Oznaka: hemodijaliza

Lana Bulatović

Драги читаоци,


Дуго сам размишљала да ли треба јавно да испричам своју причу, али схватих да је то идеална прилика да се укаже на проблеме нас бубрежних пацијената и наших породица.
Мислим да ово није само моја лична прича, већ судбина многих од нас. Није ми намера да стварам патетику код људи, нити да прозивам лекаре и критикујем здравствени систем, али дубоко сам уверена да имамо обавезу и одговорност да укажемо на проблеме који се тичу не само нас већ могу задесити свакога. Надам се да ћемо заједно доћи до решења у циљу побољшања живота бубрежних пацијената.
Моја прича заправо почиње 2000. године када у својој деветој години добијам дијабетес.
2014. године добијам још једну аутоимуну болест, неуромиелитис, због које губим вид.
Терапија кортикостероидима, цитостатицима, јаким аналгетицима, као и плазмафереза оставили су последице и довели ме и до проблема са бубрезима. Иако сам негде у дубини свести знала да као дијабетичар могу завршити на дијализи, ипак сам се надала да до тога неће доћи, или бар не тако брзо.
2017. године, после инфекције, први пут се јавља конкретан проблем са бубрезима. Уринарна инфекција која није адекватно лечена завршила се вишемесечним боравком у болници и последицама. Креатинин је био повећан, крвна слика лоша, а будућност неизвесна. Због погоршања неуролошке болести поново сам примила пулсну терапију кортикостероида и поново су ми рађене измене плазме. Онда се јавио неоваскуларни глауком на оба ока, што је захтевало хитну операцију али и лекове који су имали своје нуспојаве. Све време сам била на терапији инсулином 4 пута дневно, некад и чешће, а добити инсулинску пумпу која би побољшала гликорегулацију била је немогућа мисија. У јануару 2019. године хитно ме примају у болницу због анемије, хипертензије, отечености, високог креатинина и урее, као и осталих параметара који се тичу функционисања бубрега. Тада ми први пут постаје јасно да ме чека тежак и неизвестан период.
Овде морам да напоменем да ми нико није објаснио које су ми могућности за лечење, нико ми није дао могућност избора између перитонеумске и хемодијализе, нити је разговарао са мном о великој промени живота која ме чека. Имала сам само једну молбу, да ме пусте на викенд да разговарам са породицом и партнером о даљем животу. Ниједног момента нико ми није објаснио шта је ПД и како се ради, нити ми је објашњено зашто и како је неко у моје име одлучио баш ту врсту лечења.
Уграђен ми је перитонеумски катетер, врло непријатно и болно, после дугог чекања и више одлагања од стране хирурга. Прави шок доживех када сам схватила колико је велики тај катетер. Убрзо је почела обука за дијализу, и тек тада ми саопштавају да се она ради четири пута дневно сваког дана. Поново истичем да мени и мојој породици нико није објаснио ни најосновније па ни то да се ПД ради 4 пута дневно сваког дана и да захтева одређене стамбене услове. С обзиром да сам слепа, моја мама је била принуђена да се стара о мени и ради ми дијализу. То је значило да се њен свакодневни живот свео на моје дијализе и остале здравствене обавезе, мерење резидуалне диурезе, превијање, контроле. Постала сам очајна, депресивна, живот ми је био бесмислен, дани су били једнолични и тешки. Нисам била у могућности да наставим самосталан живот, нити да наставим школовање, нити да планирам породицу.
Већ након два месеца катетер је морао бити замењен, али ни тај други није дуго трајао, јер због проблема са оментумом и тај је требало заменити. Поново агонија чекања хирурга, страх од ЦВК, поново хоспитализација и одвојеност од породице.
Међутим, догодило се право чудо, резултати су се знатно побољшали и мени је у мају 2019. године извађен перитонеумски катетер и све до марта 2020. године нисам била на дијализи. За то време решавала сам друге здравствене проблем. Имала сам висе очних операција у нади да ћу вратити бар део вида. Нисам имала времена ни прилике да уживам у животу без дијализе, већ су се дани сводили на свакодневне одласке код офталмолога.
Мучи ме питање да ли је тада, на креатинин 386 требало почети дијализу.
Мучи ме још много питања, као на пример зашто на одељењу нема психолога или психијатра, зашто лекар не саопштава резултате пацијенту, зашто се особе не припремају адекватно за дијализу. Не разумем зашто је тако тешко бити човек у ситуацији када знаш да један квалитетан разговор може учинити да неком буде боље. Не могу да схватим да се живот купује, а ми се правимо као да то не знамо.
У марту 2020. године поново ми је уграђен ПК, након чега добијам сепсу. Ту почиње борба за живот. Пошто ми тај трећи катетер није функционисао, пласирају ми ЦВК и крећем на ХД.
Хемодијализа ми је знатно теже пала, била сам јако исцрпљена, падао ми је притисак, била сам анемична, а још већи проблем је био што су посете биле забрањене па сам три месеца провела сама у тим тешким околностима. У том моменту оно што ми је највише фалило није било здравље, већ загрљај. Свест о томе да могу умрети далеко од ближњих и без поздрава чинила ме је анксиозном. Срећом, имала сам дивну подршку сестара и техничара на одељењу. Највећа помоћ, по мом мишљењу, долазила је од Бога. Иако је било изузетно тешких момената, када нисам могла да обуздам очај и бол, ипак сам већину времена успевала да примим благослов мира.
Пошто сам дијабетичар, имам лоше крвне судове било је неизвесно да ли ће успети да се направи фистула. Хвала богу, након друге операције, успело је. Стање ми се стабилизовало и прихватила сам дијализу као мој посао. Заиста то тако и посматрам, као посао који морам да обавим. У Дијализном центру су ме лепо и срдачно прихватили, више као ћерку и пријатељицу, а мање као пацијенткињу. И даље тешко подносим ХД и већ имам компликације, поремећај рада штитне и параштитне жлезде. Често се дешава да немам снаге да дођем до свог кревета, дешава се да се онесвестим, дешава се да повраћам, има дана када не могу да устанем из кревета, али све у свему ХД много више одговара мом сензибилетету од ПД. Путовање на ХД посматрам као неку екскурзију, па и своје колеге из Дијализног центра и особље волим да виђам и користим за дружење. Ипак, од самог почетка размишљам о трансплантацији. Покушавала сам да са лекарима разговарам на ту тему и сматрам да имам право да ми се и тај вид лечења омогући. Не знам у чему је проблем па се та тема тако избегава. Разумем ако конкретно ја нисам кандидат за трансплантацију, али онда то треба и напоменути и образложити медицински. Незванично сви говоре да би трансплантација било идеално решење за мене, али нико званично не покреће поступак, чак смо имали и непријатности са појединим лекарима када би питали било шта на ту тему. Страшно је живети са чињеницом да као млада жена немам прилику да рађам децу и своје време користим на лепе ствари.
Нисмо седели скрштених руку. Моја мајка је тражила и претраживала и смишљала решења. Тако смо ступили у контакт са трансплантираним пацијентима и клиникама, али и са Министарством здравља. Од априла 2019.године у преговорима смо са клиником у Италији за симултану трансплантацију бубрега и панкреаса. Међутим, немам подршку лекара у Србији и на све начине избегавају било какав разговор о трансплантацији. То је оно што ме највише мучи. Невероватно ми је да једна млада особа не може да добије ни разговор о трансплантацији а камоли да се ураде припреме и стави на листу.
Припреме смо ипак некако урадили, закључено је да сам спремна за трансплантацију, прикупили смо новац захваљујући многобројним хуманим људима широм света, и сада ишчекујемо одлазак у Италију. Међутим, ствари нису тако једноставне. Потребно је конзилијарно мишљење лекара у Србији, потребан је потпис на одређеном обрасцу који смо добили, али за све ово време тај потпис не добијам, без икаквог образложења. У свим отпусним листама и извештајима напомиње се да би идеално било урадити симултану трансплантацију. Управа за биомедицину, Министарство здравља, разна удружења, као и наш Конзулат у Италији и пријатељи пружају ми помоћ и подршку. Из највећег очаја изродила се огромна нада да ће се трансплантација успешно извршити. Свесна сам свих ризика, али живим од жеље да се остварим као мајка и зато морам покушати да то остварим. Заправо, најтеже од свега је бити жедан. Мислим да ни највећем непријатељу, ако неко такав постоји, не могу пожелети тако нешто. Нисам ни била свесна колико је тешко бити жедан један секунд и колико је пола литре течности мало. Нисам била у тој неприлици али сада знам колико је страшно сањати банане и лубенице. Сада избегавам било какве изласке јер ме изнервира када морам да објашњавам да је не мокрим па због тога не смем попити ни то једно пиће које ми нуде. Мука ми је од правдања да не смем супе, да заиста не смем банане и мука ми је од правдања да сам заиста озбиљно болесна иако тако не изгледам на први поглед. Свест људи о дијализним пацијентима и њиховим проблемима је потпуно одсутна у друштву. Дешавало ми се да чак ни здравствени радници не знају шта дијализа подразумева.
Дивим се онима који своје најбоље године проведу на дијализи и поред тога успевају да скроје подношљив живот. Не би био проблем лечити се дијализом уколико би њен квалитет био задовољавајући. Сматрам да је питање квалитета дијализе кључно за даље разматрање сваког појединца који је на било који начин повезан са нефрологијом. Такође сматрам да је од изузетне важности психолошка подршка и социјална подршка. Морамо више разговарати ми пацијенти међусобно као и ми са здравственим радницима и представницима институција. Наши проблеми неће нестати, а битно је да ни ми не нестанемо тек тако.
Наша је обавеза да заједно и појединачно чинимо овај свет бољим. Ниједна тешкоћа, ниједна лична трагедија, ниједан проблем не сме да од нас начини животомрсце.
Хвала вам на пажњи и времену и желим вам да пронађете смисао упркос свом болу. Не могу рећи да ми је драго због ових животних околности, али уверена сам да сам захваљујући свим недаћама успела да постанем Човечица.
Хвала на времену и пажњи,
Срдачан поздрав и свако добро !
Лана Булатовић

