hemodijaliza

Priča Nenada Radenkovića

Ненад Раденковић, рођен 31. августа 1986. године у Бору. Завршио Економско-трговинску школу у Бору. Имао трансплантиран бубрег пуних 25. година и ово је моја прича:

Болест почела одмах након рођења, изостанком мокрења. Прва дијагноза сарком урогениталном синуса, у Зајечарској болници. На инсистирање родитеља одлазимо за Љубљану. Са 26 дана живота прва хируршка интервенција, dg: Nephroureteroectomia sin. Ureterocystostomia dex. Пошто се оформила фистула урађена је ревизија Ureterocystoneostomia cum papila lat. dex ycisio fistulae. После неког кратког времена још једна операција у Љубљани. Честе уринарне инфекције, повећана ТТ, слабије мокрење, анемија и од 1988. године почиње лечење у дечјој клиници у Тиршовој. Почињем даље лечење хроничне бубрежне инсуфицијенције, пласиран стент, поново се појављује рефлукс вез-уретер и хидронефроза екстремног степена десног бубрега. У консултацији са урологом др Перовићем урађена уростома, а касније и захват cysto-uretero-neostoma. Даље иде АВ фистула, дијализа 9 месеци и припрема за трансплантацију.

Године 1990. још један проблем. Ортопед, Због лоше контролисане реналне остеодистрофије долазимо до још једне тешке борбе са још једним проблемом – ренална остеодистрофија у најтежем степену – епифизиолиза врата десне бутне кости, која је лоше срасла и довела до скраћења десног екстремитета.

Припреме за трансплантацију. Отац је донор. 1991, године пријем у болницу „Necker“ у Паризу. Испитивања. Прва интервенција у Паризу, операција паратиреоидектомија, штитаста жлезда. Због честог ношења катетера, па касније уростоме, па нефростоме бешика се није оформила, остала је мала, неразвијена, фактички без функције. Покушано да се дође до неког волумена пре трансплантације.

Дана 23.јул 1991, године добијам бубрег од оца. Хвала му од свег срца што ме спасао дијализе, свих мука и болова, болничког лечења. Бубрег одмах прорадио, почео сам да мокрим. Проблем, дошло је до компликација након трансплантације. Сепса. Нови шок. Враћам се кући са нефростомом на стомаку. Поновна операција крајем године. Добро се осећам, имао сам очев бубрег, јак сам, могу даље

Операција кукова, тежак опоравак, дуг, предуг, жељан сам игре, здрав сам, могу ја. Био сам главна фаца у комшилуку, пун живота, најнемирнији.

Проблем, моја бешика није пратила рад бубрега, мала је, неразвијена. Још једна операција у Паризу, операција бешике. Опоравак. Почиње неки мирнији период у мом животу без болничких дана, са повременим контролама, уз сталну терапију могло се живети подношљиво. Полазак у школу, основну, средњу, срећан сам, могу ја, здрав сам.

Године 1998.погоршање бубрежне функције, честе уринарне инфекције. Идемо даље, живим, дишем, добро сам. Идем у школу, имам другаре, добро сам. Појавиле се и неке симпатије. Касније и неке љубави, разочарења, љубавне јади. Идем на заказане контроле, пијем лекове, мало бешика мучи, али живи се.

И тако сам напунио 30 година живота, 25 година од трансплантације и таман мислиш да ће то трајати почињу поново проблеми: креатинин, уреа, мокраћна киселина, гихт. Неколико покушаја да се формира АВ фистула без резултата, графт на левој нози без резултата, фистула на десној нози. После 9 дана од операција долази до пуцања ране и тромба. Поновна операција. Пакао, проклињао сам дан када сам се родио. Опоравак. Дијализа. Опет сам на почетку. Шта даље? Како даље? Немам више снаге, уморан сам…

Ненад

IMG_20150505_140839 IMG_20150713_181356 IMG_20161230_190856 IMG_20161230_190928 P1050404 P1070241

ПРИЧА НЕНАДОВЕ МАЈКЕ

За родитеље нема веће среће од рођења детета. Тако смо се и ми обрадовали пре тридесет година кад нам се родио син Ненад. Били смо пресрећни! Постали смо родитељи по други пут. Имали смо стални посао и породицу на окупу.

Ненад је рођен једног августовског дана, уредно по термину, са нормалном телесном тежином и висином, наизглед као и нормалне бебе. Пресрећни, излазимо из болнице и ускоро примећујемо да мали Ненад не пишки.

Упућују нас на Дечију хирургију у Зајечар. После  неколико дана испитивања, саопштавају нам да дијагнозу „sarkombegine“, да дете можемо да водимо кући и да му преостаје шест месеци живота. Прави шок за породицу која је до тог тренутка била срећна због принове у породици.

У почетку нисмо ни схватили шта ова реч уопште и значи, јер они то нашем сину одређују колико ће да живи?! Шта се то дешава са нашим сином?!

