сви остали параметри претраге су били у реду. Одмах сам упућена на Институт за нефрологију Клиничког центра Србије у Београду, ради даљег испитивања. На институту поново ми је урађена комплетна дијагностика и биопсија бубрега која је показала да имам акутну упалу бубрега одређена ми је терапија за висок крвни притисак и након свега пар дана како ми се регулисао висок крвни притисак вредности креатинина и уреје вратили су се на нормалу тј.на горњој граници. Отпуштен сам кући уз напомену да на сваких два месеца се јављам на контролу у институту.

Након две године на једној од контрола тачније марта месеца 1998. године су ми вредности креатинина поново повећале, а уреје на горњој граници услед вирусне инфекције „Грипа“ и одмах сам хоспитрализован на институту, започета ми је пулсна терапија пронизоном, и након пар дана када су се резултати стабилизовали отпуштен сам са дијагнозом „Гломелонефритис хроника“, и терапијом пронизоном са контролама на два месеца. То се тако одржавало наредних три године када на једној контроли децембра 2001. године вредности креатинина и уреје су биле велике и препоручено ми је да на време урадим артеријско венску фистулу на руци и да започнем хроничном терапијом „Хемодијализом“ што сам тако и урадио. На хемодијализу сам ишао годину дама у општој болници у Крушевцу, а децембра месеца 2002. Године урадио сам трансплантацију бубрега на Клиници за нефрологију-одељења за трансплантацију бубрега ВМА у Београду а мајка ми је била донор. Трансплантација је прошла у најбољем реду и након десет дана од трансплантације отпуштен сам кући уз напомену за честим контролама. После месец дана од трансплантације осетио сам јаке болове у стомаку и мишићима и одмах сам хоспитализован на трансплантацији где ми је дијагностификовано након биопсије тран. бубрега да имам „Нефротоксичност“ од лека неорала тј.циклоспорина који је имуносупресив, одмах ми је укинут тај лек стање се стабилизовало након пар дана отпуштен сам кући али вредности уреје и креатинина су биле стално благо повећане у наредних осам година колико ми је трајао трансплантирани бубрег уз контроле на сваких два месеца. Јануара месеца 2011. године вредности креатинина и уреје су нагло скочиле и након пулсне терапије пронизоном нису се унормалиле, поново сам започео са Хемодијализом. Трансплантирани бубрег је једноставно отказао и није било никаквог одбацивања, где није било помоћи.

Након три месеца од како ми је отказао трансплантирани бубрег који није одмах извађен добио сам бактеријску инфекцију крви „сепсу“ где сам одмах хоспитализован на трансплантацију ВМА и одмах ми је операцијом одстрањен трансплантиран бубрег и у задњем моменту сам извукао живи главу, али сам тада због честих трансфузија крви зарадио цитотоксична антитела и сада имам проблема око неке нове трансплантације, али нада увек постоји нарочито сада пошто смо у „Еуротрансплату“ и постоји већа могућност са неким донором-кадавером, кад крос-меч мешања крви буде негативан и тако добијем бубрег. То је укратко биографија моје бубрежне болести.

Александровац 27.09.2018.

Дејан Јаковљевић

МОЈА ЖИВОТНА ПРИЧА ОД ДИЈАЛИЗЕ ДО ТРАНСПЛАТАЦИЈЕ

2. septembra 2018.

Aktuelno Saveti za bolesnike Некатегоризовано

МОЈА ЖИВОТНА ПРИЧА ОД ДИЈАЛИЗЕ ДО ТРАНСПЛАТАЦИЈЕ

Зовем се Балтић Мухамед, рођен сам у Сјеници 09.05.1973. године. Сретно сам ожењен и имам двоје деце.

Никада раније нисам имао здравствених проблема. Моји здравствени проблеми су почели почетком јануара 2015. године када сам имао симптоме грипа а у ствари то су били проблеми са бубрезима.

У Сјеничком дому здравља су закључили да је то последица вируса. Међутим, све се погоршало тако да сам са јаким тегобама пребачен у Ужичку болницу. Брзо је установљено да моји бубрези не раде и да ћу морати да кренем са дијализом, привремено или стално.

Крајем јануара, тачније 20.01.2015. године урађен ми је формални дијализни катетер и одмах сам прикључен на апарат где ми се стање за неколико дана поправило. Искрено, нисам веровао да ћу остати на дијализи за стално. То је био велики шок за мене. Али имао сам подршку околине а породица је била та која је била максимално уз мене,а посебно моја мајка која ми је одмах повратила наду за живот Одлучила је дати мени један свој бубрег. После неколико дана урађена ми је АВФ лево која је радила све док нисам добио јаку упалу плућа. Захтевао сам да ме пребаце на ВМА у Београду, што је и урађено.

Тако сам 23.02.2015. примљен на одељење нефрологије на ВМА, где ми је дата адекватна терапија. Уједно ми је урађена и друга АВФ лево са којом сам на дијализи провео све до трансплантације.