ЦЕНТАР ЗА ХЕМОДИЈАЛИЗУ СЈЕНИЦА

ДОМ   ЗДРАВЉА  СЈЕНИЦА – ЦЕНТАР  ЗА  ХЕМОДИЈАЛИЗУ  СЈЕНИЦА

Општина Сјеница се простире на површини од 1059 км2, што је чини већом општином Републике Србије. Налази се у сјеничкој котлини на десној страни реке Увац, на обалама мале реке Грабовице. Географски  и економски  представља  средиште  Пештерске висоравни. Комплекс Сјеничко-пештерске висоравни   је претежно планинског карактера.  Не заборавимо и Сјеничко језеро које је формирано од реке Увац, а припомаже му и река Вапа. Језеро се налази на надморској висини од 985 метара,  дуго је 25 километара, са максималном дубином од 108 метара и браном дугом 160 метара, високом 110 метара и површине 5,7 км2.

Сјеница је и у Европи позната као веома хладан крај, па се у зимским данима често убраја у најхладнија места Европе. 26. јануара 1954. у Сјеници је забележена најнижа температура у Србији   која је  износила  -36 °Ц. Општина Сјеница има око 36 000 становника и 101-о насеље.

Двадесет  година су пацијенти из  Сјенице  путовали   на хемодијализу у О. Б. Пријепоље која је удаљена 63 км од Сјенице, што је за њих представљало велики напор. Путовати   након  хемодијализе  зими,  по  снегу и  леду  из  удаљених  завејаних пештерских села, зими на – 30 а  лети  на  +30    није било лако. Зато  је постојала потреба и  идеја   да се  што пре  отвори  центар за хемодијализу  у Сјеници, што би  олакшало   лечење  а  и   живот  хемодијализним   пацијентима. Ту  потребу  је   препознало  руководство   Здравственог  центра  Узице, Дома  здравља   Сјеница као и челници  локалне  самоуправе. Финансирање  су  помогли Министарство  здравља, Влада  Италије и приватна  фирма   Медикон, те  је  та  дуго  очекивана  замисао и  спроведена  у дело. Тако је центар за хемодијализу  Сјеница је почео са  радом 22.12.2009. год.

То је био историјски тренутак  за  Сјеницу  када  је   учињен  значајни   корак у остварењу   боље  здравствене заштите становништва овога краја. Те 2009. године када је центар  за хемодијализу   започео са радом било  је  8 пацијената.  Тај број се постепено повећавао  и сада   центар  има   13 дијализних пацијената  из различитих крајева  ове општине. У летњим месецима број пацијената је већи   због  привременог  боравка наших суграђана  из иностранства  .

Простор    хемодијализе    је  мали, око 60 метара квадратних  али је  опремљен   свом  потребном   медицинском  опремом. У центру  има  6 дијализних  места  и  7  апарата за хемодијализу  – 6 апарата   ХОСПАЛ   ИННОВА  и   један  ГАМБРО  апарат.  Служба поседује  агрегат  и  резервоар  за  воду капацитета  1000 л тако да у условима нестанка струје  или воде може функционисати  још неколико сати. Центар  поседује  две сале  и   једну  салу за пацијенте  позитивне на хепатитис вирусе. Како би пацијентима био пријатнији  боравак током хемодијализе, сале  поседују два телевизора који  су донација нашег суграђанина из Француске  који се повремено  дијализирао у нашем центру.  Бригу о  пацијентима  воде начелник   хемодијализе   Др  Мерсада   Хаџифејзовић,  интерниста – нефролог , три медицинске сестре и  један медицински  техничар. Снабдевеност    лековима, препаратима парентералног  Fe  ( Ferrovin ампуле) и еритропоетинстимулирајућим  агенсима ( ЕСА)   потребним за  лечење  пацијената   је задовољавајућа. У центру  се  раде  редовне  месечне контроле   крвне слике, урее, креатинина, На, К, калцијума, нивоа гвожђа, трансаминаза, холестерола и триглицерида. На сваких  6 месеци се спроводи  провера  вирусних ( HbAg, anti HCV i HIV) маркера.  Ради увида у квалитет дијализе, сваком пацијенту се  прати  Кт/В. Дијализни   третман траје у распону од 4 до 5 сати. Брзина пумпе се креће од 200 до 300 мил/мин. Просечна старосна доб  дијализних пацијената  је  57,5 година. Најмлађи пацијент има 41  годину а најстарији  84 године. Два  пацијената  су  на дијализи  12 година  а остали у просеку око 5-6 година. До сада је један пацијент трансплантиран   а   један  на обради за трансплантацију.

Дијализни пацијенти од новембра 2017. године имају и своје Удружење коме је циљ побољшање услова живота пацијената на дијализи сјеничког краја.

У потрази за оптималном тежином

У потрази за оптималном тежином

Др Зоран Паунић – рођен је у Београду, где је завршио и Медицински факултет, специјализацију из интерне медицине и магистарске студије. Субспецијализацију из нефрологије је завршио на Војномедицинској академији у Београду.

Од 1986. до 1988. године је радио као лекар у Заводу за ендемску нефропатију у Лазаревцу.  Затим је десет година радио у Институту за бубрежне болести КБЦ “Звездара”, а од 1998. до 2008. године у Клиници за нефрологију Војномедицинске Академије. Од 2004. до 2008. године је био Начелник Одељења за перитонеалну дијализу ове Клинике. Од 2008. године ради у Специјалној болници за хемодијализу Fresenius Medical Care Beograd

 

Од почетка примене хемодијализе је било јасно да је један од њених главних задатака елиминација вишка воде код болесника којима су бубрези отказали, јер ће у противном доћи до едема плућа или нерегулисане и тешко излечиве хипертензије или других кардиоваскуларних компликација.

Показало се, са друге стране, да и хиповолемије, нарочито када се понављају, узроковане претераном ултрафилтрацијом на дијализи, доводе до бројних компликација: грчева, хипотензије, мучнине, повраћања, смањења протока крви кроз велика васкуларна „корита“ у организму (срце, мозак, бубрег) и последичног оштећења ових органа (код бубрега до смањења диурезе), тромбозе васкуларног приступа (АВ фистуле или графта), као и слабијег квалитета живота.

Зато је одмах било јасно да је неопходно увести концепт такозване „суве“ тежине, који подразумева да људи на хемодијализи између две дијализе буду без потребе да пију лекове за хипертензију и да се при томе осећају добро и буду потпуно рехабилитовани. У пракси, ово се остварује по типу „покушаја и грешке“ – односно, пацијенту на дијализи се према процени лекара тежина током дијализе редукује све док се не јаве грчеви или неки други знаци мањка течности у циркулацији, па се затим та тежина полако подиже, све док се пацијент не буде осећао сасвим добро и без грчева.

Код здравог човека, у стабилном општем стању, течност у организму је распоређена у неколико одељака који се одржавају унутар доста уских граница.

У табели бр 1. приказана је процентуална количина воде у људском телу:

 

Табела 1. Распоред и релативна количина воде у људском телу

ОДЕЉАК УКУПНА ВОДА % учешћа воде у телесној тежини
Мушки Женски
Унутарћелијска вода (ИЦВ) 55% 33 27.5
Ванћелијска вода (EЦВ) 45% 27 22.5
Међућелијска вода 20 12 10
Плазма 7,5 4,5 3,75
Кости 7,5 4,5 3,75
Везивно ткиво 7,5 4,5 3,75
Трансћелиска вода * 2,5 1,5 1,25
Укупна вода у организму 100% 60 50

Преузето из: Jaeger JQ, Mehta RL. Assessment of dry weight in hemodialysis: an overview. J Am Soc Nephrol.1999;10(2):392-403.