Тада упознајемо доктора Јолића – дечијег хирурга, који нам објашњава да је Ненад тешко болестан. Његов савет је био да нашег сина одведемо у неку већу установу, која је специјализована за рад са оваквом дијагнозом. Али никад нећемо заборавити његове речи, које ће нам касније бити водиља у Ненадовом лечењу и веру да се боримо: „На сваком сувом дрвету постоји по једна гранчица, један мали зелени листић, један пупољак који се бори да опстане. Држите се те гранчице!“

Вођени оваквим охрабрујућим речима одлазимо за Љубљану у Клинички центар. И даље кроз Ненадово лечење увек би смо се присећали те гранчице и борили да она опстане.

Ненадове прве дане живота није испуњавала топлина родитељског дома, већ болнице и болничке собе, хладни апарати операционих сала и бол, само бол…

Није имао снаге да се заплаче, није имао снаге ни да га мајка подоји, био је тако мали, сићушан, беспомоћан, душа мала. Али, велики борац. Колико је убода инјекција имао, колико стручних интервенција, он је био све јачи. Колико су нам пута рекли: „Жао нам је, али Ненада морамо још једном да оперишемо! Мораћемо још једну интервенцију, нисмо задовољни овим резултатима!“ Те речи су нас стално пратиле. Мораћемо поново, и поново!

Даље лечење нас доводи до Дечије болнице у Тиршовој. Прихвата нас докторка Роловић, која даље ангажује доктора Перовића, доктора Крстића, доктора Смољанића. Цео један мали тим великог срца који дуго времена води бригу о Ненаду. И неки од њих постају прави пријатељи – доктори, који те срећу на ходнику, на улици и посвете ти време и дају савете.

На Дечијој клиници Ненад је има више интервенција: постављена је стенда, уростоме и неуростоме. Све што се могло урадити за боље резултате, све је покушано и урађено. Са четири године Ненада спремају за дијализу. Ненад је мало порастао, ојачао и доби прву своју симпатију – сестру Дацу, коју је много волео. Никад јој није пружао отпор приликом укључивања на апарат за дијализу.

Путовали смо сваки други дан за Београд и почели припреме за трансплатацију. Урадили смо типизацију. Отац ће бити донор. Предали смо папире у Министарство здравља за даље лечење у иностранству. Папире смо чекали један, два, три, четири месеца и ништа… Стиже нам обавештење из Француске болнице у Паризу да ће Ненаду урадити транспалтацију и обавестили нас о термину, који је заказан за март месец. Почиње битка са временом, Министарство не реагује. Новца немамо. Ненадов живот се доводи у питање.

Тада се у наш живот појављује човек који нам је у том тренутку помогао и материјално и духовно, дао нам је снагу да се још више боримо. Наиме, он је иницијатор акције сакупљања новца на нивоу града, борских радних организација, школа и осталих за Ненадово лечење. И овом приликом се још једном захваљујемо као породица свим учесницима у акцији који су помогли да Ненад живи и да се радује у чарима овог живота као и сва остала здрава деца.

За Француску полазимо 1991. године. И поред штрајка авио компаније „Јат“ стижемо у Париз. Непозната средина, непознавање језика, непознати људи, додатно компликује нашу тешку ситуацију.

Поново нова испитивања, поново нове дијагнозе и мишљења, поново неочекиване интервенције и 23.7.1991. год. Ненад је био спреман за трансплатацију. У операциону салу је отишао у очевом загрљају, заједно су закорачили у борбу за нови живот. Транспалтација је дуго трајала, али је успешно завршена. Бубрег је одмах почео са радом. Првих дана је све било у реду и ништа није назначавало да долазе нове неочекиване ситуације и нове борбе.

Ненад је враћен у дечију болницу, а отац остаје на клиници. После тих мирних дана, долази до компликација у лечењу Ненада али и оца. Ненаду су почели да се погоршавају резултати, стомак је почео ненормално да расте и шири, Ненад је био малаксао и врло се лоше осећао. Тада сам се много уплашила за Ненадов живот. Више није плакао, говорио да га боли и да неће, само је питао као да се намести да би га што боље снимали и што пре помогли. Можда сам се баш у том тренутку сетила оне гранчице и црпила сву снагу овог света да будем јака, да будемо јаки у новим животним изазовима.

Сепса, Ненад је излучивао течност кроз катетер, али се та течност (урин), излучивала и у стомак. Поновна операција и Ненаду је на здрав очев бубрег урађена нефростома. Пре трансплатације се у болници тражили да потпишемо да у слућају нежељених догађаја нећемо тужити болницу. А ми платили тражени износ за лечење, дали здрав бубрег, а они нам умало нису убили дете пред нашим очима. Хитно су враћени сви доктори који су радили на Ненадовом случају. Није више било времена за „рандеву“, тј. састанке, почела је нова борба за Ненадов живот. Време чекања је увек дуго и тешко. Неописиво речима.