За обраду за трансплантацију било је потребно доста времена, пуних две и по године. За цео тај период сам одлучио придржавати се мера и савета доктора. Придржавао сам се савета око исхране која је била препоручена, био сам физички активан, а психичку стабилност, која ми је била највише потребна, пружала ми породица а моја мајка посебно. Доста времена сам проводио у природи шетајући обалама нашег сјеничког језера. Чист ваздух и природа је доста позитивно утицала на моје здравље па сам и сам осетио да ми се здравствено стање поправило. И даље је било присутно све оно што сам имао и пре почетка мојих здравствених проблема, моји пријатељи , друштво, све остало. Нисам хтео дозволити да ми се било шта промени у животу са дијализом. Имао сам јаку вољу за живот. Морам истаћи да је за то велики значај имала моја породица , као и рођаци, пријатељи и сви остали који су ми помогли, духовно и материјално. Све ово је отворило врата мом одласку на обраду за трансплантацију на ВМА где сам боравио 13 дана у јануару 2017. године.

Обрада је је протекла уредно и код мене и код моје мајке што је и био главни услов да трансплантација може да се уради. Били смо пресрећни тога дана када смо пуштени из центра ВМА да чекамо термин за операцију. Било је потребно проћи и етичку комисију што се и догодило након месец дана, тако да нам је остало само чекати термин за саму трансплантацију.

Чекало се дуго, пуних седам месеци. После дугих топлих летњих дана када трансплантација и не ради, једног понедељка 02.10.2017. године позвани смо да са јавимо сутрадан, у уторак 3. октобра ради трансплантације.

Тек тада су почела нека моја права размишљања о операцији и свему шта ме све чека.

Да вам право кажем није ми било све једно. Када смо стигли урађени су још неки прегледи и полако се све привело крају, тако да после две седмице припреме ми одлазимо на операцију.

Дан који рачунам за свој други рођендан је 17.10.2017. год.

Као што сам се надао, све је протекло како треба и још боље од тога. МОЈА МАМА ХЕРОЈ и ја, смо остварили своје жеље. Чини ми се да је мама била срећнија од мене. Сви су срећни, доктори, сестрице и пацијенти који су били присутни. Ја сам своју радост осетио мало касније јер нисам могао поверовати у то да се враћам нормалном животу. Доктори су ти којима треба бити захвалан до краја живота.

Полако се враћам свом нормалном животу. Осећам то јер постављам себи неке нове циљеве. Захвалио би се прво донору, мојој мајци – хероју, докторима и медицинским сестрама ВМА,

ЗЦ Ужице као и докторки и медицинским сестрама на одељењу хемодијализе Сјеница.

Захваљујем се свима који су учествовали у подршци побољшања мог здравственог стања.

Поручио бих свим пацијентима који иду на дијализу да размишљају позитивно, да се боре за себе, да не одустају од трансплантације.

Апелујем на све који су у могућности да донирају своје органе како би спасили нечију децу, сестре, браћу, синове и своје најмилије.

Моја прича – Гордана Јарић

23. avgusta 2018.

Aktuelno Saveti za bolesnike Некатегоризовано

Моја прича – Гордана Јарић

ТРАНСПЛАНТАЦИЈА – МОТИВ ЗА ЖИВОТ

За све вас који стојите на раскрсници новог живота и незнате којим путем поћи….

За све вас који сте на дијализи и још увек нисте закорачили напред…у нов живот.

Желим сада, док ово пишем, да охрабрим све људе који су окусили жаоку болести, који се налазе на некој ниској степеници, који су неодлучни и који немају храбрости да подигну главу, и да им кажем ИМА НАДЕ, ТРЕБА САМО ДА ПОДИГНЕТЕ ГЛАВУ И КРЕНЕТЕ НАПРЕД.

Немојте одустајати, немојте се освртати, сви знате шта тамо има а напред нисте били…па зато храбро закорачите, одбаците се, прескочите, нађите начин да себи помогнете…а начина има..

Ја сам ту да вам потврдим. Немојте остати на истом месту, да вас секу, боду и продужавају још који дан и онако мучног живота. Дајте све од себе, учините све да добијете нов орган, нов бубрег, нов живот.

Добила са бубрег са својих 46 година, од оца који је тада имао 70 година, пре пуних пет година.

Пет година ја уживам у новом животу. Осећај је предиван, нестваран а све зато што сам пуно тога променила на себи, у себи, променила се према другима и према себи.Поново сам заволела живот и ево ме, здраве и веселе док ово пишем Вама који тек треба да кренете у борбу за нов осмех који вас чека тамо негде…

Била сам много болесна, ишла сам на дијализу, била сам на самој ивици али успела сам да се подигнем. А кад сам могла ја верујте можете и ви, верујте ми..

Оног тренутка кад сам добила бубрег и када сам се пробудила, осетила мирис здравља и новог живота, обећала сам себи, чврсто, промене…не може се живети више старим начином живота јер ако се будем вратила на старо бићу опет кажњена и то на гори начин…а то никако не бих допустила. И НИСАМ!!!

За ових пет година како сам трансплантирана, заволела сам себе, научила сам да раздвајам битно од небитног, научила сам да гледам, слушам, да радим само онолико колико могу, да се одмарам, да доносим одлуке које ће се мени свидети и одговарати а не другима.

Зато, молим вас, слушајте своје тело јер вам оно најбоље може рећи шта је најбоље за вас и све о вама. Кад почне да шаље сигнале идите код лекара. Ако дозволите да се разболите, не очајавајте, не кукајте, не отписујте себе….крените у борбу, у борбу за повраћај здравља.

