Početna

Mi smo pobedile

Mi smo pobedile

DR ANA ČOPORDA PRVA ŽENA U SRBIJI KOJA JE VANTELESNOM OPLOONJOM UZ DIJALIZU DOBILA DUGO ŽELJENU BEBU

Mi smo pobedile

Svaka žena u nekom trenutku svog života želi da se ostvari u ulozi majke. Međutim, jednog dana pre tri godine na jednom od dežurstava osetila sam malaksalost, bilo mi je loše. Uradila sam potrebne analize i lekari su mi nagovestili da ću uskoro morati na dijalizu. To je bio šok kako za mene, tako i za moje najmilije. Prvo pitanje koje sam postavila svojim kolegama je da li ću moći da imam potomstvo? Odgovori su uvek bili: vrlo teško pre dijalize na dijalizi skoro nemoguće. Kada jednoj mladoj ženi do juče punog zdravlja, saopštite da „osim“ novonastalog zdravstvenog problema gotovo sigurno neće moći da ima dece, samo mislite da je najbolje da sanjate i da se brzo probudite iz ružnog sna. Ali nisam izgubila veru, kao lekar verovala sam da postoji način za rešenje mog problema. Mesece sam provodila na internetu iščitavajući mnogobrojne naučne radove, studije i iskustva onih koji su se susreli sa sličnim problemom. Ubrzo sam shvatila da su čuda moguća, da mogu da postanem majka ali uz mnogo strpljenja i srećnih okolnosti.

DIJALIZA NIJE SPREČILA MOJU ŽELJU DA POSTANEM MAJKA

kako prirodnim putem nismo uspeli, moj suprug i ja smo se odlučili na IVF proceduru u Atini. Želeli smo i žurili da sve završimo pre početka moje dijalize. ali trka sa vremenom nikad nije laka. Na dijalizu sam krenula, a trudnoća se nije desila. Prva dva meseca dijalizu sam primala u bolnici u kojoj radim. Sećam se. jednom je došao doktor i rekao mi kako na osnovu mog trenutnog krvnog pritiska moram da pijem antihipertenziv. Odgovorila sam mu da zbog procesa vantelesne oplodnje ne mogu da ga uzimam. Nasmejao se a zatim se okrenuo ka ostalim pacijentima i sa nevericom pitao „Da li ste čuli?“ Sada sam jako srećna sto je to uradio. Taj doktor mi je pomogao. I mnogi posle njega koji takođe nisu verovali u moju misiju bili su moj vetar u leđa da istrajem i da se borim za svoje snove.

Išla sam redovno na posao, normalno radila. izlazila. putovala. bavila se sportom. Nisam dozvolila da me ništa sputa da vodim normalan život. Nakon pet meseci od početka dijalize stvorili su se uslovi za prvi pokusaj vantelesne oplodnje. Prvi put nije uspelo. Tri meseca kasnije druga vantelesna oplodnja, i ona nije uspela. Moj suprug i ja nismo to doživljavali kao poraz, naprotiv prećutno smo verovali da ćemo uspeli i nismo odustajali. Nakon osam meseci od drugog pokušaja usledio je i treći, opet u Atini. Ovog puta bio je samo embriotransfer iz prethodnog  puta zamrznutih embriona. Nisam ležala i mirovala, radila sam normalno. Samo sam verovala. Na prvom vađenju krvi pokazale su se pozitivne vrednosti. Pri sledećem nalazu. nakon nekoliko dana, vrednosti su bile udvostručene. Našoj sreći nije bilo kraja.

TRUDNA SAM, LEKARI ZABRINUTI, A JA PRESREĆNA.

Onda je usledio prvi ultrazvuk i potvrda trudnoće. Sada. kada bi se većina žena opustia i uživala u svojoj trudnoći za mene počinje moj novi život, borba i sve ono kroz šta ću proći. Kako bi moje telo moglo da obezbedi najpribližniju sredinu za bebu kao kod zdrave žene,  morala sam da primam dijalizu šest puta nedeljno po pet sati. U tome mi je pomogla medicinska sestra koja je bila uz mene svaki dan, kao da je i ona nosila moje dete. Kako je vreme odmicalo shvatila sam da mi je potreban lekar koji ima iskustvo u radu sa ovakvim pacijentima. Samo je jedan doktor u celoj Srbiji, pre deset godina imao trudnisu sličnu meni. I dok je većina doktora bila protiv on je odmah prihvatio moj slučaj i postao deo tima koji je održavao  trudnoću.  Svi lekari u timu pričali su o komplikacijama, problemima koji mogu da se jave međutim verujem da niko nije mogao ni da pretpostavi  da će se sve to brzo i desiti. Nastupaju prvi paramedicinski problemi.  Kako nabaviti dodatni materijal s obzirom da umesto tri sada sprovodim pet dijaliznih tretmana.  Pisali smo na mnoge adrese i na kraju sam potrošni materijal dobila od jedne farmaceutske kuće iz Makedonije.

VEĆ NA POĆETKU TRUDNOĆE SVE SE ZAKOMPLIKOVALO

Negde u trećem mesecu trudnoće počeli su bolovi u stomaku. Rekli su da je to normalno. Na kontroli ginekolog je, kada je stavio sondu na moj stomak, napravio takav izraz lica da mi se sledila krv u žilama. Okrenuo je ekran i rekao „pa vaši jajnici ne mogu da stanu u ekran koliki su. Morate odmah da ostanete u bolnici“. Tada je sve počelo da se komplikuje. Od mršave graciozne žene preko noći sam dobila generalizovane edeme. Teško sam se kretala. Ogromne noge jedva sam pokretala, ogroman stomak bio je bolan. napet i pun vode. Prvi put su mi punktirali stomak i izvukli 31 tečnosti, posle 12 h voda se vratila, a onda opet punktiranje i opet 31. Jajnici su samo još vise rasli i još više tečnosti proizvodili. Tada su mi stavili dren. Jednom kada je došla sestra kako bih primila dijalizu devojke sa odeljenja su je pitale „Izvinite, da li je ova trudnica imala saobraćajnu  nesreću?“. Tako sam izgledala, kao da me je neko u najmanju ruku tukao. Iz stomaka su mi visile cevčice, drenovi, zavoji, gaze, flasteri, ruke pune braunila, potpuno izdeformisana. Bolovi su bili nesnosni. Niko nije znao sta mi je.