* Трансћелијска вода: у тзв. „трећим просторима“: плућној, срчаној и трбушној марамици, зглобна течност, очна водица итд.

 

Прецизна процена нечијег стања волемије зависи од познавања 3 фактора:

1) нормалног капацитета појединих телесних одељака – једноставније речено познавања нормалног односа воде ван ћелија и оне у ћелијама за одређену особу;

2) актуелне количине течности у сваком одељку и

3) количине соли (Натријума) који утиче на прелажење течности из једног у други одељак и на интердијализни добитак у тежини.

У Табели 1 видимо да је, уопштено, нормалан однос ЕЦВ и ИЦВ око 0,8. Ипак, овај однос се мења према узрасту и полу, па варира од 1,1 код беба и особа преко 80 година живота, до 0,7 код младића млађих од 18 година.

И док је количина унутарћелијске течности углавном стабилна и непроменљива, дотле се распоред ванћелијске течности (ЕЦВ) мења и у зависности од количине масти и мишића које имамо. Тако рецимо, сваки килограм мишића садржи око 0,7 килограма воде, док 1 килограм масног ткива има тек око 0,2 килограма воде. Због тога је и укупна количина воде нешто већа код мушкараца него код жена (Табела 1).

Даље, ако се због слабије исхране (на пример, код неке акутне или теже болести) изгуби 1кг мишића, то значи да та особа сада има 760 милилитара воде вишка. Али, уколико се 1 кг мишића, замени (услед физичке неактивности) килограмом масног ткива, то значи да та особа сада има 560 милилитара воде вишка.

Чак и код претходно стабилних болесника, којима се овај састав не мења често, свака тежа акутна болест (на пример грип, проливи итд) која узрокује губитак апетита, доводи до промене овог састава па је о томе важно водити рачуна, како не би дошло до грешке у одређивању „суве“ тежине.

Уколико се све ово не препозна, прети опасност задржавање вишка течности после дијализе, и обрнуто, њеног мањка са свим наведеним компликацијама.

И на крају, поставља се питање – Шта радити?

Прво и основно, потребна је стална и пажљива процена нечијег општег стања и „генералне слике“ здравља: – код стабилних болесника детаљан лекарски преглед треба урадити барем 1 месечно, а код оних који лако добијају на тежини, или супротно од тога – имају слаб апетит и лако губе на тежини – бар једном недељно. Дакле, од пажљиво узете анамнезе, преко редовног мерења и записивања крвног притиска барем 3 пута недељно ван дијализе, до прегледа у смислу присуства периферних едема, аускултације плућа, прегледа јетре и сл. Напомињемо да је појава тестастих отока потколеница знак веома велике хиперволемије – када пацијент има бар 3-4 литра вишка воде. Са друге стране, она није ни довољно специфична, јер се може јавити и код срчане слабости и тешке потхрањености (због мањка албумина у крви).

Посебно је важно нагласити значај мерења крвног притиска, нарочито код пацијената на дијализи који не мокре: скоро у сваком случају погоршања хипертензије, у основи је проблем вишка воде и то у дужем временском периоду. Ту се често срећемо са неверицом неких болесника да ће се хипертензија регулисати редукцијом тежине, јер се резултати те интервенције понекад морају чекати и до 6 недеља. Овде се ради о тзв. „lag“ феномену (одложеном дејству), који настаје због дуготрајног депоновања натријума у зидове крвних судова код ових болесника, па је потребно време да се он одатле ангажује и вишекратним дијализама елиминише, а еластичност артерија колико-толико поврати.

Убедљив доказ да су дијализа и редукција суве тежине у основи хипертензије и код болесника за које се мислило да је механизам други (хормонски- тзв. ренински, или услед хиперактивности симпатикуса), јесу пацијенти из познатог места Тасина, у Француској, где дијализе трају дуго и где се оваквим режимом постиже да само 2% болесника има потребу да узима лекове за хипертензију.

Уколико постоје могућности, свакако треба урадити и допунске прегледе који ће моћи да дају још података: ултразвучни преглед стомака и мерење ширине доње шупље вене (најбоље пола сата после дијализе – ако је њен дијаметар већи од 11 mm/m2 телесне површине, пацијент има хиперволемију и потребна је редукција тежине, и обрнуто, ако је тај дијаметар мањи од 8 mm/m2, потребна је корекција суве тежине „навише“), као и одређивање телесног састава биоимпедантном спектроскопијом. Ове методе никако нису замена за преглед и клиничку процену стања волемије код одређеног болесника, али могу да дају важне додатне информације и да помогну у свакој нејасној ситуацији.

Развој медицине и медицинске технологије, омогућили су да данас не говоримо више о „сувој“ тежини пацијента на хемодијализи, него о оптималној: за пацијенте који добро толеришу ултрафилтрацију, та оптимална тежина може бити и до 1,1 литра мања од оне коју је као „нормалну“ тежину показало мерење биоимпедантном спектроскопијом. За хемодинамски нестабилне пацијенте, са коронарном болешћу или периферном васкуларном болешћу, често се задаје да ова тежина буде мало изнад измерене „нормалне“, а никако не знатно испод ње. За оне пацијенте који добро мокре (преко 0,5 литра дневно) или који су тек почели лечење дијализом, такође, ова тежина на крају дијализе може бити и мало већа од „нормалне“. Наравно, ако се ради о хипертензивним болесницима, са превеликом волемијом, та се тежина редукује, али постепено и према њиховим индивидуалним карактеристикама.

Када на основу детаљног прегледа и уз коришћење ове новије медицинске технологије одредимо прецизно и сигурно нечији телесни састав и количину воде коју има, а узимајући у обзир и његово опште стање, придружене болести, дијализни стаж и резидуалну диурезу, планирамо заједно и која је његова оптимална тежина.

Веома је важно да пацијент на дијализи активно учествује у свом лечењу и да схвати зашто се препоручује одређена корекција његове тежине, у било ком смеру. Активно учешће у лечењу побољшава и квалитет лечења, као и квалитет живота болесника.

Mr sc. med. Dr Зоран Паунић

Нефролог, Специјална болница за хемодијализу „Fresenius Medical Care“ Београд

 

 

ХЕМОДИЈАЛИЗА У ЗЕМУНУ

 

ХЕМОДИЈАЛИЗА У  КЛИНИЧКО-БОЛНИЧКОМ  ЦЕНТРУ  ЗЕМУН

Јединица за хемодијализу у Клиничко-болничком центру Земун почела је са радом деветог јануара 1989.године у склопу Одељења за нефрологију и ендокринологију интернистичке службе. Претходили су вишегодишњи напори да се иницијатива др Стеве Пљеше, уз подршку запослених у овој служби и руководства болнице, реализује средствима СИЗ-а здравства Београда  и уз финансијску помоћ привредних организација Земуна и Новог Београда. Болесници са територије Земуна и Новог Београда, којима је овај вид лечења био неопходан, до тада су на хемодијализу путовали у друге центре : Вршац, Сремску Митровицу, Лазаревац, Обреновац, а у најбољем случају, у Клинички центар Србије или КБЦ Звездара – чији су капацитети већ били оптерећени.  Подаци  о отварању хемодијализе у Земуну објављени су у “Гласнику”- Листу радних људи КБЦ Земун ( мај 1989.), као и у БИЛТЕН-у Савеза дијализираних, трансплантираних и хроничних бубрежних болесника који је излазио у тадашњој  СФРЈ ( новембар 1989.г.,број 10 ).

Лечење болесника са терминалном бубрежном слабошћу хемодијализама спроводила је екипа од пет  лекара са проф. др Стевом Пљешом на челу и шест медицинских сестара, претходно едукованих за рад на хемодијализи. Пројектована  и  опремљена са 11 прикључних места за 44 болесника, врло брзо је попунила своје капацитете, не само болесницима који су преведени из других центара  него и новим болесницима којима је овај вид лечења био неопходан, као и због прилива великог броја болесника избеглих из Хрватске током немилих догадјаја деведесетих година прошлог века у тадашњој СФРЈ.   Због тога, већ од 1992.г. дијализа у КБЦ Земун ради у три смене.  У истом простору са хроничним болесницима, дијализирају се и хоспитализовани болесници са акутним погоршањем бубрежне функције. Процедура перитонеумске дијализе, првобитно интермитентне  (ИПД), а од 1995 .године и континуиране (ЦАПД), такодје се спроводи као један од видова лечења ових болесника.