Морате знати да се нико није случајно разболео па тако нико није ни случајно оздравио. На путу оздрављења сачекаће вас много препрека, тешких и трновитих али морате знати-само они који су одустали нису стигли на његов крај, нису угледали нити осетили благодети новог живота.

Оног тренутка кад будете осетили поново милост живота морате кренути потпуно новом стазом живота.Морате волети живот, волети сваки секунд вашег новог живота и само гледати напред, ићи високо подигнуте главе, смејати се и захваљивати Богу на благодети коју вам је дао.

Није мени било нимало лако, признајем.

Сада када се вратим пет година уназад насмејем се и частитам себи сто нисам одустала, сто се нисам предала, ста сам престала да се сажаљевам и плачем. Да сам тада то урадила сада вам ово не би написала.

Једног дана сам досадила сама себи, устала сам и јасно рекла – све је реду, разболела сам се , сама сам била крива за то, време је да се устане и крене у борбу.

Можда и победим…Никад се не зна!!!

Устала сам и кренула да се борим и замислите …победила сам!

Мој рецепт и савет за победу је да се бежи од кревета, покренути се, не очајавати, не очекивати помоћ од других, газити сами, ићи напред а успут ће се добри људи сами појавити и бити ту само за вас. Сами нећете бити. То је моје искуство.

У тим најтежим тренуцима замишљала сам море, а сами знате да је за нас море и путовање само сан.

Замишљала сам плаветнило таласа, осећала мирис соли и морске воде, видела сам себе на плажи, сунчала сам се, смејала, дружила са непознатим људима…И тај сан је био тако жив да нисам веровала да је само сан.

И замислите, годину дана након трансплантације ја сам била на мору, на плажи коју сам замишљала и сањала, ширила руке, смејала се и дубоко удисала морски ваздух.

И уверила сам се сама да треба веровати у чуда јер чуда су могућа.

Веровали или не, удала сам се, променила место боравка, начин размишљања…ма све сам променила и размишљала…треба све променити поново се смејати, корачати уздигнуте главе, не плашити се будућности, не освртати се.

Здрава сам , срећна, испуњена, волим овај живот, волим своју децу, мужа, себе.

Ту сам само за добре људе, за оне који ме воле и оне које ја волим. За све друге нисам ту. Кад их сретнем окренем главу, пустим их да прођу, не дам им да ми одузму снагу, енергију, не дам да ме опет разболе, да ми опет узму душу.

Живим пуним плућима, сваком у лице кажем оно што заслужује а он нек се пита сам јер ја више не објашњавам.

Зато вас молим, ако постоји могућност да се трансплантирате, урадите те одмах, не оклевајте.

Живот је кратак, боље га је живети у весељу.

Лепше је, верујте мени!

ТРЕЋИ БУБРЕГ – МОЈА ПРИЧА

5. jula 2018.

Aktuelno Некатегоризовано

Пре свега желим да кажем да је постојање овог часописа као и едукација младих и помоћ младима који се први пут сусрећу са бубрежним слабостима од великог значаја. Свако искуство, свака прича је прича за себе, али свака може помоћи да се страх од неизвесности и непознатог препроди. Ово је моја:

Зовем се Јакша Вучуревић, рођен сам 29.11.1995. године у Зрењанину, где сам одрастао и завршио основну и средњу школу. Након средње школе уписао сам Рударско-геолошки факултет у Београду, где сам изабрао смер инжењерство нафте и гаса.
Моји проблеми почињу у децембру 2016. године, пошто су у то време владали вируси и доста колега имало сличне тегобе, а како је имунитет у испитном року свакако ослабљен, требало ми је времена да схватим да нешто заиста није у реду. Тек почетком фебруара 2017. одлазим у УЦ у Београду где су ми установили повишен крвни притисак, а потом упутили на студентску поликлинику, где сам одмах ујутру и отишао. Међутим будући да су те недеље били државни празници, одлазим у Зрењанин где сам мерим притисак који је био доста изнад нормалног. Одлазим у Ургентни у Зрењанину где ме задржавају због мојих година. Како је била недеља, мене су примили у одељење кардиологије и након лаб налаза, када су видели креатинин и уреу, премештају ме на одељење нефрологије.
На нефрологији остајем недељу дана. Стварно морам похвалити медицинско особље са нефрологије који су бринули о мени како у Зрењанину тако и после у Новом Саду. Такође много хвала докторкама Миљи Вукоје и Роси Јелачић које су ме контролисале наредних месеци.
Долазим у КЦВ у Нови Сад, код проф др Игора Митића, где после ултразвука констатује да ће трансплантација бити неопходна, да биопсија не доноси много и да је дијализа у најави. Потпуно неспремани за такву вест креће моје истраживање и психичка припрема за то што следи. Најдужи период за све који се налазе у мојој ситуацији јесте крос меч, тј. чекање резултата истог.
12. Мај, сестра Верица са нефрологије КЦВ, ми саопштава да је налаз негативан, и да ће маму и мене припремати за трансплантацију. Припреме које се пролазе пре трансплантације захтевају прегледе код кардиолога, неуролога, психолога, орл, офтамолога, стоматолога и мало непријатнији прегледи – гастроскопија и микција. Након чега смо добили одобрење трансплантационог тима за операцију. После тога долази ишчекивање и чекање термина. И даље нисам био на дијализи и нису је спомињали а ја нисам инсистирао. Креатинин је варирао од 400 до 700, али уз дијету коју сам добио је био у тим границама. 1. Августа смо добили термин за трансплантацију – 10.Октобар.
Дан пред операцију су ме примили на нефрологији , где су кренуле почетне припреме. Ноћ као ноћ, уз бенсединчић који сам добио како би ми мишићи били опуштени сутрадан, утонуо сам у сан. То је био први пут после дужег времена да сам преспавао целу ноћ, због проблема с мокрењем које је дошло уз бубрежну слабост будио сам се пар пута за ноћ, месецима. Сећам се да кад су ме пробудили на одељењу трансплантације, након анестезије, сетио сам се да ми је у сточићу на нефрологији остао дукс и тражио га. Чудна је људска подсвест. Пар секунди сам био будан и утонуо поново у сан.
На одељењу су са мном били и Живојин Будовалчев – Маћи (1998), Никола Дошић (1994) и Ђорђе Скакавац од миља – примаријус, који су оперисани мало пре мене. Нисам веровао да на једном таквом месту као што је трансплантациони блок може бити толико смеха. Ране су нас болеле само од грчења када претерамо са смехом. Притисак, креатинин и уреа су се вратили у нормалу након три дана и све је пролазило како треба, осим малих компликација који смо сви имали, у виду бактерија које су нам успешно лечили антибиотицима. Време је с мојим ратним друговима како смо се међусобно звали пролазило брзо и дан за даном један по један је одлазио кући. Живојин први, две недеље након операције, а за њим и Ђорђе и Никола који су били ту недељу дана дуже. Ја сам због бактерије остао јос пар дана на трансу (наш интерни назив) после чега сам још неколико дана био на нефрологији.
После антибиотика сам коначно пуштен кући, где су ме сачекали моји најмилији, спремни да по списку који сам правио док сам јео болничку храну, услише све моје захтеве.
Особе које мало ко спомене а то су они који су били 12 сати дневно са нама, медицински техничари – гл сестра Виолета, сестре Чила, Дуња, Драгана – Кафи, Славица, Кристина, Тијана и Сања, као и наша браћа Никола и Вељко. Нећу ни вас изоставити Мирослава и Славице!
Постоперативни ток је текао како треба, бактерија је одлазила и враћала се, али све у свему, четири месеца након операције био сам спреман да се вратим свом старом животу. Тачно годину дана после мог одласка из Београда, вратио сам се у исти, наставио сам тамо где сам стао. Дан за даном, вратио сам се у стару, дневну рутину. Почео сам да се бавим програмирањем, радим колико и кад могу и трудим да дам свој максимум на свим пољима. Мотивација ме никада није напустила, за разлику од неких људи којима више нема места у мом животу, али права лица појединаца се покажу управо кроз овакве ситуације, нажалост.
Неизмерно захвалан животу на путовању које ме је учинило још јачим и још спремнијим за нове изазове. Докторима Лади Петровић, Милици Поповић и Игору Митићу.
И наравно ништа без мајке, која ми је други пут подарила живот. Хвала ти!

Свим особама вашег часописа и сајта, којима треба било каква информација, савет, разговор, могу ме потражити на друштвеним мрежама и без икаквог проблема питати шта год их интересује.

Јакша Вучуревић

Моја животна прича до друге трансплантације бубрега

27. novembra 2017.

Aktuelno Saveti za bolesnike Некатегоризовано

Проблеме са бубрежном болешћу имам од 1998. године.

Први пут сам отишао на преглед код нефролога у Градску болницу, код др Драгићевића, који ми је после свих неопходних анализа и снимања рекао шта ме све чека у будућности што се тиче бубрега и могу вам рећи да је доста тачно све предвидео.

Моје име је Живота Срећковић, рођен сам 1961. године у Ваљеву.

Данас живим у Београду где сам и радио, члан сам Удружења бубрежних болесника КБЦ Звездара.

Моја прва дијагноза је била туберкулоза бубрега коју сам санирао адекватном терапијом за шест месеци али су последице остале, креатинин је већ почео да расте. Уз редовне контроле и савете лекара као и адекватну дијету борио сам се све до 2002. године када је дошло до погоршања. Примљен сам у болницу али је креатинин и даље растао, дневно по 50 до 100 јединица. Наравно да је функција бубрега била све слабија.

Уз одређену терапију у болници креатинин је био око 500 и тада су ми лекари предложили да се уради АВ фистула, крајем 2002. године, како би био спреман за хемодијализу, која ме је чекала.

Фистула је урађена успешно, на левој је руци. Са дијетом сам успео да одложим дијализу све до априла 2003. године.

У то време сам био ожењен већ неких 18 година. Након сазнања шта ме све чека у будућности супруга ме напушта, настају проблеми, ја падам у депресију и одлазим код неуропсихијатра на разговор.

На питање како се осећам ја одговарам:

– да морам на дијализу,

– да ми је фирма у стечају и да сам без посла,

– да ме је супруга оставила,

– да постоји могућност да син који се родио и носи моје презиме можда није мој и

– да сам пред разводом брака.

Докторка ми је одредила терапију која ми је заиста помогла, подигла ме је, помогла ми је да се суочим са тренутним стањем и ја почињем да решавам проблеме које сам имао а који су се нагомилали.