Profesor koji me je vodio rekao je da nikad u svojoj karijeri  nije video nešto slično. Kako je vreme odmicalo stanje je bilo sve teže. Onda su počeli i problemi sa disanjem, noćima nisam mogla da spavam. Na rendgenskom snimku sve je bilo jasno. Voda na plućima.

SAOPSTILI SU MI DA MORAM DA PREKINEM TRUDNOĆU

Priključili su me na aparate za disanje. Mogu samo da zamislim kako je bilo mojoj majci koja me je u svemu podržavala i gledala me kako tonem sve više zbog zelje da rodim dete, postanem majka. Konzilijum lekara se okupio u mojoj sobi kako bi me obavestili da ću morati da prekinem trudnoću ako želim da živim. Rekla sam im da sačekaju još malo i da ćemo zajedno uspeti i pobediti.

Posle mesec i po dana pakla samo jedan dan sam se probudila i sve je prošlo – jajnici kao da nikada nisu bili veliki i kao da nikad nisam imala vodu u telu, u plućima. Čak su me i otpustili iz bolnice. Tada počinje period kada nisam mogla da spavam, valjda od šoka šta sam se sve pregurala, doživela i preživela. Nakon mesec i po dana od izlaska iz bolnice, sećam se bila je 24 nedelja i beba je imala oko 300 gr. prvi put sam prokrvarila. Zadržali su me u bolnici gde sam ležala narednih mesec i po dana.

BEBA JE ROĐENA

U 32. nedelji, na samom početku osmog meseca, jednog toplog avgustovskog dana legla sam popodne da odmorim i probudila me je neka toplota. Polumrak u sobi, otkrivam se i shvatam da ležim u lokvi krvi. Skočila sam i tnapolje, odmah sam zvala u pomoć. Kao anesteziolog nikad u operacionoj sali nisam vidcla toliko krvarenje. Nikad. Nisam stigla ni da se uplašim, sve se brzo odigralo. Noa je rođena 20 minuta kasnije sa lepom ocenom. Moja beba je bila teška 1950 gr i 44 cm dugačka. Kažu do je odmah zaplakala, da je imalo lepu boju. Posle par sati došao je neonatolog da mi kaže do jc beba počela lošije da diše i da je morao da je intubira i stavi na aparat za veštačko disanje. E, tad sam se prvi put stvarno uplašila. Kažu ljudi da kad dobiješ dete sve se promeni. Tad sam shvatila da je majci jedino važno da dete bude dobro, Sutradan sam se popela stepenicama na 4. sprat na odeljenje intenzivne nege da vidim svoju bebu. Opet niko nije verovao da žena posle carskog reza to može. Nakon četiri dana izašla sam iz bolnice. a već petog sam vozila aulo. Ne, ja nisam superžena, ja samo nisam imala vremena da bolujem jer sam svaki dan. dva puta dnevno išla da vidim svoje dete. Ujutru i uveče. Bilo mi je preteško u tim situacijama. Stajala sam nad inkubatorom i gledala tako malo biće kako se bori.

Moja Noa je tog dana kad je rešila da se rodi zapravo samo želela majci da pomogne. Imam utisak da mi je moja devojčica poručila „Majko tebi hvala. a sad ću dalje sama da se borim“ i ja verujem da je tako i bilo. Ta mrvica je bila extubirana pet dana nakon rođenja i još dvadeset dana bila je u inkubatoru. a onda nakon 25. dana doveli smo je našoj kući.

MI SMO POBEDILE

Noa je sada lepa, velika i zdrava beba. Za par dana puni 5 meseci i dobro napreduje. Volimo se, smejemo, igramo, spavamo i rastemo zajedno. Nije se rodila samo ona, sa njom sam se rodila i ja.

Ja sam ponosna ma|ka i znam da je Noa ponosna na svoju majku. Ona je dokaz da ništa nije nemoguće, da čuda postoje, a ja sam prva žena u Srbiji koja je iz vantelesne oplodnje donela na svet dete. Ona je od leda (zamrznut embrion) postala Vatra (rođena je avgusta u znaku lava), Svakog dana sam joj govorila „moramo da pobedimo, moramo da pobedimo“ i mi smo pobedile! Zato verujte u snove, oni se uvek ostvaruju samo treba dovoljno da želite.

 

Tekst je preuzet iz Časopisa Doživeti 100 (februar 2017.)

Moj život posle donacije bubrega sinu Stevanu

МОЈ ЖИВОТ ПОСЛЕ ДОНАЦИЈЕ БУБРЕГА СИНУ СТЕВАНУ

Рођен сам у Кикинди 1949 године где сам и радио. После завршеног школовања у Кикинди и Новом Саду као металуршки инжењер где сам и упознао супругу металуршког инжењера која је такође радила у ливници „Кикинда“ (ЛЖТК), а наставили смо после склопљене брачне заједнице да живимо у Кикинди.