Ненад се полако опорављао, он није само добио очев бубрег, већ је добио наду за бољи и квалитетнији живот. Није само мали, уплашени пацијент, он је сада јак и спреман за нове изазове.

У паришкој болници смо тада Ненаду прославили пети рођендан. Добио је рођенданску торту, поклоне, песму за срећан рођендан. Радост на лицу мог детета у том тренутку ћу вечно памтити. Био је окружен другарима његових година и сличних судбина!

Иако лечење није завршено, враћамо се у Србију, нашим животима. Свe своје време као породица посвећујемо Ненаду и његовом одрастању. Крајем исте године враћамо се на још једну операцију у Париз. Овом операцијом Ненаду је омогућено да пишки као и сва остала здрава деца. Која је то радост, која је то срећа била кад је Ненад први пут у свом малом животу могао сам да пишки, као прави мушкарац. Већег богаства нема од његових суза радосница и његовог узбуђења да може самостално да пишки. Први пут у животу није било катетара, сонди, завоја, газица, могао је као нормално дете да се игра и радује.

Касније, Ненад је имао још једну операцију у Паризу, па и корекцију оба кука у Тиршовој. Даље лечење, месечне контроле и бригу о Ненаду преузима докторка Амира Антић Пецо. Она је једна добра, племенита душа, наш анђео чувар, који се брине о Ненаду све до пунолества и преласка у Клинички центар Србије код докторке Вишње Лежајић.

После трансплатације Ненад се придржавао преписаних лекова, дијете и саме дисциплине његове болести. Успешно је завршио основну школу, а касније и средњу економску школу у Бору. Ведар, насмејан, дружељубив, увек спреман за акцију, за нова сазнања, да се бави спортом, планинарењем, пливањем, да путује и упознаје нове приjатеље, нове крајеве и да живи као и сав нормалан свет.

Као пацијент је дисциплинован, поштовао је сваку одлуку лекара, придржавао се задатих термина. А као син је савршен. Зато је бити мајка најтежа улога у животу сваке жене: плачете, повређени сте, покушавате, али не успевате увек, а ипак осећате да морате даље. Да увек урадите све што је у вашој моћи, да не урадите нешто погрешно, да ваше дете зна да је заштићено у вашим рукама и да је вољено у сваком тренутку.

Осећала сам сваку његову бол, сваку његову сузу, сваки трептај малог срца, сваки поглед тих плавих очију.

Упркос болу, дугим ноћима, у болничким собама увек сам била будна и спремна да се нађем свом сину. Трудила сам се да зауставим сваки његов плач, сваку његову бол, сваки тужан поглед. А када ми то није успевало, моје срце би се тада распало на милион делића.

Поред велике бриге мене као мајке и Ненадовог оца, мој син је лепо живео са својим пресађеним бубрегом. Али свему што је лепо дође крај, тако се и Ненадов организам предао тешким уринарним инфекцијама, високим вредностима креатина, урее, мокраћне киселине… И поново се враћамо на период од пре двадесет пет година. Поново неуспеле операције, постављања АВ фистула на руци, покушаја да се формира графт на левој нози, који је радио само пар месеци. Због пада притиска престао је да ради. Поново заказана операција, формирања фистуле на десној нози, која је радила девет дана. А онда је дошло попуштања артерија, формирање тромба и једног тешког, заиста болног опоравка, који оставља тешке последице на Ненадово психичко стање.

Ненад је од октобра месеца кренуо на дијализу, али то није више наш малени пацијент који се борио, већ један уплашени младић.

Сви у породици се надамо да ће Ненад убрзо доћи до ретротрансплатације, да ће се наћи донор или сакупити новац.

Опет се наша нада везала за зелену гранчицу! Верујемо да од свих гранчица на овом свету ипак је једна намењена нашем Ненаду!

 