Поднео сам тужбу за развод брака, доказивање очинства и поделу имовине а упоредо сам ишао и на дијализу, три пута недељно, и живео сам у стану. Дијализу сам доста тешко подносио, имао сам јако лошу крвну слику и примао рекормон током сваке дијализе.

Од марта 2004. године точак среће се окреће и све креће на боље за мене. Упознајем садашњу супругу која ме и дан данас прати и уз мене је у сваком тренутку.

Мајка сазнаје да можда постоји могућност да ми донира бубрег. Крећемо са прегледима и др Благојевић нам потврђује да може да ми буде донор.

Прва трансплантација је урађена 17.06.2004. године на уролошкој клиници. Операцију је обавио др Милутиновић успешно. Постоперативни ток је био добар и после скоро месец дана ја сам изашао из болнице.

Бубрег је веома добро функционисао тако да је, уз добру терапију и контроле које сам имао, из дана у дан било све боље.

И наравно није било више дијализа, могао сам да путујем, сваке године сам са супругом ишао у Грчку, која ми је због климе много пријала.

Мајчин бубрег ме је служио све до 11.11.2014. године, непуних 11 година. И опет све креће по старом, враћам се у Градску болницу и настављам да дијализом. Долази и до проблема са мајчиним бубрегом који сам морао да одстраним. Ту интервенцију је урадио др Топузовић на уролошкој клиници јула 2015. године.

Након 6-7 месеци одлазим у Завод за трансфузију крви на припрему за нову трансплантацију, вадим крв на антитела и др Кезић, која ме је водила у клиничком центру, саопштава ми да је све у реду и да могу да наставим са припремама и прегледима за нову трансплантацију.

Све прегледе сам обавио и на листу сам стављен 31.08.2016. године.

Понедељак је, 4. септембар 2017. год, око 5.30 крећем на редовну дијализу и негде око 11 сати звони мобилни телефон.

Непознат број а са друге стране др Вавић са ВМА који ми саопштава да имају бубрег, да понесем папире и дођем што пре.

На ВМА стижем у 12 сати, одмах ваде крв, раде прегледе. У међувремену стиже још три кандидата за трансплантацију.

Негде око 19 сати они бирају мене и једну госпођу из Београда за трансплантацију као кандидате са најбољом подударношћу.

Око 20 сати пресвлачење, припрема и одлазак у операциону салу, тако да сам већ после поноћи имао нови, други трансплантирани орган.

Постоперативни ток тече нормално, вредност креатинина се враћа у нормалу а ја се осећам, из дана у дан, све боље.

Веома сам захвалан породици донора органа која ми је омогућила живот без дијализе. ВЕЛИКО ХВАЛА ОД СРЦА.

Захвалио бих свим докторима и медицинским сестрама од Градске болнице, Клиничког центра Србије, нефролошке амбуланте до ВМА, где се тренутно лечим, што су се несебично бринули о мени.

Морам да нагласим и захвалим се мојој вољеној супрузи Љиљани на огромној подршци и што је била уз мене у свим тешким и лепим моментима моје борбе.

Поручио бих свим пацијентима који иду на дијализу да буду позитивни, да мисле на себе, да редовно иду на контролне прегледе и буду истрајни уколико желе да се трансплантирају.

Tribina TRANSPLANTACIJA BUBREGA

21. avgusta 2017.

Aktuelno Početna Некатегоризовано

Savez organizacija bubrežnih invalida Republike Srbije organizuje tribinu u Zadužbini Ilije M. Kolarca 8.9.2017. godine u 18 sati.
Pozivamo sve zaintersovane (koji toga dana nisu na tretmanu hemodijalizom) da dođu.

Učestvuju:

Puk. prof dr Đoko Maksić

asist dr Mirjana Laušević

dr Sanja Bajčetić

prim dr Ljubinko Todorović

Priča Nenada Radenkovića

20. marta 2017.

Aktuelno Saveti za bolesnike Некатегоризовано

Ненад Раденковић, рођен 31. августа 1986. године у Бору. Завршио Економско-трговинску школу у Бору. Имао трансплантиран бубрег пуних 25. година и ово је моја прича:

Болест почела одмах након рођења, изостанком мокрења. Прва дијагноза сарком урогениталном синуса, у Зајечарској болници. На инсистирање родитеља одлазимо за Љубљану. Са 26 дана живота прва хируршка интервенција, dg: Nephroureteroectomia sin. Ureterocystostomia dex. Пошто се оформила фистула урађена је ревизија Ureterocystoneostomia cum papila lat. dex ycisio fistulae. После неког кратког времена још једна операција у Љубљани. Честе уринарне инфекције, повећана ТТ, слабије мокрење, анемија и од 1988. године почиње лечење у дечјој клиници у Тиршовој. Почињем даље лечење хроничне бубрежне инсуфицијенције, пласиран стент, поново се појављује рефлукс вез-уретер и хидронефроза екстремног степена десног бубрега. У консултацији са урологом др Перовићем урађена уростома, а касније и захват cysto-uretero-neostoma. Даље иде АВ фистула, дијализа 9 месеци и припрема за трансплантацију.

Године 1990. још један проблем. Ортопед, Због лоше контролисане реналне остеодистрофије долазимо до још једне тешке борбе са још једним проблемом – ренална остеодистрофија у најтежем степену – епифизиолиза врата десне бутне кости, која је лоше срасла и довела до скраћења десног екстремитета.