1975 године родило нам се прво дете ћерка Гордана, а 1979 године родио нам се син Стеван са којим смо имали проблема који ће нас пратити читав живот. Проблеми са Стеваном захтевали су пуно више ангажовања нас родитеља, те је срећа да сам ја у то време завршавао ванредно Економски факултет и прешао у трговинску радну организацију где сам као руководилац у комерцијали имао много више могућности да се посветим Стевану и његовим проблемима.

Проблеми које Стеван није навео у свом есеју су се низали: Први проблем се појавио после Стеванове операције уретера у осмом месецу на Институту за мајку и дете, а по доласку у Кикинду преписано му је лечење по антибиограму али је код Стевана изазвао велике проблеме лек Негрем који изазива повраћање једном од хиљаду деце, а Стева је био то дете и једва су га спасли по повратку на Институт за мајку и дете.

Други већи проблем појавио се код Стевана када је већ било јасно да се морамо припремати и ја и супруга за давање бубрега, а проблем је био конвулзије настале због хипокалцемије а крајњи резултат ниског калцијума је слабо окоштавање и поремећај у десном куку.

Десни кук је изашао из лежишта и покушај хируршког захвата на Институту за мајку и дете није одрађен, јер је једна од машина заказала, те је Стеван пребачен на Бањицу а тамо нисам смео да потпишем за операцију јер су Стеванови резултати крвне слике били веома лоши.

Немајући куд потписао сам отпусну листу и узео Стевана са Бањице те га донео у Кикинду и у очају послушао савет моје мајке отишао код нашег рођака који је природно био надарен то се касније испоставило и успешан те је Стевану вратио кук на своје место. На првој контроли на Институту за мајку и дете професори Поповић и Пиштигњат су се чудили како су ови на Бањици добро урадили посао и ако је било врло ризично.

Питали су доктора Богдановића који је са Стевановим снимцима Стевановог кука дошао код њих, где сам присуствовао и ја и Стеван, како је могуће да тако добро одраде?. Тада је Стеван рекао да је њему то одрадио његов деда Паја и тако се завршила епизода са Стевановим куком.

Ми смо сво време прикупљали информације куд, како и шта да се организујемо како би решили Стеванов проблем. У међувремену Стеван је кренуо на дијализе 1989 године на Тиршовој клиници и његов физички заостатак у односу на осталу децу његових година био је врло приметан, те смо ми покушали и ван још увек постојеће Југославије да се ангажујемо и видимо шта можемо у свету да урадимо.

Испитивање у Београду на Заводу за трансфузију дошло се да сам ја потенцијални давалац бубрега, а провером у дечијој болници у Амштетену у Аустрији потврђено је моја могућност, као и Стеванове мајке. Проблем је био у величини мог бубрега и Стеванове физичке заосталости, те смо морали сачекати да се Стеван колико толико развије и стекну услови за трансплантацију.

Трансплантација је обављена 23 марта 1993. године уз ризик јер се на три поновљене анализе пред трансплантацију код мене појавило црвена крвна зрнца у мокраћи, слуз и беланчевине, али је трансплантација успела уз један покушај одбацивања бубрега, што је санирано.

Ја сам у свом животу релативно био здрав и нисам до тада имао никаквих проблема то јест налазе које сам поменуо као ни касније, а свој рад и каријеру сам наставио као да се ништа није догодило.

Каријера је до једног момента ишла узлазном путањом а сам мој рад је био свестран као и до трансплантације то јест радио сам како у фирми тако и на пољопривредним пословима, јер и ја и супруга потичемо из пољопривредних породица па смо тако радећи створили неки амбијент за лакши и мирнији живот и нама и деци у ова тешка времена.

Тако радећи успели смо да стабилизујемо нормалан живот за децу и нас и до пре десетак година ја нисам имао никаквих проблема, а тада су почели отоци на ногама, отежано дисање, повишен притисак и други проблеми. Ја сам се тада повукао у релативно мирнији живот уз пензију, коју смо добили и ја и супруга, као и Стеван који је радио у хуманитарној организацији коју сам основао, тако да сада користим лекова идем чешће на контроле и држим се терапија које ми се препишу.

После свега у мом животу што ми се догађало и са чиме сам се све сусретао, што није свакодневница у једном просечном животу ипак могу бити задовољан, јер сам и децу извео на пут и дочекао унучад од ћерке а надам се и од Стевана и сачувао брак и још увек сам на ногама.

 

Кикинда                                                                                            Поздрав

21.11.2016.                                                                                    Иван Зарић

picture-034p picture-008 picture-002p

ВАСКУЛАРНИ ПРИСТУП – ПРИСТУП ЖИВОТУ

ВАСКУЛАРНИ ПРИСТУП – ПРИСТУП ЖИВОТУ

DSC00983

Тамара Јемцов је нефролог, била је запослена у Клиници за нефрологију Клиничког центра Србије од 1992 .године а од јуна 2016. године је начелник нефрологије и хемодијализе у Клиничком центру Земун. Од 2003 год. њено поље ужег интересовања су васкуларни приступи за хемодијализу. Годинама обављала улогу координатора за решавање васкуларних приступа између Клинике за нефрологију и Клинике за васкуларну хирургију КЦС, увела Color Doppler ултразвук као обавезан преоперативни преглед пре креирања АВФ као и касније током периода праћења, покренула Национални регистар за васкуларне приступе.Године 2013.  одбранила докторску тезу под називом “Корелација физиолошких, биохемијских и морфолошких параметара и исхода нативних артериовенских фистула за хемодијализу”. На позив Европског удружења за бубрег и Европског удружење за дијализу и трансплантацију (ERA-EDTA) члан је тима који учествује у формирању нових водича за васкуларне приступе болесника на хемодијализи који треба да буду публиковани током 2016-те године.