Прерастањем Нефролошког одсека у одељење (1993.г. ) а затим и у Службу нефрологије у склопу Интернистичке клинике,(2013.г.) повећан је капацитет Службе и створене су веће могућности за дијагностику и лечење бубрежних болесника са ове територије Београда. При Одељењу клиничке нефрологије формиран је и одсек ургентне нефрологије а одсек хемодијализе прерастао је у Одељење дијализе са одсеком за хемо и перитонеумску дијализу. Збрињавање тешких болесника са акутном бубрежном слабошћу или са погоршањем постојеће хроничне бубрежне слабости, хоспитализованих на другим службама и јединицама интензивне неге, постало је могуће и на матичним одељењима набавком мобилне реверзне осмозе ( донација јапанске владе,2003.г.) као  и апарата за континуиране поступке дијализе (ЦРРТ)  и терапијску измену плазме(ТПЕ), исте 2003.г. Упркос томе, потреба за повећањем капацитета за хронични програм хемодијализе и даље постоји, па је 2014.године преуређењем додатног простора, отворена још једна, мања сала са  6 дијализних места за 24 болесника. Током ове реконструкције замењен је и стари систем реверзне осмозе. Набавком савременијих типова дијализних апарата, нове генерације апарата за ЦРРТ и ТПЕ, заменом готово свих дотадашњих апарата, као и применом адекватних метода дијализе, створени су услови за још успешније збрињавање хроничних  и ургентних болесника.

Болесници на перитонеумској и  хемодијализи као и они које треба припремити за увођење овог начина лечења, сада имају и могућност да преко дневне болнице у склопу Одељења дијализе ураде неопходне консултације и прегледе: ултразвучни преглед трбуха,  Цолор Допплер ултразвучни преглед крвних судова и васкуларног приступа, започну лечење перитонитиса уз даље контроле. Такође, могу да приме ампулирану терапију препаратима гвождја, неопходан еритропоетин, антибиотике, трансфузије крви, или надокнаду плазме и албумина уколико су неопходни.  Током 2017.године у дневној болници прегледано је и терапијски збринуто 508 болесника (просечно 42 болесника месечно).

У Нефролошкој служби, осим начелнице др сци Тамаре Јемцов, клиничког асистента Медицинског факултета у Београду,  ради још 9 лекара: 2 субспецијалиста нефрологије, 4 специјалиста интерне медицине и 3 лекара на специјализацији. Од њих 9, четири лекара раде на хемодијализи и перитонеумској дијализи а остали на Одељењу нефрологије. Лекари који су започели лечење болесника дијализама у КБЦ Земун су у пензији, а лечење ових болесника је и даље  у рукама врсних лекара специјалиста  и субспецијалиста са вишегодишњим искуством које су стицали током свих ових година непрекидно се усавршавајући у свом раду, примењујући нова знања и методе  у корист својих болесника. Све ово не би било могуће без сарадње 25 едукованих и вредних медицинских сестара (18 на дијализи, 6 на одељењу нефрологије) од којих је 5 са високом струковном школом, и главне сестре Службе Зорице Обрић, које су такође, пратиле иновације у  лечењу различитим методама дијализе и својим знањем и спретношћу допринеле у лечењу ових болесника. Три врсна техничара увек су ту за све примарне техничке консултације и недоумице везане за функцију апарата за дијализу.  И да би све било уредно и чисто, помажу три  спремачице, које упркос непрекидном промету кроз све просторије дијализе, одржавају овај простор.

Данас, у КБЦ Земун, на лечење понављаним хемодијализама, сваког дана у три смене осим недељом, долази 95 редовних болесника који су на хроничном програм хемодијализе.                 Континуираном перитонеумском дијализом лечи се 31 болесник.. Илустрације ради, током претходне године ( слично стање је годинама уназад ), урадјено је око 17000 дијализа. Од тога, лечење дијализама због ургентних стања примењено је приближно у 2200 дијализних процедура код 381 болесника: стандардних хемодијализа, континуираних поступака замене бубрежне функције (ЦРРТ), спорих, нискодозних дневних дијализа (тзв. СЛЕД) или процедура терапијске измене плазме (ТПЕ). Најчешће су то били болесници са хитним стањима због акутне бубрежне слабости или погоршања већ постојеће бубрежне слабости, али  и  болесници из других дијализних центара који су били хоспитализовани из различитих разлога (формирање крвног приступа за дијализу, проблем са функцијом већ постојећих крвних приступа, неопходност других медицинских интервенција или са коморбидитетима који захтевају болничко лечење – хируршки, кардиолошки, неуролошки ….).

У сусрет јубилеју– 30 година (2019.г) од оснивања Јединице за хемодијализу у нашем и вашем Центру, поручујемо болесницима  да ће Нефролошка служба, као и до сада, наставити да унапредјује лечење бубрежних болесника уз подршку свих запослених и руководства КБЦ Земун.

 

Прим.др ЉиљанаСурићЛамбић,

др РодољубМарковић,

Свраб код пацијената на хемодијализи: узроци, испитивање и лечење

Зоран Паунић:

Свраб код пацијената на хемодијализи: узроци, испитивање и лечење


Важна напомена: овај текст је само информативног карактера и једино лекар може да пропише одговарајући лек, односно да евентуално направи магистралну прескрипцију према којој би фармацеут направио одговарајући магистрални препарат!

Иако је последњих година свраб код болесника на лечењу хемодијализама мањи проблем него пре 10 или више година (да ли због бољих дијализних мембрана или бољег лечења анемије и боље адекватности дијализе?), најновија испитивања показују да је он и даље присутан код 40 до 45% болесника на дијализи. Свраб је различитог интензитета, раширености и учесталости јављања. Ако је умерено јак или веома јак, он знатно ремети квалитет живота, може довести  до несанице и изазвати депресију.

Узроци уремијског свраба су многобројни. Често се код болесника са сврабом може наћи субклиничка или јасна клиничка неуропатија, инфламација коже и слободних нервних завршетака. Такође, могу бити присутни и знаци системске инфламације (повишени нивои Ц реактивног протеина (CRP), интерлеукина 6 (IL6), а снижени нивои албумина). Повећан је број мастоцита и олакшана њихова дегранулација уз ослобађање хистамина. Затим, у уремији често постоји појачана активност µ- опиоидних рецептора нервних завршетака у кожи. Повећано је дејство ексцитаторних неуротрансмитера, па је у најтежим случајевима, индикована примена габапентина који је модулатор њиховог дејства.

Са практичне тачке гледишта, узроци свраба код пацијената на дијализи групишу се у уремијске и неуремијске.

Уремијски узроци свраба:

    • Сува кожа (Xerosis)
        • Постоји атрофија знојних и лојних жлезда, смањено знојење, поремећај хидратације коже, поремећај гранања нервних завршетака у кожи.
        • Старији пацијенти на дијализи имају чешће свраб, што се повезује и са израженијом Ксерозом код њих.
    • Недовољна адекватност дијализе
    • Анемија
        • Мањак гвожђа доводи до нестабилности мембране мастоцита и до њихове лакше дегранулације, са последичним ослобађањем хистамина.
        • Такође, раније студије су показале да давање препарата еритропоиезе смањује свраб.
    • Поремећај метаболизма калцијума и фосфора са депоновањем калцијум-оксалата у нервне завршетке. Секундарни хиперпатариоидизам.Неуремијски узроци свраба:
  • Алергија (на пр. на хепарин)
  • Контактни дерматитис (на пр. на фластер)
  • Хепатитис
  • Хипотиреоза
  • Дијабетес
  • Малигне болести
  • Инфестације (шуга, вашке, глисте итд)

Алгоритам испитивања и лечења свраба код болесника на дијализи :

algoritam

Опште мере против свраба:

        • Користити само благ сапун
  • сапуница само за пазухе и препоне/међицу

(осим ако су и друге регије видно прљаве)

–     Избегавати претерано туширање или туширање врелом водом – користити само млаку воду

–     Избегавати вунене или друге тканине које могу да иритирају кожу

–    Одржавати нокте уредним

–     За суву кожу, користити креме богате урејом (а не лосионе, јер лосиони садрже превише емузлфикатора и стабилизатора, а мање масноћа и тиме могу даље да погоршају сувоћу коже) 2 х дневно и после купања.

Пример магистралног рецепта креме за суву кожу/ против свраба:

Rp/

Mentholi              0,5

Carbamidi                           5,0

Aquae destilatae            10,0

Fambase             ad       100,0

MDS. Spolja, 2 do 3 puta dnevno

 

Такође, постоје готове креме богате урејом које се могу користити за суву кожу:

на пример Linola ® urea (12%) крема, Eucerin ® urea 10% крема итд.