Живот је вечита борба – Крстић Бранислава

Живот је вечита борба

Често се запитам да ли је мој живот био и јесте баш онакав какав желим. Да ли је то успех или потпуни промашај? Живот је један и какав год да је, леп је. Треба га живети пуним плућима. Дивити се лепотама природе. Тежити нечем узвишеном. Желети најбоље за себе и своје ближње. Мене је живот и шибао и мазио како то бива код свакога, па тако је било и код мене. Било је у мом животу и успона и падова, живот ми је осцилирао и још увек је тако. Ваљда то тако иде с годинама. Сваког јутра кад се пробудим помислим у себи: „Добро је, освануо је још један дан још си ту“ Док сам била дете, била сам окружена мамином и татином пажњом, родитељи су ме пазили као мало воде на длану. Од кад знам за себе имала сам здравствених проблема, али опет понављам, родитељи су били поред мене, па сам и те проблеме лакше подносила. Одрасла сам, постала свој човек, родитељи су ме напустили и остала сам сама. Сама сам пролазиле кроз бриге и проблеме. И онда долази то сазнање које ће ми променити живот из корена, живот да, почели су моји проблеми са бубрезима. Почела је моја борба са апаратом за дијализу, три пута недељно. Одлазила сам на дијализу као да идем на извршење казне, али другог излаза није било. Сваки други дан за мене је био мучан, кад сам сазнала да морам да будем четири сата прикопчана на апарат, али кад се мора није ни тешко. Познавала сам пуно људи који су имали исти проблем као и ја, неки нажалост више нису међу живима, а неки се још увек боре са апаратом и хемодијализом јер им је то једино решење. Било би лепо када би сви људи на свету схватили какав је живот под апаратом за дијализу и помогли да се људи реше те машине; да завештају своје органе и некоме спасу живот. Ја сам имала срећу да видим светлост на крају тунела, да се после пет дугих година хемодијализе решим апарата и добијем нови бубрег. Људи који нису прошли тај пакао не знају какав је осећај кад се пробудиш из наркозе после трансплантације и помислиш; „Готово је са хемодијализом, од данас почиње нови живот“ Тако је било и код мене. Окренула сам нови лист свог живота. Дишем пуним плућима имам нови живот. Увек кад на телевизији видим како се политичари свађају око неких небитних проблема и нису ничим задовољни, сетим се људи који су везани за апарате и чекају један телефонски позив, наду, да је за њих пронађем одговарајући орган. Ја дишем пуним плућима већ двадесет година-двадесет година ме служи нови бубрег и живим као и сви други људи који су имали срећу да се реше неког великог здравственог проблема, а у мом случају то је добијање новог бубрега. Активно се бавим стоним тенисом, возим бицикл и сваки дан пређем по неколико километара. Користим сваки дан и трудим се максимално да извучем из њега. Прошлог лета сам тестирала себе што се тиче издржљивости, па сам ишла да берем јабуке. Ако успем, то ће се поновити и ове године. Волим у слободно време и да прочитам неку књигу,а бавим се и ручним радом. Могућности живота су безбројне. Путовања, забаве, прославе, само су неке од лепота живота и у њима треба максимално уживати. Искористити сваки секунд, минут, сваки делић живота на најбољи начин. Док сам ишла на хемодијализу, схватила сам шта значи изрека: „Здрав човек има хиљаду жеља, а болестан само једну: да оздрави.. Тада сам научила да то ценим и то траје и дан данас и волела бих да што дуже траје, да ме и даље служи бубрег. Свакодневно слушам на ТВ-у апел да се помогне људима, деци, да се донирају органи и од ваших најмилијих, да ти који су зависни од апарата виде и осете како је у ствари лепо живети. Немојмо се убијати и ратовати, него ако можемо, помозимо, јер никад се не зна, можда и Вама затреба помоћ. Зато будимо хумани и помозимо једни другима.

Крстић Бранислава

Slavica Josipović – pesma o dijalizi

zovem se Slavica Josipovic Slava
rodjena sam 08.11.1978 godine u Tuzli.Sada zivim u Lazarevcu i idem na dijalizu 9 godina,nazalost zbog besike i bubrega sto sam izvadila na dijalizu cu da idem do kraja zivota.Pisem pesme imam dve objavljene knjige  .prva se zove Pjesme moje Duse,druga  SUZE JEDNE   DEVOJKE.treca knjiga   je u stampariji,i zove se DECIJA    RADOST.

 

Ponedeljak,sreda, petak

Svakog Ponedeljka oko pet casova,
probudim se ja,i kafa mi je odma gotova.
zasto tako rano,ustajem ja
spremam se na dijalizu,
da nebih upala u krizu.
A i Sreda nista bolja nije
nema sta da se krije.
A i tu je petak,
pravi je zanovetak,
dosadan je on,
veliki kao slon.
Ponedeljkom,Sredom,Petkom,
sanitet po mene dolazi,
i na dijalu,me odvozi.
Tesko mi je kada shvatim ja,
da dozivotno ovako moram,biti spremna.
Ali,kada znam da ovako ziveti moram,
druge mi sanse nema,
i kada znam sta mi se,
bez dijalize sprema.
i Ako to dokazano nije,
Zivot sa porodicom,
mi je nesto naj milije.

23.05,2009.Subota.

medicinska sestra Marina Kragović

Biografija: medicinska sestra Marina Kragović, OB „Stefan Visoki“, Služba nefrologije i dijalize.
Rođena sam 11.11.1963 godine u Kosovskoj Mitrovici, osnovnu školu završila u obližnjem selu Zupče, a srednju medicnsku školu u Zubinom Potoku i Kosovskoj Mitrovici.   U Kosovskoj Mitrovici sam radila 5 godina u Zavodu za zaštitu zdravlja, a čitav niz razloga doveo me u Smederevsku Palanku 1987 godinie u OB „Stefan Visoki“, a od septembra 1988 godine u Službu nefrologije i hemodijalize gde i sada se nalazim.
Kragovic Marina
Ljubav prema čitanju i pisanju usadila mi je nastavnica Zorica Adzić – Perović, prof. Mirko Milenković, Miroljub Gvozdenović. Čini mi se da su u maloj tamnoputoj devojčici prepoznali nesto i svojom podrškom podsticali na pisanje. Počela sa da pišem u osnovnoj školi. Ovo su pesme iz mog srca i za moju dušu, pa ih čitam malom broju ljudi koje zovem – prijatelji.
Sestre stvaraoci
Za sestre
Nisam znao sta me snašlo
Hulio na život, sudbinu i Boga,
Gde bas meni ovo da se desi,
Šta će sada biti od života moga?Mislio sam to je kraj, još pre kraja,
Od ovoga ne može biti nista teže,
kao da sam umro, kao da me nema,
kao da život ruke mi veže.