 

___________________________________________________________________________

Хемодијализа као метода замене функције бубрега подразумева поступак којим се из крви болесника одстрањују штетни продукти метаболизма и вода. Везу између болесника са једне стране и апарата са друге стране чини васкуларни приступ.

Васкуларни приступ у овој методи лечења представља везу или приступ животу. Уколико је он адекватан-функционалан, у великој мери ће и ова метода лечења бити успешна.

Шта значи идеалан васкуларни приступ?

Идеалан васкуларни приступ је онај који може да обезбеди довољну количину крви вантелесном систему, лак је за коришћење (има дуг сегмент за пункцију који није дубоко постављен од површине коже), дуговечан је и његова употреба је повезана са минималним ризиком од инфекција и компликација.

Постоје три врсте васкуларног приступа:

  1. Артериовенске фистуле (АВФ),
  2. Артериовенски графтови (АВГ) се користе у случају непостојања адекватног природног венског крвног суда и
  3. Централни венски катетери (ЦВК) и то : краткотрајни који се користе у случају акутног оштећења бубрега или да би се премостио период до сазревања трајног васкуларног приступа и дуготрајни као трајно решење за болеснике код којих су исцрпљене могућности израде АВФ и АВГ, код болесника са срчаном слабости или код оних са очекиваним кратким временом преживљавања.

АРТЕРИОВЕНСКА ФИСТУЛА (АВФ) представља хируршким путем спојену природну артерију и вену. Од када је први пут направљена (васкуларни хирург Kenneth Apple на иницијативу нефролога James Ciminа и Michael-а  Brescia), 1965. год., АВФ остаје непревазиђен васкуларни приступ по питању потентности, дуготрајности, једноставности коришћења, компликација и трошкова одржавања.

Најчешће се креира АВФ у доњем делу подлактице недоминантне руке, близу зглоба ручја између радијалне артерије и цефаличне вене. На тај начин се добија дугачак сегмент за пункцију са могућности удаљене пункције артеријске и венске игле, смањује се ризик од појаве рециркулације крви и лоше дијализираности. У зависности од квалитета крвних судова, њихових дијаметара и карактеристика, овај спој може бити и у пределу средине подлактице или у пределу лакатне јаме. Уколико крвни судови нису адекватни на недоминантној руци, може се покушати израда АВФ на подлактици доминантне руке или са другим крвним судовима (улнарна артерија, брахијална артерија, базилична вена). У ретким случајевима, може се чак креирати и АВФ на нози.

Под повећаним дотоком артеријске крви у вену, долази до постепеног проширења и задебљања њеног зида, тзв матурације или  „сазревања“ АВФ. Након периода од 4-6 недеља, АВФ  је спремна за пункцију и коришћење. Проток крви кроз „сазрелу“ АВФ од најмање 500мл/мин и дијаметар вене од ≥ 5мм би требало без проблема да омогући током хемодијализе проток крви од 250 – 300 мл/мин, односно омогући довољну дозу дијализе (Kt/V ≥ 1.2).

Тако, функционална АВФ представља први и основни предуслов да би лечење хемодијализом било успешно.

Други чиниоци, као што су време трајање дијализе, проток крви и карактеристике филтера за хемодијализу додатно доприносе квалитету дијализе.

Добро издијализиран болесник има боље регулисан крвни притисак, фосфат, крвну слику. Све су то параметри који утичу на боље преживљавање и квалитет живота ове групе болесника.

Постоји неколико начина коришћења – пункције АВФ:

  1. Зона пункције „area punture“, подразумева две области – зоне које се користе за пункцију артеријске и венске игле. Овај начин пункције се најчешће користи.
  2. Пункција у виду двоструко пресавијеног ужета, „rope ladder“ се ретко користи за пункцију АВФ већ се користи за пункцију АВ графтова и
  3. Техника у виду рупица на дугмету тзв „ buttonhole“ се користи у појединим хемодијализним центрима неких земаља, као и од стране болесника на кућној дијализи због једноставности пункције. Неки аутори наводе овај метод пункције као најбољи са становишта појаве компликација на АВФ. За овај вид пункције неопходно је постојање две врсте игала (игле са затупљеним и игле са оштрим врхом) у циљу формирања тзв. пункционог тунела.

Најчешће коришћени начин пункције АВФ у Србији је „area punture“. Овај вид пункције, у зависности од квалитета зида крвног суда може створити пре или касније сужења – стенозе или проширења – анеуризме АВФ. Обе компликације временом могу утицати на функционалност АВФ и квалитет дијализе и захтевати хируршко или нехируршко решавање.

Поред јасних предности АВФ у односу на друге врсте васкуларних приступа, једини њен недостатак је виша стопа неуспеха која у појединим земљама достиже и 60%, због чега се дуго предност давала графтовима и васкуларним катетерима. Ово се посебно односи на САД. Међутим, и то се изменило у последњих 10-ак година. Подаци из бројних студија су показали да је преживљавање дуже уз мање компликација код оних болесника који имају АВФ у поређењу са болесницима који имају АВГ или ЦВК.

Један од начина како се то може превазићи је предијализна нега и брига о крвним судовима. Она подразумева едукацију болесника и медицинског особља о избегавању пункције вена у лакатној регији и подлактно. Уколико су у лечењу потребне понављане пункције и пласирање канила, могу се користити вене надланица или чак и терапијски ЦВК постављен у југуларну вену . Понављане пункције вена и присуство канила доводе до упалних процеса зида са последичним губитком еластичности и могућности њеног проширења. Поред едукације, велики значај има увођење Color Doppler ултразвука (CDU) у свакодневну праксу. Његова примена, као неинвазивне и лако примењиве методе, значајно је олакшала одабир оптималног места израде васкуларног приступа. Ово се посебно односи на гојазне болеснике и оних са проблематичним крвним судовима (стари, дијабетичари). Примена преоперативног CDU, у великој мери је олакшала и помогла успешној изради васкуларних приступа, док је током периода праћења помогла у дијагностици и решавању проблема везаних за АВФ.