 

Терапија локализованог свраба (не препоручује се, ако свраб захвата велике површине):

  • стероидне креме 2 х дневно
    • Благе креме за лице и прегибе:
      • hydrocortisone 1% крем (али у Србији постоји само 1% маст за очи)
    • Креме са умереном јачином:
      • betamethasone valerate 0,1% крем (у Србији има Белодерм ® крем, али прејак, 0,5%) највише до 3 месеца
    • Јаке креме – desoximetasone 0,25% крем (у Србији има само Dexamytrex ®, маст за очи, а то је 0,3% deksemetason + 5% gentamicin) највише до 3 месеца
    • Креме веома снажног дејства – clobetasol propionate 0.05% крем, најдуже 2-3 недеље
  • Capsaicin 0,025% крем – применити веома опрезно и минимало („штедљиво“ ) 2 до 4 пута на дан, а ефекат треба чекати 2 до 4 недеље (код нас постоји само Kapsaicin Sandoz® крем, против реуматских болова, али је он 0,7 до 1,1% јачине (т.ј. 30 пута јаче концентрације !); не сме на оштећену кожу и руке се морају добро опрати после наношења.Капсаицин је алкалоид – активни састојак љутих папричица и има аналгетско дејство периферно, тј. када се примени на кожу. Дејство се заснива на смањењу „супстанце П“ која је неуротрансмитер за бол у периферним нервним завршецима.Проблем је што је у Србији већина ових препарата недоступна или постоје, али у другачијим концентрацијама и за друге индикације.
  • Терапија општег свраба
  •  
  • Орални антихистаминици

 

  •  
    • Loratidin (Pressing®, Claritin®) 1 х 10 mg
    • Levociteridine (Xyzal®) 5mg **
    • Hydroxyzine (Аtarax®) 10 mg дневно; највише 25 мг дневно**
    • Diphenhydramine (Dimidril®) 25 mg 2 пута дневно
    •                            **    ови лекови нису регистровани у Србији
  • Гама – линолеинска киселина – локално, као 2,2% крема, до 3 пута на дан (ова есенцијална масна киселина је присутна у уљу жутог ноћурка). Сматра се да има имуномодулаторно дејство на Т лимфоците и инфламаторне цитокине. Може да се примени и на веће површине тела.

 

  • Габапентин (Neurontin®) – само према одлуци надлежног нефролога

100 mg само после дијализе, а ако ефекат изостане, опрезно повећати на максимум 200 mg.

  • Прегабалин (Epica®) – само према одлуци надлежног нефролога
  • 50 mg после дијализе, ако нема ефекта онда максимум 75 mg после дијализе.

 

Други покушаји лечења свраба:

  • Ако нема контраиндикација, doxepin (Sinequan ®) 10mg дневно а највише 50 mg (није регистрован у Србији)
  • Употреба UVB светла, али само у консултацији са дерматологом
  • Активни угаљ, али је потребно 6 грама дневно (а производи се у капсулама од 200мг, дакле 30 капсула дневно, 3 х 10)
  • Монтелукаст (лек против астме) 10 мг дневно
  • Цинк сулфат (440mg дневно, али је потребно пре тога проверити ниво цинка у крви).

Priča Nenada Radenkovića

Ненад Раденковић, рођен 31. августа 1986. године у Бору. Завршио Економско-трговинску школу у Бору. Имао трансплантиран бубрег пуних 25. година и ово је моја прича:

Болест почела одмах након рођења, изостанком мокрења. Прва дијагноза сарком урогениталном синуса, у Зајечарској болници. На инсистирање родитеља одлазимо за Љубљану. Са 26 дана живота прва хируршка интервенција, dg: Nephroureteroectomia sin. Ureterocystostomia dex. Пошто се оформила фистула урађена је ревизија Ureterocystoneostomia cum papila lat. dex ycisio fistulae. После неког кратког времена још једна операција у Љубљани. Честе уринарне инфекције, повећана ТТ, слабије мокрење, анемија и од 1988. године почиње лечење у дечјој клиници у Тиршовој. Почињем даље лечење хроничне бубрежне инсуфицијенције, пласиран стент, поново се појављује рефлукс вез-уретер и хидронефроза екстремног степена десног бубрега. У консултацији са урологом др Перовићем урађена уростома, а касније и захват cysto-uretero-neostoma. Даље иде АВ фистула, дијализа 9 месеци и припрема за трансплантацију.

Године 1990. још један проблем. Ортопед, Због лоше контролисане реналне остеодистрофије долазимо до још једне тешке борбе са још једним проблемом – ренална остеодистрофија у најтежем степену – епифизиолиза врата десне бутне кости, која је лоше срасла и довела до скраћења десног екстремитета.

Припреме за трансплантацију. Отац је донор. 1991, године пријем у болницу „Necker“ у Паризу. Испитивања. Прва интервенција у Паризу, операција паратиреоидектомија, штитаста жлезда. Због честог ношења катетера, па касније уростоме, па нефростоме бешика се није оформила, остала је мала, неразвијена, фактички без функције. Покушано да се дође до неког волумена пре трансплантације.

Дана 23.јул 1991, године добијам бубрег од оца. Хвала му од свег срца што ме спасао дијализе, свих мука и болова, болничког лечења. Бубрег одмах прорадио, почео сам да мокрим. Проблем, дошло је до компликација након трансплантације. Сепса. Нови шок. Враћам се кући са нефростомом на стомаку. Поновна операција крајем године. Добро се осећам, имао сам очев бубрег, јак сам, могу даље

Операција кукова, тежак опоравак, дуг, предуг, жељан сам игре, здрав сам, могу ја. Био сам главна фаца у комшилуку, пун живота, најнемирнији.

Проблем, моја бешика није пратила рад бубрега, мала је, неразвијена. Још једна операција у Паризу, операција бешике. Опоравак. Почиње неки мирнији период у мом животу без болничких дана, са повременим контролама, уз сталну терапију могло се живети подношљиво. Полазак у школу, основну, средњу, срећан сам, могу ја, здрав сам.

Године 1998.погоршање бубрежне функције, честе уринарне инфекције. Идемо даље, живим, дишем, добро сам. Идем у школу, имам другаре, добро сам. Појавиле се и неке симпатије. Касније и неке љубави, разочарења, љубавне јади. Идем на заказане контроле, пијем лекове, мало бешика мучи, али живи се.

И тако сам напунио 30 година живота, 25 година од трансплантације и таман мислиш да ће то трајати почињу поново проблеми: креатинин, уреа, мокраћна киселина, гихт. Неколико покушаја да се формира АВ фистула без резултата, графт на левој нози без резултата, фистула на десној нози. После 9 дана од операција долази до пуцања ране и тромба. Поновна операција. Пакао, проклињао сам дан када сам се родио. Опоравак. Дијализа. Опет сам на почетку. Шта даље? Како даље? Немам више снаге, уморан сам…

Ненад

IMG_20150505_140839 IMG_20150713_181356 IMG_20161230_190856 IMG_20161230_190928 P1050404 P1070241

ПРИЧА НЕНАДОВЕ МАЈКЕ

За родитеље нема веће среће од рођења детета. Тако смо се и ми обрадовали пре тридесет година кад нам се родио син Ненад. Били смо пресрећни! Постали смо родитељи по други пут. Имали смо стални посао и породицу на окупу.

Ненад је рођен једног августовског дана, уредно по термину, са нормалном телесном тежином и висином, наизглед као и нормалне бебе. Пресрећни, излазимо из болнице и ускоро примећујемо да мали Ненад не пишки.

Упућују нас на Дечију хирургију у Зајечар. После  неколико дана испитивања, саопштавају нам да дијагнозу „sarkombegine“, да дете можемо да водимо кући и да му преостаје шест месеци живота. Прави шок за породицу која је до тог тренутка била срећна због принове у породици.

У почетку нисмо ни схватили шта ова реч уопште и значи, јер они то нашем сину одређују колико ће да живи?! Шта се то дешава са нашим сином?!

Тада упознајемо доктора Јолића – дечијег хирурга, који нам објашњава да је Ненад тешко болестан. Његов савет је био да нашег сина одведемо у неку већу установу, која је специјализована за рад са оваквом дијагнозом. Али никад нећемо заборавити његове речи, које ће нам касније бити водиља у Ненадовом лечењу и веру да се боримо: „На сваком сувом дрвету постоји по једна гранчица, један мали зелени листић, један пупољак који се бори да опстане. Држите се те гранчице!“

Вођени оваквим охрабрујућим речима одлазимо за Љубљану у Клинички центар. И даље кроз Ненадово лечење увек би смо се присећали те гранчице и борили да она опстане.

