trudnoća

Mi smo pobedile

Mi smo pobedile

DR ANA ČOPORDA PRVA ŽENA U SRBIJI KOJA JE VANTELESNOM OPLOONJOM UZ DIJALIZU DOBILA DUGO ŽELJENU BEBU

Mi smo pobedile

Svaka žena u nekom trenutku svog života želi da se ostvari u ulozi majke. Međutim, jednog dana pre tri godine na jednom od dežurstava osetila sam malaksalost, bilo mi je loše. Uradila sam potrebne analize i lekari su mi nagovestili da ću uskoro morati na dijalizu. To je bio šok kako za mene, tako i za moje najmilije. Prvo pitanje koje sam postavila svojim kolegama je da li ću moći da imam potomstvo? Odgovori su uvek bili: vrlo teško pre dijalize na dijalizi skoro nemoguće. Kada jednoj mladoj ženi do juče punog zdravlja, saopštite da „osim“ novonastalog zdravstvenog problema gotovo sigurno neće moći da ima dece, samo mislite da je najbolje da sanjate i da se brzo probudite iz ružnog sna. Ali nisam izgubila veru, kao lekar verovala sam da postoji način za rešenje mog problema. Mesece sam provodila na internetu iščitavajući mnogobrojne naučne radove, studije i iskustva onih koji su se susreli sa sličnim problemom. Ubrzo sam shvatila da su čuda moguća, da mogu da postanem majka ali uz mnogo strpljenja i srećnih okolnosti.

DIJALIZA NIJE SPREČILA MOJU ŽELJU DA POSTANEM MAJKA

kako prirodnim putem nismo uspeli, moj suprug i ja smo se odlučili na IVF proceduru u Atini. Želeli smo i žurili da sve završimo pre početka moje dijalize. ali trka sa vremenom nikad nije laka. Na dijalizu sam krenula, a trudnoća se nije desila. Prva dva meseca dijalizu sam primala u bolnici u kojoj radim. Sećam se. jednom je došao doktor i rekao mi kako na osnovu mog trenutnog krvnog pritiska moram da pijem antihipertenziv. Odgovorila sam mu da zbog procesa vantelesne oplodnje ne mogu da ga uzimam. Nasmejao se a zatim se okrenuo ka ostalim pacijentima i sa nevericom pitao „Da li ste čuli?“ Sada sam jako srećna sto je to uradio. Taj doktor mi je pomogao. I mnogi posle njega koji takođe nisu verovali u moju misiju bili su moj vetar u leđa da istrajem i da se borim za svoje snove.

Išla sam redovno na posao, normalno radila. izlazila. putovala. bavila se sportom. Nisam dozvolila da me ništa sputa da vodim normalan život. Nakon pet meseci od početka dijalize stvorili su se uslovi za prvi pokusaj vantelesne oplodnje. Prvi put nije uspelo. Tri meseca kasnije druga vantelesna oplodnja, i ona nije uspela. Moj suprug i ja nismo to doživljavali kao poraz, naprotiv prećutno smo verovali da ćemo uspeli i nismo odustajali. Nakon osam meseci od drugog pokušaja usledio je i treći, opet u Atini. Ovog puta bio je samo embriotransfer iz prethodnog  puta zamrznutih embriona. Nisam ležala i mirovala, radila sam normalno. Samo sam verovala. Na prvom vađenju krvi pokazale su se pozitivne vrednosti. Pri sledećem nalazu. nakon nekoliko dana, vrednosti su bile udvostručene. Našoj sreći nije bilo kraja.

TRUDNA SAM, LEKARI ZABRINUTI, A JA PRESREĆNA.

Onda je usledio prvi ultrazvuk i potvrda trudnoće. Sada. kada bi se većina žena opustia i uživala u svojoj trudnoći za mene počinje moj novi život, borba i sve ono kroz šta ću proći. Kako bi moje telo moglo da obezbedi najpribližniju sredinu za bebu kao kod zdrave žene,  morala sam da primam dijalizu šest puta nedeljno po pet sati. U tome mi je pomogla medicinska sestra koja je bila uz mene svaki dan, kao da je i ona nosila moje dete. Kako je vreme odmicalo shvatila sam da mi je potreban lekar koji ima iskustvo u radu sa ovakvim pacijentima. Samo je jedan doktor u celoj Srbiji, pre deset godina imao trudnisu sličnu meni. I dok je većina doktora bila protiv on je odmah prihvatio moj slučaj i postao deo tima koji je održavao  trudnoću.  Svi lekari u timu pričali su o komplikacijama, problemima koji mogu da se jave međutim verujem da niko nije mogao ni da pretpostavi  da će se sve to brzo i desiti. Nastupaju prvi paramedicinski problemi.  Kako nabaviti dodatni materijal s obzirom da umesto tri sada sprovodim pet dijaliznih tretmana.  Pisali smo na mnoge adrese i na kraju sam potrošni materijal dobila od jedne farmaceutske kuće iz Makedonije.