АВФ која је креирана од крвних судова доброг квалитета, адекватно развијена и пажљиво коришћена, може трајати деценијама. У супротном, могуће су честе интервенције са вишеструким пласирањем васкуларних катетера и компликацијама у виду инфекција, тромбоза, сужења централних вена.

У циљу избегавања наведених компликација, тежња је да што већи број болесника са обољењем бубрега започне дијализу преко функционалне АВФ.

То подразумева редовне контроле нефролога у циљу благовременог планирања и припреме за израду АВФ.

Према подацима из Националног регистра за васкуларне приступе – Годишњег извештаја Удружења нефролога Србије за 2013-ту годину, највећи број болесника у Србији се дијализира преко АВФ ( 89.5%), због чега и болесници и лекари могу бити задовољни. Међутим, подаци везани за почетак дијализе су другачији. И даље велики проценат болесника започиње хемодијализу преко ЦВК (73%) што значајно продужава боравак у болници и могуће компликације.

Као закључак, васкуларни приступ је „линија живота или приступ животу“ болесника на хемодијализи и Ахилова пета целог процеса дијализе. Уколико је васкуларни приступ лош, квалитету дијализе не може значајно допринети ни повећање броја сати дијализе као ни повећање површине и/или побољшање карактеристика дијализатора.

Чувајте крвне судове да би вам дуже служили и трајали. Функционална АВФ као најбоља опција обезбедиће бољи квалитет живота и мање компликација током лечења, а самим тим и већу шансу за потенцијалног примаоца бубрега.

Centralni venski kateter

radiocefalična AVF

radiocefalična AVF

 

 

WIKIPAEDIA

Naš Savez je dobio referencu u srpskoj vikiPediji:

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D0%B7_%D0%BE%D1%80%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%B1%D1%83%D0%B1%D1%80%D0%B5%D0%B6%D0%BD%D0%B8%D1%85_%D0%B8%D0%BD%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%B4%D0%B0_%D0%A0%D0%B5%D0%BF%D1%83%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B5_%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5

 

MILOŠ ĐOŠEVSKI

СТРАДАЊЕ ЈЕДНЕ ПОРОДИЦЕ У ЦЕНТРУ ЗА ТРАНСПЛАТАЦИЈУ КЛИНИЧКОГ ЦЕНТРА СРБИЈЕ

 

Драги читаоци, кроз ову животну причу сусрешћете се са догађајима које смо ми као породица једног тинејџера преживели доневши одлуку да се нашом сину уради предијализна трансплантација

 

На почетку ћу навести да је Милош рођен 1988. године са аномалијом која није била примећена на времe. Од 1999. до 2006. године лечен је у Дечјој клиници у Тиршовој код академика проф. Саве Перовића. По препоруци и на инсистирање проф. Перовића, 2006. године пребацујемо се у Центар за трансплантацију код проф. Милутиновића на припрему за предијализну трансплантацију. Проф. Перовић није био за то да се трансплантација уради у Тиршовој јер је тек била у зачетку. Из Тиршове добијамо комплетну историју болести, коју прослеђујем проф. Милутиновићу преко супругове рођаке. Није прошло ни месец дана од прослеђене историје, и проф. Милутиновић нас позива телефоном да дођемо у центар. Био је април, као сада док ово пишем, ама баш исто пред Ускрс. У центру упознајемо докторку Благојевић која води припреме за трансплантацију, и докторку Ђокић која води постоперативни ток трансплантације, односно тзв. „Стерилни блок“ (који на све личи, сем на назив који носи). Они који нису били тамо, не могу ни замислити какав је то блок. Докторка Благојевић нам у кратким цртама објасни каква је процедура припреме и које све анализе треба одрадити, као и да треба доста времена да се све заврши. Постижемо договор да се у центру уради само артериографија после типизације и мешане културе пошто нисмо знали ко би од супруга и мене био донор. Благојевићки се одмах нисам допала јер сам била доста упућена, како у термине, тако и у дијагнозе, и нисам дозволила да проведемо шест и више месеци у центру ради припреме јер није било потребе да правимо толики трошак нашем заводу, већ сам била категорична да ћемо припреме завршити за месец дана код нас у Бору и Зајечару. Полазимо из центра кући са коментаром да можда ипак не треба ту да радимо трансплантацију. Осећало се нешто у ваздуху у том центру, исти осећај смо имали и Милош и ја, на шта је супруг искоментарисао да су нас у Тиршовој много размазили. Нисмо послушали своју интуицију, а требало је.