Ненадове прве дане живота није испуњавала топлина родитељског дома, већ болнице и болничке собе, хладни апарати операционих сала и бол, само бол…

Није имао снаге да се заплаче, није имао снаге ни да га мајка подоји, био је тако мали, сићушан, беспомоћан, душа мала. Али, велики борац. Колико је убода инјекција имао, колико стручних интервенција, он је био све јачи. Колико су нам пута рекли: „Жао нам је, али Ненада морамо још једном да оперишемо! Мораћемо још једну интервенцију, нисмо задовољни овим резултатима!“ Те речи су нас стално пратиле. Мораћемо поново, и поново!

Даље лечење нас доводи до Дечије болнице у Тиршовој. Прихвата нас докторка Роловић, која даље ангажује доктора Перовића, доктора Крстића, доктора Смољанића. Цео један мали тим великог срца који дуго времена води бригу о Ненаду. И неки од њих постају прави пријатељи – доктори, који те срећу на ходнику, на улици и посвете ти време и дају савете.

На Дечијој клиници Ненад је има више интервенција: постављена је стенда, уростоме и неуростоме. Све што се могло урадити за боље резултате, све је покушано и урађено. Са четири године Ненада спремају за дијализу. Ненад је мало порастао, ојачао и доби прву своју симпатију – сестру Дацу, коју је много волео. Никад јој није пружао отпор приликом укључивања на апарат за дијализу.

Путовали смо сваки други дан за Београд и почели припреме за трансплатацију. Урадили смо типизацију. Отац ће бити донор. Предали смо папире у Министарство здравља за даље лечење у иностранству. Папире смо чекали један, два, три, четири месеца и ништа… Стиже нам обавештење из Француске болнице у Паризу да ће Ненаду урадити транспалтацију и обавестили нас о термину, који је заказан за март месец. Почиње битка са временом, Министарство не реагује. Новца немамо. Ненадов живот се доводи у питање.

Тада се у наш живот појављује човек који нам је у том тренутку помогао и материјално и духовно, дао нам је снагу да се још више боримо. Наиме, он је иницијатор акције сакупљања новца на нивоу града, борских радних организација, школа и осталих за Ненадово лечење. И овом приликом се још једном захваљујемо као породица свим учесницима у акцији који су помогли да Ненад живи и да се радује у чарима овог живота као и сва остала здрава деца.

За Француску полазимо 1991. године. И поред штрајка авио компаније „Јат“ стижемо у Париз. Непозната средина, непознавање језика, непознати људи, додатно компликује нашу тешку ситуацију.

Поново нова испитивања, поново нове дијагнозе и мишљења, поново неочекиване интервенције и 23.7.1991. год. Ненад је био спреман за трансплатацију. У операциону салу је отишао у очевом загрљају, заједно су закорачили у борбу за нови живот. Транспалтација је дуго трајала, али је успешно завршена. Бубрег је одмах почео са радом. Првих дана је све било у реду и ништа није назначавало да долазе нове неочекиване ситуације и нове борбе.

Ненад је враћен у дечију болницу, а отац остаје на клиници. После тих мирних дана, долази до компликација у лечењу Ненада али и оца. Ненаду су почели да се погоршавају резултати, стомак је почео ненормално да расте и шири, Ненад је био малаксао и врло се лоше осећао. Тада сам се много уплашила за Ненадов живот. Више није плакао, говорио да га боли и да неће, само је питао као да се намести да би га што боље снимали и што пре помогли. Можда сам се баш у том тренутку сетила оне гранчице и црпила сву снагу овог света да будем јака, да будемо јаки у новим животним изазовима.

Сепса, Ненад је излучивао течност кроз катетер, али се та течност (урин), излучивала и у стомак. Поновна операција и Ненаду је на здрав очев бубрег урађена нефростома. Пре трансплатације се у болници тражили да потпишемо да у слућају нежељених догађаја нећемо тужити болницу. А ми платили тражени износ за лечење, дали здрав бубрег, а они нам умало нису убили дете пред нашим очима. Хитно су враћени сви доктори који су радили на Ненадовом случају. Није више било времена за „рандеву“, тј. састанке, почела је нова борба за Ненадов живот. Време чекања је увек дуго и тешко. Неописиво речима.

Ненад се полако опорављао, он није само добио очев бубрег, већ је добио наду за бољи и квалитетнији живот. Није само мали, уплашени пацијент, он је сада јак и спреман за нове изазове.

У паришкој болници смо тада Ненаду прославили пети рођендан. Добио је рођенданску торту, поклоне, песму за срећан рођендан. Радост на лицу мог детета у том тренутку ћу вечно памтити. Био је окружен другарима његових година и сличних судбина!

Иако лечење није завршено, враћамо се у Србију, нашим животима. Свe своје време као породица посвећујемо Ненаду и његовом одрастању. Крајем исте године враћамо се на још једну операцију у Париз. Овом операцијом Ненаду је омогућено да пишки као и сва остала здрава деца. Која је то радост, која је то срећа била кад је Ненад први пут у свом малом животу могао сам да пишки, као прави мушкарац. Већег богаства нема од његових суза радосница и његовог узбуђења да може самостално да пишки. Први пут у животу није било катетара, сонди, завоја, газица, могао је као нормално дете да се игра и радује.

Касније, Ненад је имао још једну операцију у Паризу, па и корекцију оба кука у Тиршовој. Даље лечење, месечне контроле и бригу о Ненаду преузима докторка Амира Антић Пецо. Она је једна добра, племенита душа, наш анђео чувар, који се брине о Ненаду све до пунолества и преласка у Клинички центар Србије код докторке Вишње Лежајић.

После трансплатације Ненад се придржавао преписаних лекова, дијете и саме дисциплине његове болести. Успешно је завршио основну школу, а касније и средњу економску школу у Бору. Ведар, насмејан, дружељубив, увек спреман за акцију, за нова сазнања, да се бави спортом, планинарењем, пливањем, да путује и упознаје нове приjатеље, нове крајеве и да живи као и сав нормалан свет.

Као пацијент је дисциплинован, поштовао је сваку одлуку лекара, придржавао се задатих термина. А као син је савршен. Зато је бити мајка најтежа улога у животу сваке жене: плачете, повређени сте, покушавате, али не успевате увек, а ипак осећате да морате даље. Да увек урадите све што је у вашој моћи, да не урадите нешто погрешно, да ваше дете зна да је заштићено у вашим рукама и да је вољено у сваком тренутку.

Осећала сам сваку његову бол, сваку његову сузу, сваки трептај малог срца, сваки поглед тих плавих очију.

Упркос болу, дугим ноћима, у болничким собама увек сам била будна и спремна да се нађем свом сину. Трудила сам се да зауставим сваки његов плач, сваку његову бол, сваки тужан поглед. А када ми то није успевало, моје срце би се тада распало на милион делића.

Поред велике бриге мене као мајке и Ненадовог оца, мој син је лепо живео са својим пресађеним бубрегом. Али свему што је лепо дође крај, тако се и Ненадов организам предао тешким уринарним инфекцијама, високим вредностима креатина, урее, мокраћне киселине… И поново се враћамо на период од пре двадесет пет година. Поново неуспеле операције, постављања АВ фистула на руци, покушаја да се формира графт на левој нози, који је радио само пар месеци. Због пада притиска престао је да ради. Поново заказана операција, формирања фистуле на десној нози, која је радила девет дана. А онда је дошло попуштања артерија, формирање тромба и једног тешког, заиста болног опоравка, који оставља тешке последице на Ненадово психичко стање.

Ненад је од октобра месеца кренуо на дијализу, али то није више наш малени пацијент који се борио, већ један уплашени младић.

Сви у породици се надамо да ће Ненад убрзо доћи до ретротрансплатације, да ће се наћи донор или сакупити новац.

Опет се наша нада везала за зелену гранчицу! Верујемо да од свих гранчица на овом свету ипак је једна намењена нашем Ненаду!