Prvi susret sa dijalizom,
Ugledah sestre plemenitih lica,
kao da se znamo stotinu godina,
kao da je svaka moja drugarica.

Mislio sam mlad sam, možda je zbog toga,
Možda im je žao sudbine ružne
Onda sam video uvek se trude,
da olakšaju ove dane tužne.

Prođe tako dosta godina,
Navikli svaki problem da delimo,
One i ja u istoj priči,
Svakoj se lepoj stvari veselimo.

I hteli to da priznamo ili ne,
Prolazi polako životni vek,
a uvek su tu, spremne da pomognu
i lepa reč da bude lek.

Sestra hemodijalize

Prošlo je zaista dosta godina,
od kada sam kao sestra mlada,
Ušla na vrata Hemodijalize
Željna saznanja, učenja i rada.

Za puno godina puno se nauči,
Odavno više nemam iluzija,
A svaki pogled prepun zahvalnosti
kao i svakom i meni prija.

Sada me zovu, pričaju sa mnom,
Pitaju za savet i tajnu podele,
Kao da me ne za medicinsku,
Već za svoju sestru žele.

Time se ponosim i radujem jako,
Znam da sam uspela, zato sam srećna
Ovo ne može da radi svako
Zato je naša vezanost večna.

INTERVJU SA DR VELJANČIĆEM

Објављујемо интервју са др Вељанчићем који је објављен у првом броју часописа Дијализа
О хемодијализи ВМА и другим дијализним темама,
Интервју са доктором Љубишом Вељанчићем
Начелником хемодијализе у Војномедицинској академији.
DSCF0585web

Дијализа часопис: Поштовани докторе Вељанчићу, реците нам у најкраћем, како бисте Ви данас нашим читаоцима представили хемодијализу ВМА? Које би то биле кључне речи, на шта бисте ставили акценат у Вашем излагању?
Др Вељанчић: Па, кључне речи би свакако биле: традиција, тачније искуство, стручност, комплетност, поверење, перспективност… Кад кажем традиција и искуство, мислим на чињеницу да се хемодијализа у ВМА ради од 1963. године. Од тог некадашњег Одсека за нефрологију са 3 болесничке постеље и једном просторијом за хемодијализу, развила се Клиника за нефрологију са 10 одељења: 2 клиничка одељења (48 кревета), Одељење за хемодијализу (38), Одељење за перитонеумску дијализу (10), Одељење за трансплантацију бубрега (16), Одсек за функционалну дијагностику и Дневна болница, Одсек за екстракорпоралну литотрипсију, плус 2 поликлиничка Кабинета за нефрологију. Накнадно је, реорганизацијом, трансплантација проширена у Центар за трансплантацију солидних органа, Одсек за ESWL је припојен Центру за калкулозу, али је зато клиника добила 2 врло перспективна одељења: Ургентну нефрологију и Нефропатологију.
Дијализа часопис: Ургентна нефрологија су заправо акутне дијализе, зар не?
Др Вељанчић: Да, али не само то. Када сам поменуо комплетност наше установе, мислио сам на могућност да под једним кровом имате све везано за бубрежну функцију: предијализно испитивање, дијагностику и лечење, затим све форме дијализног лечења, трансплантацију и пострансплантацијско праћење и збрињавање. Наша хемодијализа је до сада обједињавала неколико функционалних целина: она је истовремено класични Центар за хемодијализу, где долазе хронични, амбулантни болесници, на редовно хемодијализно лечење, али смо истовремено и клиничко одељење (тзв. Нефрологија III) где се врше акутне дијализе болесницима из хируршке интензивне неге, из наше коронарне или ургентне јединице, са токсикологије или из других клиника. Затим ту се спроводе терапијске измене плазме (плазмаферезе), хемадсорпције (хемоперфузије), имуноадсорбентне плазмасепарације и замене, па чак и процедуре којима се замењује функција јетре. Већ из побројаног асортимана наших терапијских модалитета јасно Вам је да у релативно ограниченим просторним капацитетима, врло тешко можемо свакој методи посветити ону пажњу коју она свакако, заслужује.
Дијализа часопис: А шта је са опцијом мобилних дијализних машина, којима се може ићи „ка пацијенту“, а не транспортовати пацијента ка машини? И где се уопште стало са том причом о покретљивости и преносивости дијализних апарата?
Др Вељанчић: Ми смо наравно, били међу првим болницама у Србији које су снабдевене покретним дијализним уређајима и то од две светски познате фирме, по 1 апарат. (Плус, још један у нашој јединици за Интензивну негу, мада они са његовим коришћењем нису кренули, јер, по традицији све што је везано за екстракорпоралну депурацију препушта се нефролозима из хемодијализе). Међутим, ти покретни дијализни апарати за свој рад захтевају велике количине дијализне течности паковане у кесе, што је у односу на класичну хемодијализу, вишеструко скупље. Право решење је зато тзв. SLEDD метода, „спора продужена свакодневна дијализа“, где бисмо истим сетовима као и за класичне хемодијализе, као и истом дијализном течношћу, могли да пружимо дијализно лечење у било којој просторији која има прикључак за струју и воду. Поменуту SLEDD методу сам лично предложио још 2011-е, али мало је рећи да су фирме снабдевачи дијализним материјалом биле незаинтересоване за сарадњу по овом питању, обзиром да је то јефтинија метода која ће смањити наручивање њиховог скупљег потрошног материјала.