По доласку у Бор, супруг и ја заједно са Милошем почињемо припреме док чекамо типизацију. Наши доктори, сви до једног који су учествовали у нашим припремама, били су феноменални и немогуће је постало могуће, максимално су се потрудили да све буде перфектно одрађено како не би могли у центру да нађу никакву замерку. У Зајечару је докторка Жељка са нуклеарне медицине водила наше припреме и такође је све било савршено одрађено. Врло брзо смо све завршили, у међувремену готова је била типизација и мешана култура. Поново одлазимо у центар како би се одредио давалац и одрадила артериографија. Благојевићка нам у центру чита анализе типизације и како смо супруг и ја компатабилни даваоци велика комисија која одобрава трансплантације оставила је одлуку нама. Саопштавамо Благојевићки да смо донели одлуку да ће давалац бити супруг и она их смешта на одељење како би се одрадила артериографија. Наравно мене одмах удаљава са одељења онако арогантно дајући ми до знања да је она главна. Прогутам кнедлу, смирим себе и схватим да ћемо нас две ратовати. За свих пет дана док су били на одељењу, није пропустила ниједну прилику да ме отера како са одељења, ходника, па чак и из дворишта уз образложење да ја нисам пацијент и да немам ту шта да тражим. Њено понашање ми је само потврдило да јој никако не одговарам и да мојим супругом може лакше да манипулише. Крајем маја све су припреме биле готове и остао је да се утврди само датум трансплантације. У том размаку разговарам са проф. Милутиновићем како бих сазнала његово виђење, подсећам га да је Милош имао поприличан број хируршких захвата и ако треба било каква помоћ доктора из Тиршове и на самој интервенцији да није никакав проблем да се договорим са њима, само да им пар дана раније јавим, када ће бити интервенција. У том разговору Милутиновић се сложи са мном да би могли доктор Војкан и доктор Мирослав Ђорђевић да буду асистенти приликом трансплантације. А и он је разговарао са Војканом о Милошевом лечењу и добио информације које су му биле потребне. Том приликом доктор Војкан му је понудио помоћ за све што треба око Милоша. Уследио је позив за трансплантацију, било је то изненада: данас за сутра. Позвали су нас 28. 06. по подне, а трансплантација заказана за 30. 06, при чему је то последња трансплантација, коју раде пре одласка на годишњи одмор, док ће нове радити тек од октобра. Као да смо ми ту преко брда, као да не постоји процедура која се мора спровести. Милош са оцем одмах креће за Београд, а ја остајем како бих покушала да ујутру средим упуте и комисију без чега је немогуће и замислити да би их уопште уписали у болницу, а камоли радили трансплантацију. Наравно на комисији наши доктори чудом се чуде и не верују у такву неозбиљност, али ми излазе у сусрет и све педантно ураде без и једног пропуста. Рано ујутру одлазим у трансфузију да узмем резултат маркера за хепатит. Начелница трансфузије дајући ми резултате упита докле смо стигли, рекох јој да су Милош и Зоран већ у центру и да ће трансплантација бити сутра. Предложи она да ми за сваки случај напише потврду у случају да буде потребна крв, да не јурим даваоце по Београду, већ да ће наш центар надоместити јединице крви. Веровали или не, али та потврда је била кључна и спашавању Милошевог живота. Свануо је дан трансплантације рано ујутру у 7. сати ћерка и ја испратисмо Милоша и Зорана до операционе сале. Речено нам је да трансплантација траје најдуже три сата. После неких сат времена излази доктор, који нам се представи да је хирург Топузовић, који је вадио Зорану бубрег, рекавши да је Зоран пребачен на интензивну негу. Интервенција је, по његовим речима, протекла без проблема и да ћемо моћи да га видимо после два сата кад буде била посета. Из сале у којој је Милош, ни после 12. сати, још нико не излази, па сам већ почела да бринем шта се дешава. Негде око 13. часова зове ме доктор Мирослав Ђорђевић да пита како је прошло, а ја у чуду нисам ни знала да их је професор Милутиновић позвао тог јутра да не силазе у центар. То сазнање је толики бес изазвало у мени да речима не могу да опишем. Нешто пре 14. часова поред нас журно утрчава доктор Кузмановић са васкуларне кога иначе лично познајем преко проф. Перовића јер је био на две Милоше интервенције. У том тренутку не повезујем да он жури због Милоша, ни у лудилу не очекујем да се ради трансплантација без васкуларног хирурга. У том моменту силази Благојевићка, чак се и она забринула што Милоша још увек нема из сале. После неколико минута, враћа се и обавештава нас да је све под контролом да је стигао доктор Кузмановић и да ће све бити у реду. Слушам жену и не верујем да својим обавештењем она потврђује да су ми одвели дете на трансплантацију без васкуларног хирурга. Негде већ око 15. часова изводе Милоша из сале у јако тешком стању, прикључен на неким апаратима са милион цевки, цевчица и централним катетером у врату изгледао је ужасно. Захвалих се богу што је уопште жив. Смештају га у “ Стерилни блок“ пуштају нас на кратко да га видимо, јер како је то “ Стерилни блок“, ту само пацијенти бораве. И од тог тренутка за нас почиње хорор. Покушам после да дођем до Милутиновића, али од њега ни трага ни гласа, нестао је видела сам га тек 10. септембра. Покуцам код Благојевићке и она је нестала, само што сам њу видела после неколико дана. Добити информације у том тренутку о трансплантацији и компликацији која је наступила јер очигледно је нешто било, а колико и шта, није било могуће сазнати. Следећег дана, долазим, нема никог од доктора, само сестре које наводно не знају ништа. Милош боље изгледа, али примећујем да кеса за урин можда има свега 100 мл, помислих можда је сестра испразнила, па је приупитах и добих негативан одговор. Наравно да сам ћутала и да ништа нисам питала, можда би ме и оставила да будем ту, али сигурно је имала наређење да ако почнем да запиткујем, да