 

Живот је вечита борба – Крстић Бранислава

Живот је вечита борба

Често се запитам да ли је мој живот био и јесте баш онакав какав желим. Да ли је то успех или потпуни промашај? Живот је један и какав год да је, леп је. Треба га живети пуним плућима. Дивити се лепотама природе. Тежити нечем узвишеном. Желети најбоље за себе и своје ближње. Мене је живот и шибао и мазио како то бива код свакога, па тако је било и код мене. Било је у мом животу и успона и падова, живот ми је осцилирао и још увек је тако. Ваљда то тако иде с годинама. Сваког јутра кад се пробудим помислим у себи: „Добро је, освануо је још један дан још си ту“ Док сам била дете, била сам окружена мамином и татином пажњом, родитељи су ме пазили као мало воде на длану. Од кад знам за себе имала сам здравствених проблема, али опет понављам, родитељи су били поред мене, па сам и те проблеме лакше подносила. Одрасла сам, постала свој човек, родитељи су ме напустили и остала сам сама. Сама сам пролазиле кроз бриге и проблеме. И онда долази то сазнање које ће ми променити живот из корена, живот да, почели су моји проблеми са бубрезима. Почела је моја борба са апаратом за дијализу, три пута недељно. Одлазила сам на дијализу као да идем на извршење казне, али другог излаза није било. Сваки други дан за мене је био мучан, кад сам сазнала да морам да будем четири сата прикопчана на апарат, али кад се мора није ни тешко. Познавала сам пуно људи који су имали исти проблем као и ја, неки нажалост више нису међу живима, а неки се још увек боре са апаратом и хемодијализом јер им је то једино решење. Било би лепо када би сви људи на свету схватили какав је живот под апаратом за дијализу и помогли да се људи реше те машине; да завештају своје органе и некоме спасу живот. Ја сам имала срећу да видим светлост на крају тунела, да се после пет дугих година хемодијализе решим апарата и добијем нови бубрег. Људи који нису прошли тај пакао не знају какав је осећај кад се пробудиш из наркозе после трансплантације и помислиш; „Готово је са хемодијализом, од данас почиње нови живот“ Тако је било и код мене. Окренула сам нови лист свог живота. Дишем пуним плућима имам нови живот. Увек кад на телевизији видим како се политичари свађају око неких небитних проблема и нису ничим задовољни, сетим се људи који су везани за апарате и чекају један телефонски позив, наду, да је за њих пронађем одговарајући орган. Ја дишем пуним плућима већ двадесет година-двадесет година ме служи нови бубрег и живим као и сви други људи који су имали срећу да се реше неког великог здравственог проблема, а у мом случају то је добијање новог бубрега. Активно се бавим стоним тенисом, возим бицикл и сваки дан пређем по неколико километара. Користим сваки дан и трудим се максимално да извучем из њега. Прошлог лета сам тестирала себе што се тиче издржљивости, па сам ишла да берем јабуке. Ако успем, то ће се поновити и ове године. Волим у слободно време и да прочитам неку књигу,а бавим се и ручним радом. Могућности живота су безбројне. Путовања, забаве, прославе, само су неке од лепота живота и у њима треба максимално уживати. Искористити сваки секунд, минут, сваки делић живота на најбољи начин. Док сам ишла на хемодијализу, схватила сам шта значи изрека: „Здрав човек има хиљаду жеља, а болестан само једну: да оздрави.. Тада сам научила да то ценим и то траје и дан данас и волела бих да што дуже траје, да ме и даље служи бубрег. Свакодневно слушам на ТВ-у апел да се помогне људима, деци, да се донирају органи и од ваших најмилијих, да ти који су зависни од апарата виде и осете како је у ствари лепо живети. Немојмо се убијати и ратовати, него ако можемо, помозимо, јер никад се не зна, можда и Вама затреба помоћ. Зато будимо хумани и помозимо једни другима.

Крстић Бранислава

Mi smo pobedile

Mi smo pobedile

DR ANA ČOPORDA PRVA ŽENA U SRBIJI KOJA JE VANTELESNOM OPLOONJOM UZ DIJALIZU DOBILA DUGO ŽELJENU BEBU

Mi smo pobedile

Svaka žena u nekom trenutku svog života želi da se ostvari u ulozi majke. Međutim, jednog dana pre tri godine na jednom od dežurstava osetila sam malaksalost, bilo mi je loše. Uradila sam potrebne analize i lekari su mi nagovestili da ću uskoro morati na dijalizu. To je bio šok kako za mene, tako i za moje najmilije. Prvo pitanje koje sam postavila svojim kolegama je da li ću moći da imam potomstvo? Odgovori su uvek bili: vrlo teško pre dijalize na dijalizi skoro nemoguće. Kada jednoj mladoj ženi do juče punog zdravlja, saopštite da „osim“ novonastalog zdravstvenog problema gotovo sigurno neće moći da ima dece, samo mislite da je najbolje da sanjate i da se brzo probudite iz ružnog sna. Ali nisam izgubila veru, kao lekar verovala sam da postoji način za rešenje mog problema. Mesece sam provodila na internetu iščitavajući mnogobrojne naučne radove, studije i iskustva onih koji su se susreli sa sličnim problemom. Ubrzo sam shvatila da su čuda moguća, da mogu da postanem majka ali uz mnogo strpljenja i srećnih okolnosti.

DIJALIZA NIJE SPREČILA MOJU ŽELJU DA POSTANEM MAJKA

kako prirodnim putem nismo uspeli, moj suprug i ja smo se odlučili na IVF proceduru u Atini. Želeli smo i žurili da sve završimo pre početka moje dijalize. ali trka sa vremenom nikad nije laka. Na dijalizu sam krenula, a trudnoća se nije desila. Prva dva meseca dijalizu sam primala u bolnici u kojoj radim. Sećam se. jednom je došao doktor i rekao mi kako na osnovu mog trenutnog krvnog pritiska moram da pijem antihipertenziv. Odgovorila sam mu da zbog procesa vantelesne oplodnje ne mogu da ga uzimam. Nasmejao se a zatim se okrenuo ka ostalim pacijentima i sa nevericom pitao „Da li ste čuli?“ Sada sam jako srećna sto je to uradio. Taj doktor mi je pomogao. I mnogi posle njega koji takođe nisu verovali u moju misiju bili su moj vetar u leđa da istrajem i da se borim za svoje snove.

Išla sam redovno na posao, normalno radila. izlazila. putovala. bavila se sportom. Nisam dozvolila da me ništa sputa da vodim normalan život. Nakon pet meseci od početka dijalize stvorili su se uslovi za prvi pokusaj vantelesne oplodnje. Prvi put nije uspelo. Tri meseca kasnije druga vantelesna oplodnja, i ona nije uspela. Moj suprug i ja nismo to doživljavali kao poraz, naprotiv prećutno smo verovali da ćemo uspeli i nismo odustajali. Nakon osam meseci od drugog pokušaja usledio je i treći, opet u Atini. Ovog puta bio je samo embriotransfer iz prethodnog  puta zamrznutih embriona. Nisam ležala i mirovala, radila sam normalno. Samo sam verovala. Na prvom vađenju krvi pokazale su se pozitivne vrednosti. Pri sledećem nalazu. nakon nekoliko dana, vrednosti su bile udvostručene. Našoj sreći nije bilo kraja.

TRUDNA SAM, LEKARI ZABRINUTI, A JA PRESREĆNA.

Onda je usledio prvi ultrazvuk i potvrda trudnoće. Sada. kada bi se većina žena opustia i uživala u svojoj trudnoći za mene počinje moj novi život, borba i sve ono kroz šta ću proći. Kako bi moje telo moglo da obezbedi najpribližniju sredinu za bebu kao kod zdrave žene,  morala sam da primam dijalizu šest puta nedeljno po pet sati. U tome mi je pomogla medicinska sestra koja je bila uz mene svaki dan, kao da je i ona nosila moje dete. Kako je vreme odmicalo shvatila sam da mi je potreban lekar koji ima iskustvo u radu sa ovakvim pacijentima. Samo je jedan doktor u celoj Srbiji, pre deset godina imao trudnisu sličnu meni. I dok je većina doktora bila protiv on je odmah prihvatio moj slučaj i postao deo tima koji je održavao  trudnoću.  Svi lekari u timu pričali su o komplikacijama, problemima koji mogu da se jave međutim verujem da niko nije mogao ni da pretpostavi  da će se sve to brzo i desiti. Nastupaju prvi paramedicinski problemi.  Kako nabaviti dodatni materijal s obzirom da umesto tri sada sprovodim pet dijaliznih tretmana.  Pisali smo na mnoge adrese i na kraju sam potrošni materijal dobila od jedne farmaceutske kuće iz Makedonije.

VEĆ NA POĆETKU TRUDNOĆE SVE SE ZAKOMPLIKOVALO

Negde u trećem mesecu trudnoće počeli su bolovi u stomaku. Rekli su da je to normalno. Na kontroli ginekolog je, kada je stavio sondu na moj stomak, napravio takav izraz lica da mi se sledila krv u žilama. Okrenuo je ekran i rekao „pa vaši jajnici ne mogu da stanu u ekran koliki su. Morate odmah da ostanete u bolnici“. Tada je sve počelo da se komplikuje. Od mršave graciozne žene preko noći sam dobila generalizovane edeme. Teško sam se kretala. Ogromne noge jedva sam pokretala, ogroman stomak bio je bolan. napet i pun vode. Prvi put su mi punktirali stomak i izvukli 31 tečnosti, posle 12 h voda se vratila, a onda opet punktiranje i opet 31. Jajnici su samo još vise rasli i još više tečnosti proizvodili. Tada su mi stavili dren. Jednom kada je došla sestra kako bih primila dijalizu devojke sa odeljenja su je pitale „Izvinite, da li je ova trudnica imala saobraćajnu  nesreću?“. Tako sam izgledala, kao da me je neko u najmanju ruku tukao. Iz stomaka su mi visile cevčice, drenovi, zavoji, gaze, flasteri, ruke pune braunila, potpuno izdeformisana. Bolovi su bili nesnosni. Niko nije znao sta mi je.

