Јакша Вучуревић

ТРЕЋИ БУБРЕГ – МОЈА ПРИЧА

Пре свега желим да кажем да је постојање овог часописа као и едукација младих и помоћ младима који се први пут сусрећу са бубрежним слабостима од великог значаја. Свако искуство, свака прича је прича за себе, али свака може помоћи да се страх од неизвесности и непознатог препроди. Ово је моја:


Зовем се Јакша Вучуревић, рођен сам 29.11.1995. године у Зрењанину, где сам одрастао и завршио основну и средњу школу. Након средње школе уписао сам Рударско-геолошки факултет у Београду, где сам изабрао смер инжењерство нафте и гаса.
Моји проблеми почињу у децембру 2016. године, пошто су у то време владали вируси и доста колега имало сличне тегобе, а како је имунитет у испитном року свакако ослабљен, требало ми је времена да схватим да нешто заиста није у реду. Тек почетком фебруара 2017. одлазим у УЦ у Београду где су ми установили повишен крвни притисак, а потом упутили на студентску поликлинику, где сам одмах ујутру и отишао. Међутим будући да су те недеље били државни празници, одлазим у Зрењанин где сам мерим притисак који је био доста изнад нормалног. Одлазим у Ургентни у Зрењанину где ме задржавају због мојих година. Како је била недеља, мене су примили у одељење кардиологије и након лаб налаза, када су видели креатинин и уреу, премештају ме на одељење нефрологије.
На нефрологији остајем недељу дана. Стварно морам похвалити медицинско особље са нефрологије који су бринули о мени како у Зрењанину тако и после у Новом Саду. Такође много хвала докторкама Миљи Вукоје и Роси Јелачић које су ме контролисале наредних месеци.
Долазим у КЦВ у Нови Сад, код проф др Игора Митића, где после ултразвука констатује да ће трансплантација бити неопходна, да биопсија не доноси много и да је дијализа у најави. Потпуно неспремани за такву вест креће моје истраживање и психичка припрема за то што следи. Најдужи период за све који се налазе у мојој ситуацији јесте крос меч, тј. чекање резултата истог.
12. Мај, сестра Верица са нефрологије КЦВ, ми саопштава да је налаз негативан, и да ће маму и мене припремати за трансплантацију. Припреме које се пролазе пре трансплантације захтевају прегледе код кардиолога, неуролога, психолога, орл, офтамолога, стоматолога и мало непријатнији прегледи – гастроскопија и микција. Након чега смо добили одобрење трансплантационог тима за операцију. После тога долази ишчекивање и чекање термина. И даље нисам био на дијализи и нису је спомињали а ја нисам инсистирао. Креатинин је варирао од 400 до 700, али уз дијету коју сам добио је био у тим границама.  1. Августа смо добили термин за трансплантацију – 10.Октобар.
Дан пред операцију су ме примили на нефрологији , где су кренуле почетне припреме. Ноћ као ноћ, уз бенсединчић који сам добио како би ми мишићи били опуштени сутрадан, утонуо сам у сан. То је био први пут после дужег времена да сам преспавао целу ноћ, због проблема с мокрењем које је дошло уз бубрежну слабост будио сам се пар пута за ноћ, месецима. Сећам се да кад су ме пробудили на одељењу трансплантације, након анестезије,  сетио сам се да ми је у сточићу на нефрологији остао дукс и тражио га. Чудна је људска подсвест. Пар секунди сам био будан и утонуо поново у сан.
На одељењу су са мном били и Живојин Будовалчев – Маћи (1998), Никола Дошић (1994) и Ђорђе Скакавац од миља – примаријус, који су оперисани мало пре мене. Нисам веровао да на једном таквом месту као што је трансплантациони блок може бити толико смеха. Ране су нас болеле само од грчења када претерамо са смехом. Притисак, креатинин и уреа су се вратили у нормалу након три дана и све је пролазило како треба, осим малих компликација који смо сви имали, у виду бактерија које су нам успешно лечили антибиотицима. Време је с мојим ратним друговима како смо се међусобно звали пролазило брзо и дан за даном један по један је одлазио кући. Живојин први, две недеље након операције, а за њим и Ђорђе и Никола који су били ту недељу дана дуже.  Ја сам због бактерије остао јос пар дана на трансу (наш интерни назив) после чега сам још неколико дана био на нефрологији.
После антибиотика сам коначно пуштен кући, где су ме сачекали моји најмилији, спремни да по списку који сам правио док сам јео болничку храну, услише све моје захтеве.
Особе које мало ко спомене а то су они који су били 12 сати дневно са нама, медицински техничари – гл сестра Виолета, сестре Чила, Дуња, Драгана – Кафи, Славица, Кристина, Тијана и Сања, као и наша браћа Никола и Вељко. Нећу ни вас изоставити Мирослава и Славице!
Постоперативни ток је текао како треба, бактерија је одлазила и враћала се, али све у свему, четири месеца након операције био сам спреман да се вратим свом старом животу. Тачно годину дана после мог одласка из Београда, вратио сам се у исти, наставио сам тамо где сам стао. Дан за даном, вратио сам се у стару, дневну рутину. Почео сам да се бавим програмирањем, радим колико и кад могу и трудим да дам свој максимум на свим пољима. Мотивација ме никада није напустила, за разлику од неких људи којима више нема места у мом животу, али права лица појединаца се покажу управо кроз овакве ситуације, нажалост.
Неизмерно захвалан животу на путовању које ме је учинило још јачим и још спремнијим за нове изазове. Докторима Лади Петровић, Милици Поповић и Игору Митићу.
И наравно ништа без мајке, која ми је други пут подарила живот. Хвала ти!

Свим особама вашег часописа и сајта, којима треба било каква информација, савет, разговор, могу ме потражити на друштвеним мрежама и без икаквог проблема питати шта год их интересује.

Јакша Вучуревић