Припреме за трансплантацију. Отац је донор. 1991, године пријем у болницу „Necker“ у Паризу. Испитивања. Прва интервенција у Паризу, операција паратиреоидектомија, штитаста жлезда. Због честог ношења катетера, па касније уростоме, па нефростоме бешика се није оформила, остала је мала, неразвијена, фактички без функције. Покушано да се дође до неког волумена пре трансплантације.

Дана 23.јул 1991, године добијам бубрег од оца. Хвала му од свег срца што ме спасао дијализе, свих мука и болова, болничког лечења. Бубрег одмах прорадио, почео сам да мокрим. Проблем, дошло је до компликација након трансплантације. Сепса. Нови шок. Враћам се кући са нефростомом на стомаку. Поновна операција крајем године. Добро се осећам, имао сам очев бубрег, јак сам, могу даље

Операција кукова, тежак опоравак, дуг, предуг, жељан сам игре, здрав сам, могу ја. Био сам главна фаца у комшилуку, пун живота, најнемирнији.

Проблем, моја бешика није пратила рад бубрега, мала је, неразвијена. Још једна операција у Паризу, операција бешике. Опоравак. Почиње неки мирнији период у мом животу без болничких дана, са повременим контролама, уз сталну терапију могло се живети подношљиво. Полазак у школу, основну, средњу, срећан сам, могу ја, здрав сам.

Године 1998.погоршање бубрежне функције, честе уринарне инфекције. Идемо даље, живим, дишем, добро сам. Идем у школу, имам другаре, добро сам. Појавиле се и неке симпатије. Касније и неке љубави, разочарења, љубавне јади. Идем на заказане контроле, пијем лекове, мало бешика мучи, али живи се.

И тако сам напунио 30 година живота, 25 година од трансплантације и таман мислиш да ће то трајати почињу поново проблеми: креатинин, уреа, мокраћна киселина, гихт. Неколико покушаја да се формира АВ фистула без резултата, графт на левој нози без резултата, фистула на десној нози. После 9 дана од операција долази до пуцања ране и тромба. Поновна операција. Пакао, проклињао сам дан када сам се родио. Опоравак. Дијализа. Опет сам на почетку. Шта даље? Како даље? Немам више снаге, уморан сам…

Ненад

ПРИЧА НЕНАДОВЕ МАЈКЕ

За родитеље нема веће среће од рођења детета. Тако смо се и ми обрадовали пре тридесет година кад нам се родио син Ненад. Били смо пресрећни! Постали смо родитељи по други пут. Имали смо стални посао и породицу на окупу.

Ненад је рођен једног августовског дана, уредно по термину, са нормалном телесном тежином и висином, наизглед као и нормалне бебе. Пресрећни, излазимо из болнице и ускоро примећујемо да мали Ненад не пишки.

Упућују нас на Дечију хирургију у Зајечар. После неколико дана испитивања, саопштавају нам да дијагнозу „sarkombegine“, да дете можемо да водимо кући и да му преостаје шест месеци живота. Прави шок за породицу која је до тог тренутка била срећна због принове у породици.

У почетку нисмо ни схватили шта ова реч уопште и значи, јер они то нашем сину одређују колико ће да живи?! Шта се то дешава са нашим сином?!

Тада упознајемо доктора Јолића – дечијег хирурга, који нам објашњава да је Ненад тешко болестан. Његов савет је био да нашег сина одведемо у неку већу установу, која је специјализована за рад са оваквом дијагнозом. Али никад нећемо заборавити његове речи, које ће нам касније бити водиља у Ненадовом лечењу и веру да се боримо: „На сваком сувом дрвету постоји по једна гранчица, један мали зелени листић, један пупољак који се бори да опстане. Држите се те гранчице!“

Вођени оваквим охрабрујућим речима одлазимо за Љубљану у Клинички центар. И даље кроз Ненадово лечење увек би смо се присећали те гранчице и борили да она опстане.

Ненадове прве дане живота није испуњавала топлина родитељског дома, већ болнице и болничке собе, хладни апарати операционих сала и бол, само бол…

Није имао снаге да се заплаче, није имао снаге ни да га мајка подоји, био је тако мали, сићушан, беспомоћан, душа мала. Али, велики борац. Колико је убода инјекција имао, колико стручних интервенција, он је био све јачи. Колико су нам пута рекли: „Жао нам је, али Ненада морамо још једном да оперишемо! Мораћемо још једну интервенцију, нисмо задовољни овим резултатима!“ Те речи су нас стално пратиле. Мораћемо поново, и поново!

Даље лечење нас доводи до Дечије болнице у Тиршовој. Прихвата нас докторка Роловић, која даље ангажује доктора Перовића, доктора Крстића, доктора Смољанића. Цео један мали тим великог срца који дуго времена води бригу о Ненаду. И неки од њих постају прави пријатељи – доктори, који те срећу на ходнику, на улици и посвете ти време и дају савете.

На Дечијој клиници Ненад је има више интервенција: постављена је стенда, уростоме и неуростоме. Све што се могло урадити за боље резултате, све је покушано и урађено. Са четири године Ненада спремају за дијализу. Ненад је мало порастао, ојачао и доби прву своју симпатију – сестру Дацу, коју је много волео. Никад јој није пружао отпор приликом укључивања на апарат за дијализу.