Profesor koji me je vodio rekao je da nikad u svojoj karijeri  nije video nešto slično. Kako je vreme odmicalo stanje je bilo sve teže. Onda su počeli i problemi sa disanjem, noćima nisam mogla da spavam. Na rendgenskom snimku sve je bilo jasno. Voda na plućima.

SAOPSTILI SU MI DA MORAM DA PREKINEM TRUDNOĆU

Priključili su me na aparate za disanje. Mogu samo da zamislim kako je bilo mojoj majci koja me je u svemu podržavala i gledala me kako tonem sve više zbog zelje da rodim dete, postanem majka. Konzilijum lekara se okupio u mojoj sobi kako bi me obavestili da ću morati da prekinem trudnoću ako želim da živim. Rekla sam im da sačekaju još malo i da ćemo zajedno uspeti i pobediti.

Posle mesec i po dana pakla samo jedan dan sam se probudila i sve je prošlo – jajnici kao da nikada nisu bili veliki i kao da nikad nisam imala vodu u telu, u plućima. Čak su me i otpustili iz bolnice. Tada počinje period kada nisam mogla da spavam, valjda od šoka šta sam se sve pregurala, doživela i preživela. Nakon mesec i po dana od izlaska iz bolnice, sećam se bila je 24 nedelja i beba je imala oko 300 gr. prvi put sam prokrvarila. Zadržali su me u bolnici gde sam ležala narednih mesec i po dana.

BEBA JE ROĐENA

U 32. nedelji, na samom početku osmog meseca, jednog toplog avgustovskog dana legla sam popodne da odmorim i probudila me je neka toplota. Polumrak u sobi, otkrivam se i shvatam da ležim u lokvi krvi. Skočila sam i tnapolje, odmah sam zvala u pomoć. Kao anesteziolog nikad u operacionoj sali nisam vidcla toliko krvarenje. Nikad. Nisam stigla ni da se uplašim, sve se brzo odigralo. Noa je rođena 20 minuta kasnije sa lepom ocenom. Moja beba je bila teška 1950 gr i 44 cm dugačka. Kažu do je odmah zaplakala, da je imalo lepu boju. Posle par sati došao je neonatolog da mi kaže do jc beba počela lošije da diše i da je morao da je intubira i stavi na aparat za veštačko disanje. E, tad sam se prvi put stvarno uplašila. Kažu ljudi da kad dobiješ dete sve se promeni. Tad sam shvatila da je majci jedino važno da dete bude dobro, Sutradan sam se popela stepenicama na 4. sprat na odeljenje intenzivne nege da vidim svoju bebu. Opet niko nije verovao da žena posle carskog reza to može. Nakon četiri dana izašla sam iz bolnice. a već petog sam vozila aulo. Ne, ja nisam superžena, ja samo nisam imala vremena da bolujem jer sam svaki dan. dva puta dnevno išla da vidim svoje dete. Ujutru i uveče. Bilo mi je preteško u tim situacijama. Stajala sam nad inkubatorom i gledala tako malo biće kako se bori.

Moja Noa je tog dana kad je rešila da se rodi zapravo samo želela majci da pomogne. Imam utisak da mi je moja devojčica poručila „Majko tebi hvala. a sad ću dalje sama da se borim“ i ja verujem da je tako i bilo. Ta mrvica je bila extubirana pet dana nakon rođenja i još dvadeset dana bila je u inkubatoru. a onda nakon 25. dana doveli smo je našoj kući.

MI SMO POBEDILE

Noa je sada lepa, velika i zdrava beba. Za par dana puni 5 meseci i dobro napreduje. Volimo se, smejemo, igramo, spavamo i rastemo zajedno. Nije se rodila samo ona, sa njom sam se rodila i ja.

Ja sam ponosna ma|ka i znam da je Noa ponosna na svoju majku. Ona je dokaz da ništa nije nemoguće, da čuda postoje, a ja sam prva žena u Srbiji koja je iz vantelesne oplodnje donela na svet dete. Ona je od leda (zamrznut embrion) postala Vatra (rođena je avgusta u znaku lava), Svakog dana sam joj govorila „moramo da pobedimo, moramo da pobedimo“ i mi smo pobedile! Zato verujte u snove, oni se uvek ostvaruju samo treba dovoljno da želite.

 

Tekst je preuzet iz Časopisa Doživeti 100 (februar 2017.)

Slavica Josipović – pesma o dijalizi

zovem se Slavica Josipovic Slava
rodjena sam 08.11.1978 godine u Tuzli.Sada zivim u Lazarevcu i idem na dijalizu 9 godina,nazalost zbog besike i bubrega sto sam izvadila na dijalizu cu da idem do kraja zivota.Pisem pesme imam dve objavljene knjige  .prva se zove Pjesme moje Duse,druga  SUZE JEDNE   DEVOJKE.treca knjiga   je u stampariji,i zove se DECIJA    RADOST.

 

Ponedeljak,sreda, petak

Svakog Ponedeljka oko pet casova,
probudim se ja,i kafa mi je odma gotova.
zasto tako rano,ustajem ja
spremam se na dijalizu,
da nebih upala u krizu.
A i Sreda nista bolja nije
nema sta da se krije.
A i tu je petak,
pravi je zanovetak,
dosadan je on,
veliki kao slon.
Ponedeljkom,Sredom,Petkom,
sanitet po mene dolazi,
i na dijalu,me odvozi.
Tesko mi je kada shvatim ja,
da dozivotno ovako moram,biti spremna.
Ali,kada znam da ovako ziveti moram,
druge mi sanse nema,
i kada znam sta mi se,
bez dijalize sprema.
i Ako to dokazano nije,
Zivot sa porodicom,
mi je nesto naj milije.

23.05,2009.Subota.

medicinska sestra Marina Kragović

Biografija: medicinska sestra Marina Kragović, OB „Stefan Visoki“, Služba nefrologije i dijalize.
Rođena sam 11.11.1963 godine u Kosovskoj Mitrovici, osnovnu školu završila u obližnjem selu Zupče, a srednju medicnsku školu u Zubinom Potoku i Kosovskoj Mitrovici.   U Kosovskoj Mitrovici sam radila 5 godina u Zavodu za zaštitu zdravlja, a čitav niz razloga doveo me u Smederevsku Palanku 1987 godinie u OB „Stefan Visoki“, a od septembra 1988 godine u Službu nefrologije i hemodijalize gde i sada se nalazim.
Kragovic Marina
Ljubav prema čitanju i pisanju usadila mi je nastavnica Zorica Adzić – Perović, prof. Mirko Milenković, Miroljub Gvozdenović. Čini mi se da su u maloj tamnoputoj devojčici prepoznali nesto i svojom podrškom podsticali na pisanje. Počela sa da pišem u osnovnoj školi. Ovo su pesme iz mog srca i za moju dušu, pa ih čitam malom broju ljudi koje zovem – prijatelji.
Sestre stvaraoci
Za sestre
Nisam znao sta me snašlo
Hulio na život, sudbinu i Boga,
Gde bas meni ovo da se desi,
Šta će sada biti od života moga?Mislio sam to je kraj, još pre kraja,
Od ovoga ne može biti nista teže,
kao da sam umro, kao da me nema,
kao da život ruke mi veže.

Prvi susret sa dijalizom,
Ugledah sestre plemenitih lica,
kao da se znamo stotinu godina,
kao da je svaka moja drugarica.

Mislio sam mlad sam, možda je zbog toga,
Možda im je žao sudbine ružne
Onda sam video uvek se trude,
da olakšaju ove dane tužne.

Prođe tako dosta godina,
Navikli svaki problem da delimo,
One i ja u istoj priči,
Svakoj se lepoj stvari veselimo.

I hteli to da priznamo ili ne,
Prolazi polako životni vek,
a uvek su tu, spremne da pomognu
i lepa reč da bude lek.

Sestra hemodijalize

Prošlo je zaista dosta godina,
od kada sam kao sestra mlada,
Ušla na vrata Hemodijalize
Željna saznanja, učenja i rada.

Za puno godina puno se nauči,
Odavno više nemam iluzija,
A svaki pogled prepun zahvalnosti
kao i svakom i meni prija.

Sada me zovu, pričaju sa mnom,
Pitaju za savet i tajnu podele,
Kao da me ne za medicinsku,
Već za svoju sestru žele.

Time se ponosim i radujem jako,
Znam da sam uspela, zato sam srećna
Ovo ne može da radi svako
Zato je naša vezanost večna.