ме удаљи. Један од пацијента је успео да ми дошапне да је Милош имао јако тешку ноћ. Замолих га да колико је у могућности да му припомогне јер ово је први пут за његових седамнаест година да је без мене у болници. Сутрадан поново исто: нема доктора, само сестре које и даље „не знају“ ништа. И тог дана иста ситуација са кесом за урин ништа се не миче, иако Милош константно прима брзе инфузије. Тако дан за даном. Све исто, пролази већ цела недеља. Напокон, појављује се Благојевићка, улазим код ње без питања да ли је слободна тражећи да ми објасни шта се дешава. По њој је све у најбољем реду, ја сам умислила да није у реду. Покушавам лепим да јој кажем да ја своје дете познајем и знам кад нешто није у реду, а што је било више него очигледно. Захтевам да видим резултате и операциони лист, и тог тренутка улазимо у жестоку свађу, која се завршава претњом да ако не будем напустила одељење, позваће полицију. Излазим из њене лекарске собе и видим да ту нећу успети да сазнам ни сад ни на даље ништа што они сматрају да не треба да се зна. Сутрадан већ долазим са другом стратегијом. Почињем да остварујем контакте са пацијентима на одељењу који су на припремама, разговарам са њима уз кафу и полако улазим у систем функционисања чувеног центра. Сазнајем које су сестре за сарадњу, односно на страни пацијената, кад раде, где стоје историје болести, да се анализе раде у Клиничком центру, и ко их доноси. Може се бити и уз пацијента у блоку. До сад ко год је из породице хтео да буде ту, био је, што је за мене била новина. Са тим сазнањем, ја лепо одем код главне сестре Добриве и саопштим да се више нећу померити од Милоша и да Благојевићка може да зове сто полицајаца, а ја ћу позвати сто новинара. Не знам да ли јој је пренела, али мене више нико није дирао. Тог истог дана пресретнем спремачицу, која доноси резултате, отмем јој резултате, пронађем Милошев, вратим јој остале и шлогирам се кад видим да креатинин са трансплатираним бубрегом 1300. Ујутру улетим код Благојевићке чим сам видела да је стигла. Бацим резултат на сто, захтевам да ми се објасни како је то све у реду по њој. Наравно није очекивала да ћу им ипак доскочити. Седам за сто, и у том тренутку водимо нормалан разговор, онако како доликује доктору да саопштава стварно стање, па макар оно било црно најцрње. После обављеног разговара, постижемо договор да се Милош укључи на дијализу, али да покушам да му то што безболније саопштим. Прво саопштавам супругу и објашњавам да му тако спашавамо живот у противном ће се угушити од воде у плућима јер константно прима инфузију, а бубрег не даје знаке рада. Тог тренутка Милош је имао вишка течности преко 15 литара, дисао је све теже и теже. Врло тежак разговор са Милошем, не прихвата да крене на дијализу. Докторка Ђокић га подржава да не мора, може још неки дан да се сачека, нема везе што може да падне у кому од креатинина. Водили смо тешку борбу да пристане. У ствари био је то страх од дијализе који смо му ми усадили несвесно причајући како мора да се уради предијализна трансплантација да не би завршио на дијализи. Тог дана смо некако успели да договоримо да се од сутра укључи. Пошто је већ имао централни катетер, био је спашен да му бар то не пласирају. И тако крене Милош на дијализу уз коментар да је знао да то није ништа тешко, не би ни пристао на трансплантацију. Дефинитивно бубрег ни 15. дан не показује знаке рада иако му је укључен допамин и даље прима велике количине инфузије. Превијају га сваки дан по три пута, дрен не престаје да цури, правдају то лимфом. Ја и даље покушавам да дођем до суштине проблема, у сталном сам контакту са нашим докторима из Тиршове и уз сталне консултације почињемо да размотавамо клупче. Милош се стално жали на бол у нози, али нико од њих не обраћа пажњу на тај бол. Доктору Топузовићу приликом превијања Милоша током дежурства, било је чудно да дрен још увек толико цури. Милош му се пожалио на бол у нози, доктор је тражио да му покаже тачно место где га боли. Објаснио је Милошу да му је трансплантирани бубрег прикачен за екстерну и да не би требало да га боли бубрег јер није тежак да екстерна вена не би могла да га држи. Обећао је да ће ујутру пренети на јутарњем састанку да се одради ехо који ће показати ако нешто није у реду. Од те вечери доктор Топузовић је постао наш савезник у борби. Ујутру после визите воде Милоша на ехо, са њим иде и Топузовић. Кад су завршили снимање, Милош излази и ја пошаљем супруга да га одведе на одељење. Чекајући доктора пред вратима, чујем свађу између њега и арогантне докторке Ристић, али не могу да разазнам о чему расправљају, а сигурна сам да се ради о Милошу. Топузовић излази бесан вичући Ристићки да се створи код Благојевићке у соби. Ја трчим за њим у лифт, питам о чему се ради, шта није у реду, он ћути, не одговара, а видим му у погледу да и те како има шта да ми каже. Ристићка је пешице већ стигла пре нас, видим ја да дебело нешто није у реду. Зовем супруга да дође испред лекарске собе и укратко му објасним да морамо да спопаднемо Топузовића да је нешто видео што му се не свиђа. Чим је изашао из лекарске собе, спопали смо га ко пијавице, али ништа. Објаснио нам је да са кокошкама не може да изађе на крај и да је он Зоранов доктор и нема права да доноси одлуке везане за Милоша. Упитах га да ли сматра да Милош треба поново да иде у салу због трансплантираног бубрега. Гледао ме зачуђено, али са одобравањем, рекла сам да већ неко време пратим тајно резултате, да сам дошла до историје болести прочитала оперативну листу и да сам све то показала докторима из Тиршове и пратим њихове смернице за даље. Рекао нам је да не бринемо да ће он изнаћи начин да се све добро заврши. У међувремену, Милошу почињу да расту трансаминазе, питам докторку шта се дешава због чега сад имамо и тај проблем, урадиће додатне анализе, па ће нас обавестити. Позовем