VEĆ NA POĆETKU TRUDNOĆE SVE SE ZAKOMPLIKOVALO

Negde u trećem mesecu trudnoće počeli su bolovi u stomaku. Rekli su da je to normalno. Na kontroli ginekolog je, kada je stavio sondu na moj stomak, napravio takav izraz lica da mi se sledila krv u žilama. Okrenuo je ekran i rekao „pa vaši jajnici ne mogu da stanu u ekran koliki su. Morate odmah da ostanete u bolnici“. Tada je sve počelo da se komplikuje. Od mršave graciozne žene preko noći sam dobila generalizovane edeme. Teško sam se kretala. Ogromne noge jedva sam pokretala, ogroman stomak bio je bolan. napet i pun vode. Prvi put su mi punktirali stomak i izvukli 31 tečnosti, posle 12 h voda se vratila, a onda opet punktiranje i opet 31. Jajnici su samo još vise rasli i još više tečnosti proizvodili. Tada su mi stavili dren. Jednom kada je došla sestra kako bih primila dijalizu devojke sa odeljenja su je pitale „Izvinite, da li je ova trudnica imala saobraćajnu  nesreću?“. Tako sam izgledala, kao da me je neko u najmanju ruku tukao. Iz stomaka su mi visile cevčice, drenovi, zavoji, gaze, flasteri, ruke pune braunila, potpuno izdeformisana. Bolovi su bili nesnosni. Niko nije znao sta mi je.

Profesor koji me je vodio rekao je da nikad u svojoj karijeri  nije video nešto slično. Kako je vreme odmicalo stanje je bilo sve teže. Onda su počeli i problemi sa disanjem, noćima nisam mogla da spavam. Na rendgenskom snimku sve je bilo jasno. Voda na plućima.

SAOPSTILI SU MI DA MORAM DA PREKINEM TRUDNOĆU

Priključili su me na aparate za disanje. Mogu samo da zamislim kako je bilo mojoj majci koja me je u svemu podržavala i gledala me kako tonem sve više zbog zelje da rodim dete, postanem majka. Konzilijum lekara se okupio u mojoj sobi kako bi me obavestili da ću morati da prekinem trudnoću ako želim da živim. Rekla sam im da sačekaju još malo i da ćemo zajedno uspeti i pobediti.

Posle mesec i po dana pakla samo jedan dan sam se probudila i sve je prošlo – jajnici kao da nikada nisu bili veliki i kao da nikad nisam imala vodu u telu, u plućima. Čak su me i otpustili iz bolnice. Tada počinje period kada nisam mogla da spavam, valjda od šoka šta sam se sve pregurala, doživela i preživela. Nakon mesec i po dana od izlaska iz bolnice, sećam se bila je 24 nedelja i beba je imala oko 300 gr. prvi put sam prokrvarila. Zadržali su me u bolnici gde sam ležala narednih mesec i po dana.

BEBA JE ROĐENA

U 32. nedelji, na samom početku osmog meseca, jednog toplog avgustovskog dana legla sam popodne da odmorim i probudila me je neka toplota. Polumrak u sobi, otkrivam se i shvatam da ležim u lokvi krvi. Skočila sam i tnapolje, odmah sam zvala u pomoć. Kao anesteziolog nikad u operacionoj sali nisam vidcla toliko krvarenje. Nikad. Nisam stigla ni da se uplašim, sve se brzo odigralo. Noa je rođena 20 minuta kasnije sa lepom ocenom. Moja beba je bila teška 1950 gr i 44 cm dugačka. Kažu do je odmah zaplakala, da je imalo lepu boju. Posle par sati došao je neonatolog da mi kaže do jc beba počela lošije da diše i da je morao da je intubira i stavi na aparat za veštačko disanje. E, tad sam se prvi put stvarno uplašila. Kažu ljudi da kad dobiješ dete sve se promeni. Tad sam shvatila da je majci jedino važno da dete bude dobro, Sutradan sam se popela stepenicama na 4. sprat na odeljenje intenzivne nege da vidim svoju bebu. Opet niko nije verovao da žena posle carskog reza to može. Nakon četiri dana izašla sam iz bolnice. a već petog sam vozila aulo. Ne, ja nisam superžena, ja samo nisam imala vremena da bolujem jer sam svaki dan. dva puta dnevno išla da vidim svoje dete. Ujutru i uveče. Bilo mi je preteško u tim situacijama. Stajala sam nad inkubatorom i gledala tako malo biće kako se bori.

Moja Noa je tog dana kad je rešila da se rodi zapravo samo želela majci da pomogne. Imam utisak da mi je moja devojčica poručila „Majko tebi hvala. a sad ću dalje sama da se borim“ i ja verujem da je tako i bilo. Ta mrvica je bila extubirana pet dana nakon rođenja i još dvadeset dana bila je u inkubatoru. a onda nakon 25. dana doveli smo je našoj kući.

MI SMO POBEDILE

Noa je sada lepa, velika i zdrava beba. Za par dana puni 5 meseci i dobro napreduje. Volimo se, smejemo, igramo, spavamo i rastemo zajedno. Nije se rodila samo ona, sa njom sam se rodila i ja.

Ja sam ponosna ma|ka i znam da je Noa ponosna na svoju majku. Ona je dokaz da ništa nije nemoguće, da čuda postoje, a ja sam prva žena u Srbiji koja je iz vantelesne oplodnje donela na svet dete. Ona je od leda (zamrznut embrion) postala Vatra (rođena je avgusta u znaku lava), Svakog dana sam joj govorila „moramo da pobedimo, moramo da pobedimo“ i mi smo pobedile! Zato verujte u snove, oni se uvek ostvaruju samo treba dovoljno da želite.

 

Tekst je preuzet iz Časopisa Doživeti 100 (februar 2017.)