Dr Ljubisa Velancic nacelnik odeljenja dijalize VMA Bgd.07.02.2014. foto: Igor Marinkovic

Dr Ljubisa Velancic nacelnik odeljenja dijalize VMA
Bgd.07.02.2014.
foto: Igor Marinkovic

Dr Ljubisa Velancic nacelnik odeljenja dijalize VMA Bgd.07.02.2014. foto: Igor Marinkovic

Dr Ljubisa Velancic nacelnik odeljenja dijalize VMA
Bgd.07.02.2014.
foto: Igor Marinkovic

DSCF0567web
Дијализа часопис: Ипак, када се помене хемодијализа ВМА, некако се увек помисли на хемодијафилтрације?
Др Вељанчић: Да, свакако. Хемодијафилтрације су и данас најбоља метода хемодијализе, метода која даје 38% мању смртност и има бројне друге предности, у сваком погледу. А ми смо је увели још давне 1996. године, па смо били и организатори прве Школе хемодијафилтрације, наши аутори су објавили бројне чланке и књиге о хемодијафилтрацији, у сваком погледу ми смо били ти који су пригрлили ову методу и широко је применили на све пацијенте у нашем Центру.
Дијализа часопис: Давали сте 100% хемодијафилтрација, свим пацијентима, сваки третман је био ХДФ?
Др Вељанчић: Још од 2000-е године, све и једна наша дијализна машина је била за ХДФ, а тада нисмо имали никаква ограничења, нити од Фонда, нити од Правилника, за примену оног дијализног модалитета којег ми лекари индикујемо на основу клиничког стања пацијента. Данас то могу да дају само приватници, нама је то право ускраћено за осигуранике РЗЗО.
Дијализа часопис: У погледу апарата и опреме, ако није тајна, како је опремљен дијализни центар ВМА, које су марке ваши апарати за дијализу?
Др Вељанчић: Није тајна, али може бити реклама, па да не помињемо имена. Довољно је рећи да смо водећи рачуна да не буде монополског понашања набављали равноправно, опрему од две наше водеће фирме, од којих је једна шведска, а друга немачка. А сада је у току и увођење треће, јапанске фирме, јер смо генерално, последње 2 године снабдевени већином јапанским дијализаторима, врхунских перформанси, а најповољнијих по цени коштања.
Дијализа часопис: На неколико Ваших предавања оштро сте критиковали поједине одредбе Правилника о дијализи. Шта се даље, у стручним нефролошким круговима предузело по тим питањима?
DSCF0585web