Путовали смо сваки други дан за Београд и почели припреме за трансплатацију. Урадили смо типизацију. Отац ће бити донор. Предали смо папире у Министарство здравља за даље лечење у иностранству. Папире смо чекали један, два, три, четири месеца и ништа… Стиже нам обавештење из Француске болнице у Паризу да ће Ненаду урадити транспалтацију и обавестили нас о термину, који је заказан за март месец. Почиње битка са временом, Министарство не реагује. Новца немамо. Ненадов живот се доводи у питање.

Тада се у наш живот појављује човек који нам је у том тренутку помогао и материјално и духовно, дао нам је снагу да се још више боримо. Наиме, он је иницијатор акције сакупљања новца на нивоу града, борских радних организација, школа и осталих за Ненадово лечење. И овом приликом се још једном захваљујемо као породица свим учесницима у акцији који су помогли да Ненад живи и да се радује у чарима овог живота као и сва остала здрава деца.

За Француску полазимо 1991. године. И поред штрајка авио компаније „Јат“ стижемо у Париз. Непозната средина, непознавање језика, непознати људи, додатно компликује нашу тешку ситуацију.

Поново нова испитивања, поново нове дијагнозе и мишљења, поново неочекиване интервенције и 23.7.1991. год. Ненад је био спреман за трансплатацију. У операциону салу је отишао у очевом загрљају, заједно су закорачили у борбу за нови живот. Транспалтација је дуго трајала, али је успешно завршена. Бубрег је одмах почео са радом. Првих дана је све било у реду и ништа није назначавало да долазе нове неочекиване ситуације и нове борбе.

Ненад је враћен у дечију болницу, а отац остаје на клиници. После тих мирних дана, долази до компликација у лечењу Ненада али и оца. Ненаду су почели да се погоршавају резултати, стомак је почео ненормално да расте и шири, Ненад је био малаксао и врло се лоше осећао. Тада сам се много уплашила за Ненадов живот. Више није плакао, говорио да га боли и да неће, само је питао као да се намести да би га што боље снимали и што пре помогли. Можда сам се баш у том тренутку сетила оне гранчице и црпила сву снагу овог света да будем јака, да будемо јаки у новим животним изазовима.

Сепса, Ненад је излучивао течност кроз катетер, али се та течност (урин), излучивала и у стомак. Поновна операција и Ненаду је на здрав очев бубрег урађена нефростома. Пре трансплатације се у болници тражили да потпишемо да у слућају нежељених догађаја нећемо тужити болницу. А ми платили тражени износ за лечење, дали здрав бубрег, а они нам умало нису убили дете пред нашим очима. Хитно су враћени сви доктори који су радили на Ненадовом случају. Није више било времена за „рандеву“, тј. састанке, почела је нова борба за Ненадов живот. Време чекања је увек дуго и тешко. Неописиво речима.

Ненад се полако опорављао, он није само добио очев бубрег, већ је добио наду за бољи и квалитетнији живот. Није само мали, уплашени пацијент, он је сада јак и спреман за нове изазове.

У паришкој болници смо тада Ненаду прославили пети рођендан. Добио је рођенданску торту, поклоне, песму за срећан рођендан. Радост на лицу мог детета у том тренутку ћу вечно памтити. Био је окружен другарима његових година и сличних судбина!

Иако лечење није завршено, враћамо се у Србију, нашим животима. Свe своје време као породица посвећујемо Ненаду и његовом одрастању. Крајем исте године враћамо се на још једну операцију у Париз. Овом операцијом Ненаду је омогућено да пишки као и сва остала здрава деца. Која је то радост, која је то срећа била кад је Ненад први пут у свом малом животу могао сам да пишки, као прави мушкарац. Већег богаства нема од његових суза радосница и његовог узбуђења да може самостално да пишки. Први пут у животу није било катетара, сонди, завоја, газица, могао је као нормално дете да се игра и радује.

Касније, Ненад је имао још једну операцију у Паризу, па и корекцију оба кука у Тиршовој. Даље лечење, месечне контроле и бригу о Ненаду преузима докторка Амира Антић Пецо. Она је једна добра, племенита душа, наш анђео чувар, који се брине о Ненаду све до пунолества и преласка у Клинички центар Србије код докторке Вишње Лежајић.

После трансплатације Ненад се придржавао преписаних лекова, дијете и саме дисциплине његове болести. Успешно је завршио основну школу, а касније и средњу економску школу у Бору. Ведар, насмејан, дружељубив, увек спреман за акцију, за нова сазнања, да се бави спортом, планинарењем, пливањем, да путује и упознаје нове приjатеље, нове крајеве и да живи као и сав нормалан свет.

Као пацијент је дисциплинован, поштовао је сваку одлуку лекара, придржавао се задатих термина. А као син је савршен. Зато је бити мајка најтежа улога у животу сваке жене: плачете, повређени сте, покушавате, али не успевате увек, а ипак осећате да морате даље. Да увек урадите све што је у вашој моћи, да не урадите нешто погрешно, да ваше дете зна да је заштићено у вашим рукама и да је вољено у сваком тренутку.

Осећала сам сваку његову бол, сваку његову сузу, сваки трептај малог срца, сваки поглед тих плавих очију.