Др Вељанчић: Ништа. Није се предузело ништа. Као да нико никада ништа није ни рекао. Општи мук. Иако сам и током и после тих наступа имао отворене честитке многих колега, који су прилазили и говорили ми како је одавно било потребно да струка проговори о правим проблемима, а не да се само замајавамо којекаквим превођењем и тумачењем страних искустава, ниједно стручно нефролошко тело, секција, удружење, нико ништа није хтео предузети. Чак ни расправу. А сви признају да је највећи проблем одлучивање у уским круговима и доношење одлука које су битне за све нас, а донете су од стране дијализно некомпетентних људи.
Дијализа часопис: На које одредбе тачно мислите?
Др Вељанчић: Па, реците Ви мени, зашто се за хемодијализу пацијента који има 100 кг не може користити дијализатор површине 2,1 m2? Ако је тај исти човек деценијама раније дијализиран са дијализатором те површине 2,1 m2, зашто сада, по Правилнику може да има само дијализатор површине до 1,7 m2? А већ је, на неки начин „кажњен“ јер му је укинута ХДФ. Или, исти проблем, само у обрнутом правцу: зашто се за ХДФ не могу користити дијализатори површине мање од 1,7 m2? Зашто сада наше пацијенткиње ситније грађе (50 кг) не могу добити дијализатор 1,3 или 1,4 m2 на којем су годинама раније имале ХДФ? А сада Правилник не дозвољава?
Дијализа часопис: Ја сигурно не знам који је разлог. Можда је проблем што Правилници не иду на јавну расправу?
Др Вељанчић: Осим незнања, ја исто не видим други разлог. Јер, директну корист од таквих одредби немају ни фирме, снабдевачи, нити фондови који све то плаћају.
Дијализа часопис: Зашто сматрате да је одредба о ограничењу ХДФ на само 20% погрешна?
Др Вељанчић: Она је не само погрешна него и директно штетна. Апарати за ХДФ су скупљи и безбеднији од апарата за обичну ХД. Апарати за ХДФ троше специјалне (и скупе) микробиолошке филтере (1 ком=25 000 динара), који се троше свеједно да ли ми радили на њима обичну ХД или ХДФ, а са истим high-flux филтером! Па кад је већ набављена и плаћа се тако скупа опрема за ХДФ, ко има право да каже: Не, не смете да их користите за ХДФ него за обичну ХД! Лако је ограничити ХДФ на 20% у центрима који нису ни имали више од 20% апарата за ХДФ, али шта ћемо са центрима као што је наш, где су сви апарати за ХДФ? Из свега произилази да се ради жељене „уштеде“ од 3 евра троши много више на рад и одржавање апарата који су предвиђени да раде ХДФ.
Дијализа часопис: Каква је ситуација у свету са применом ХДФ?
Др Вељанчић: Знате шта, у Словенији је од укупног броја процедура, око 65% су ХДФ, али у Клиничком центру Љубљана имају све апарате за ХДФ и дају ХДФ без икаквих ограничења, свима којима је индикована. Иронија је у томе што смо ми у ВМА то имали много пре њих, али нама се сада административним путем онемогућава да будемо елитна, терцијерна дијализна установа. Истовремено, наши пацијенти на кућној ХД, и у приватним дијализним центрима, већински примењују управо ту и такву ХДФ.
Дијализа часопис: Каква је ситуација са ХДФ у другим земљама, осим Словеније, на пример у Хрватској, у Немачкој, итд.?
Др Вељанчић: Тамо је наравно, мање ХДФ-а, али молим Вас, ми се не можемо и не смемо ни поредити са тим земљама. Па, код њих се на трансплантирани бубрег чека до 2-3 године, максимално. Те земље имају тако добро развијену трансплантацију да је за њих дијализа само нужни међупериод, у којем и не желе да улажу много, јер знају да за тако кратко време ни обична ХД није лоша. Али, код нас, где ће људи највероватније цео живот провести на дијализи, ми морамо учинити све да та дијализа буде што боља и да они што дуже имају што бољи квалитет живота.
Дијализа часопис: на предавањима сте помињали и бројна друга нерешена питања, која се тичу нефролошке струке, али и нас пацијената на дијализи?
Др Вељанчић: Да, много је проблема који у оквиру наше струке чекају решење. На пример, видели сте проблеме везане за састав дијализне течности (магнезијум, калијум, бикарбонати), а ту је и никад разматрани проблем контроле воде за хемодијализу. Какве (вирусолошке) контроле предузети за пацијенте који се враћају или долазе из других центара? Када те пацијенте можемо вратити или распоредити на њихова регуларна места? Зашто нам у дијализне центре долазе болесници без решеног питања крвног приступа за дијализу, без спроведене вакцинације, без лечене анемије, хипертензије, минерално-коштаних поремећаја или полинеуропатије? Зашто немамо интервентну нефрологију или било који Центар за хитно решавање компликација на крвним приступима? То су нпр. питања која се тичу свих нас, али о томе наша стручна удружења избегавају да говоре.
Дијализа часопис: Да ли постоји неки разуман разлог за избегавање суочавања са таквим проблемима?