Упркос болу, дугим ноћима, у болничким собама увек сам била будна и спремна да се нађем свом сину. Трудила сам се да зауставим сваки његов плач, сваку његову бол, сваки тужан поглед. А када ми то није успевало, моје срце би се тада распало на милион делића.

Поред велике бриге мене као мајке и Ненадовог оца, мој син је лепо живео са својим пресађеним бубрегом. Али свему што је лепо дође крај, тако се и Ненадов организам предао тешким уринарним инфекцијама, високим вредностима креатина, урее, мокраћне киселине… И поново се враћамо на период од пре двадесет пет година. Поново неуспеле операције, постављања АВ фистула на руци, покушаја да се формира графт на левој нози, који је радио само пар месеци. Због пада притиска престао је да ради. Поново заказана операција, формирања фистуле на десној нози, која је радила девет дана. А онда је дошло попуштања артерија, формирање тромба и једног тешког, заиста болног опоравка, који оставља тешке последице на Ненадово психичко стање.

Ненад је од октобра месеца кренуо на дијализу, али то није више наш малени пацијент који се борио, већ један уплашени младић.

Сви у породици се надамо да ће Ненад убрзо доћи до ретротрансплатације, да ће се наћи донор или сакупити новац.

Опет се наша нада везала за зелену гранчицу! Верујемо да од свих гранчица на овом свету ипак је једна намењена нашем Ненаду!

Живот је вечита борба – Крстић Бранислава

18. marta 2017.

Aktuelno Saveti za bolesnike Некатегоризовано

Живот је вечита борба

Често се запитам да ли је мој живот био и јесте баш онакав какав желим. Да ли је то успех или потпуни промашај? Живот је један и какав год да је, леп је. Треба га живети пуним плућима. Дивити се лепотама природе. Тежити нечем узвишеном. Желети најбоље за себе и своје ближње. Мене је живот и шибао и мазио како то бива код свакога, па тако је било и код мене. Било је у мом животу и успона и падова, живот ми је осцилирао и још увек је тако. Ваљда то тако иде с годинама. Сваког јутра кад се пробудим помислим у себи: „Добро је, освануо је још један дан још си ту“ Док сам била дете, била сам окружена мамином и татином пажњом, родитељи су ме пазили као мало воде на длану. Од кад знам за себе имала сам здравствених проблема, али опет понављам, родитељи су били поред мене, па сам и те проблеме лакше подносила. Одрасла сам, постала свој човек, родитељи су ме напустили и остала сам сама. Сама сам пролазиле кроз бриге и проблеме. И онда долази то сазнање које ће ми променити живот из корена, живот да, почели су моји проблеми са бубрезима. Почела је моја борба са апаратом за дијализу, три пута недељно. Одлазила сам на дијализу као да идем на извршење казне, али другог излаза није било. Сваки други дан за мене је био мучан, кад сам сазнала да морам да будем четири сата прикопчана на апарат, али кад се мора није ни тешко. Познавала сам пуно људи који су имали исти проблем као и ја, неки нажалост више нису међу живима, а неки се још увек боре са апаратом и хемодијализом јер им је то једино решење. Било би лепо када би сви људи на свету схватили какав је живот под апаратом за дијализу и помогли да се људи реше те машине; да завештају своје органе и некоме спасу живот. Ја сам имала срећу да видим светлост на крају тунела, да се после пет дугих година хемодијализе решим апарата и добијем нови бубрег. Људи који нису прошли тај пакао не знају какав је осећај кад се пробудиш из наркозе после трансплантације и помислиш; „Готово је са хемодијализом, од данас почиње нови живот“ Тако је било и код мене. Окренула сам нови лист свог живота. Дишем пуним плућима имам нови живот. Увек кад на телевизији видим како се политичари свађају око неких небитних проблема и нису ничим задовољни, сетим се људи који су везани за апарате и чекају један телефонски позив, наду, да је за њих пронађем одговарајући орган. Ја дишем пуним плућима већ двадесет година-двадесет година ме служи нови бубрег и живим као и сви други људи који су имали срећу да се реше неког великог здравственог проблема, а у мом случају то је добијање новог бубрега. Активно се бавим стоним тенисом, возим бицикл и сваки дан пређем по неколико километара. Користим сваки дан и трудим се максимално да извучем из њега. Прошлог лета сам тестирала себе што се тиче издржљивости, па сам ишла да берем јабуке. Ако успем, то ће се поновити и ове године. Волим у слободно време и да прочитам неку књигу,а бавим се и ручним радом. Могућности живота су безбројне. Путовања, забаве, прославе, само су неке од лепота живота и у њима треба максимално уживати. Искористити сваки секунд, минут, сваки делић живота на најбољи начин. Док сам ишла на хемодијализу, схватила сам шта значи изрека: „Здрав човек има хиљаду жеља, а болестан само једну: да оздрави.. Тада сам научила да то ценим и то траје и дан данас и волела бих да што дуже траје, да ме и даље служи бубрег. Свакодневно слушам на ТВ-у апел да се помогне људима, деци, да се донирају органи и од ваших најмилијих, да ти који су зависни од апарата виде и осете како је у ствари лепо живети. Немојмо се убијати и ратовати, него ако можемо, помозимо, јер никад се не зна, можда и Вама затреба помоћ. Зато будимо хумани и помозимо једни другима.

Крстић Бранислава

« Older posts