Др Вељанчић: Не. Мислим да не постоји. Мислим да се ради о једном наслеђеном и превазиђеном моделу руковођења струком. Систем који је у основи погрешан, тешко је поправити гледајући његове делове. Систем који лекаре дијализе и нефрологије стимулише на теоретске едукације, публикације и повезаност са фармацеутском индустријом, а не на побољшање услова рада, односно лечења пацијената. А онда се тај систем, што је смешно, прекопира и на сестрински ниво, тако да сада и сестре „морају“ да прилажу референце, да пишу високо-теоретске стручне радове, све са библиографијом и статистичким анализама, да би имале пар дана одмора и размене стручних искустава. И сви знамо да је то једна представа, али се нико не усуђује да посумња у систем, систем који смо затекли. А најсмешније или најтужније, је када све то почну да имитирају и удружења пацијената, па и они организују едукације, конгресе, пацијенти пишу књиге и часописе (не замерите), све са рекламама фармацеутских компанија, а у њиховим дијализним центрима немају ни стерилних газа довољно.
Дијализа часопис: Шта је са изградњом новог државног дијализног центра у Београду у оквиру једног од наших клиничких центара?
Др Вељанчић: Не знам. Чуо сам, колико и Ви, неке приче да се то разматра, да се држава спрема да реши проблем пренатрпаности београдских дијализних центара, али не по цени коју узимају садашњи приватници, али ништа више од тога, нити је ишта званично икада дошло до нас. Код нас су 3/4 од укупног броја пацијената, цивилни, тј. осигураници РЗЗО Београд. Војних осигураника је само 1/4, али ми због кадровских и просторних ограничења никада нисмо могли прихватити рад у трећој смени, нити сада можемо убацивати још апарата, поред постојећих 38. О неком измештању и/или проширењу нашег дијализног центра, за сада, постоје само потенцијални предлози и планови, али ништа више од тога.
Дијализа часопис: Познати сте као лекар који је врло приступачан за пацијенте, одржали сте нам два предавања за мање од годину дана и увек су Вас пацијенти додатно пропитивали о својим конкретним проблемима. Реците нам, да ли радите негде приватно, како се може доћи код Вас на преглед?
Др Вељанчић: Не. Још није дошло дотле да морам да наплаћујем од пацијената (смех). Али, радим као Консултант Фонда здравства Републике Српске, био сам и 3 године медицински директор у Фресениус болницама у Србији, а скоро 10 година сам радио као медицински супервизор у „Euromedic“ интернационалним дијализним центрима. Али генерално, моја искуства са приватницима су лоша. Мислим да тамо где је циљ зарада (профит), престаје прича о медицини, бар о оној медицини о којој су нас учили. А за пацијенте ван нашег центра и предијализне пацијенте, доступан сам сваке среде у Одељењу за нефролошку функционалну дијагностику, на поликлиници ВМА.
Дијализа часопис: У чему је Ваше лоше искуство са приватним дијализним центрима, кад сви нефролози чезну баш за приватизацијом и постизањем бољих услова и за рад и за лечење?
Др Вељанчић: Знате шта, приватници имају само једну логику, а то је зарада. За пацијента ће урадити само онолико колико морају, тј. колико их тржиште и контролна тела натерају. Али, за све друго ће увек и свему пружати отпор, ситничарити, штедети, манипулисати и гледати како да још више зараде. Већини таквих (бизнисмена) туђе здравље и животи значе мање и од 5 динара, колико би могло коштати неко побољшање лечења пацијената. Наравно, лепо је имати плату од 3000 евра месечно, али ја сам мислио да је то валоризација одређеног труда, знања, лојалности и пожртвовања, а не куповина апсолутне покорности газдама, трајни губитак свога ја, и компензација за страх и савест, ако неки наши свесни пропусти буду откривени. Ту врсту купопродаје не може сваки лекар да поднесе, тако да знам да нису превише срећни ни они нефролози који, као приватници, зарађују и 4 пута више од те суме, јер све се то заиста: крваво заради.
Дијализа часопис: На Вашем последњем предавању за нас пацијенте, дали сте директан одговор на једно тешко и непријатно питање, па Вас молим да га и сада поновите, за све наше читаоце. Када бисте Ви сутра (не дај боже) морали започети дијализу, шта бисте за себе одабрали?
Др Вељанчић: Да, то сам рекао тада, а поновићу и сада: кућну хемодијализу. Сваки други дан, постдилуцијска хемодијафилтрација, 6 сати, са изменом од 30 литара, дијализатором 2,1 m2, без бисфенола и фталата. То би био мој избор. Наравно, све док је оваква регулатива у области дијализе.
Дијализа часопис: Реците нам нешто и о свом слободном времену, хобијима … Стигну ли нефролози да мало превенирају тај познати синдром исцрпљености (burn-out)?
Др Вељанчић: Морају, то јест: морамо. Немам неки посебан рецепт, али имам неколико пријатеља, са којима се већ годинама дружим, у редовним терминима, идем на рекреацију, гледам филмове, читам, а почео сам и сам понешто да пишем …
Дијализа часопис: Пишете књигу о дијализи?
Др Вељанчић: нека то за сада буде тајна. Књига ће бити готова за следећи Сајам књига, 2016. Знате, у годинама смо када нас понесе утисак да је време да забележимо понешто од нашег живота, како бисмо избегли утисак да иза нас неће остати ни сећање. Али, остане, увек, траг иза сваког. И када не пада снег, а камоли у невреме.
Дијализа часопис: Докторе Вељанчићу, хвала Вам много на овом разговору.
Др Вељанчић: Нема на чему, хвала и Вама, и желим Вам много успеха са часописом. Извињавам се и колегама и пацијентима на, можда и превеликој лежерности и непосредности овог разговора, па се надам да ће Вам наредни гости бити много озбиљнији, интересантнији и занимљивији саговорниоци. Поздрав свима.

Značaj saradnje bolesnika na hemodijalizi i lekara, predavanje u Kolarčevoj zadužbini