ја нашег доктора Пеђу у Бору, ишчитам му резултате. његова препорука је била да се ураде маркери. Не чекам ја сутра већ одмах код Стошовића који је био дежуран затражим да се одмах одраде маркери. Одраде они то и пошаљу на анализу, али кад је дошао резултат, не кажу нам да је Милош покупио хепатит Б. Наравно, како сам била неповерљива, одем до приватне лабораторије да питам да ли можемо донети узорак крви на анализу за хепатит. Рекоше ми да није проблем могу да ураде. Позовем супругову сестру да дође до центра, која је иначе здравствени радник, објасним да мора да дође да кришом узме Милошу крв како би однели узорак на анализу. Одрадисмо ми то и добисмо резултат, наравно позитиван на хепатитис Б. Наравно поново водимо борбу доказивања да се и даље манипулише резултатима. Стошовић онако неупућен у ситуацију каже да смо вероватно донели од куће хепатит, као и воду у плућима. Покушам да без тензија објасним да смо од куће донели и резултат и снимак који другачије каже у односу на његову тврдњу, и да се све може погледати у историји. Не вреди лепим, не постижем ништа, кренем паљбу по свима њима тако да су сви пацијенти изашли из својих соба да виде шта се дешава. Све је он саслушао што сам ја изговорила, одмахну руком и отиде са одељења. Ујутру визита, саопштавају нам да је Милош вероватно покупио хепатит на апарату за дијализу, јер неко од пацијената је био непоштен и није пријавио да је позитиван. Ето, то тако функционише у центру, увек је неко други крив и никад нема њиховог пропуста. Већ смо ушли у двадесет трећи дан од трансплантације, ништа се није променило. Топузовић је дошао у визиту и превија Милоша, ћаскамо онако необавезно. Саопшти он да ће извадити дрен који и даље не престаје да цури и да ћемо се видети вечерас у неко доба. Искоментарисах са сестром да се доктор нешто побркао, да је данас субота и да он није дежуран на одељењу како би нас обишао увече. Сестра ми рече да он ту ноћ дежура са тимом за хитне интервенције на Клиничком центру. То сазнање у мени убаци неки црв сумње, покушавам да повежем ствари, али не долазим ни до каквих назнака шта то може да се деси и шта је хтео да каже тиме да ћемо се видети вечерас. Иначе, тог дана сам од раног јутра осећала неку нелагодност, просто необјашњиву, и велику дозу страха. Због тога нисам излазила са одељења, ниједног минута се нисам удаљила од Милоша. Предвече је супруг дошао са одељења да са Милошем одгледају неки филм, а ја сам за то време легла да одспавам и рекла супругу да ме пробуди кад буде кренуо да спава. Кад су одгледали филм, пробудили су ме, испратили смо Зорана до његове собе, вратили се до купатила, вечерали. Милошу се спавало, сместила сам га у кревет, ушушкала, рекох му да ћу бити испред бокса и да ћу читати књигу. Немир ме није напуштао, а неки страх се увећавао. Покушавам да се сконцентришем на оно што читам, али не иде, читам, а ниједна реченица се не задржава у глави. Можда је прошло пола сата од покушаја читања кад је Милош из сна вриснуо. Кад сам се окренула видела сам ужас, крв на све стране, стомак му се отворио од одоздо, па све до горе, колики је био рез – све је попуцало. Покушавам да дозовем сестру са одељења, али ме она наравно не чује. Милош вришти да га не остављам, а морам да доведем помоћ. Трчим до краја ходника, вичем хистерично не би ли ме чули и успем да их дозовем. Чули су ме и они и са других спратова: и сестре и доктори. Сви су се сјатили, сестре су биле баш спремне, доктор који је дежурао био је млад и сав се спетљао, тако да га је сестра са одељења склонила да не смета. Посматрам хаос око себе, гледам страх и смрт у очима свог детета, а немоћна сам да му било како помогнем. Не могу чак ни да му кажем да се не плаши и да ће бити све у реду јер ја сам уплашена више него он. У себи се ломим да ли да пробудим Зорана или не, хиљаду слика у секунди пролази пред очима. Ипак, одлучујем да га пробудим јер ми разум говори, ако се заврши лоше, никад ми неће опростити што га нисам пробудила, а ја бих хтела само да га заштитим. Одлазим до собе, будим га, враћамо се код Милоша и онда видим Топузовића са осталим докторима како се журно спремају да га уведу у салу, коју нису успели да откључају јер се брава заглавила, а време постаје највећи непријатељ. У тренутку доносе одлуку да сиђу у доњу салу. Зоран и ја силазимо пешице, док смо се ми спустили, они су већ ушли, на међуспрату срећемо докторку Драгану која је дошла од куће са својим супругом који је директор клинике на којој смо. Госпођа је баш била љута што је морала да дође, вероватно, па ми је одбрусила да треба сви да се смиримо и да то што Милош вришти то му ништа неће помоћи. Погледала сам је само, имала сам битније ствари него упуштати се у расправу са њом. Сви пацијенти су сишли код нас онако у тишини, давали су нам подршку, јер у таквим ситуацијама не постоје речи утехе. Минути су пролазили као сати, сати као вечност, а тишина тежа од свих планина света. После неколико сати, излази Топузовић, и у његовим очима виде се сузе које покушава да задржи. Саопштава нам да трансплантирани бубрег морају да одстране, пукао хематом који је био пун крви тежине око пет килограма разнео је половину бубрега и покидао екстерну у нози. Рекли смо му да нам је битно само да се Милошу спаси глава да бубрег више и није битан, да не размишљамо о њему. А онда је уследио шок. Још већи проблем је нога коју планирају да одсеку и не могу да се усагласе. Добила сам напад хистерије викала сам колико ме грло носи да се не играју, да им то неће проћи живи одатле неће изаћи, да смо довели дете на две ноге и да не планирамо да га враћамо у колица. Милош је до последњег дана док није дошао у центар, активно играо фудбал, а да како год знају изнађу начин и промене своју одлуку јер то сигурно нећемо прогутати, као све ово до сада. Топузовић се вратио унутра пренео је оно што смо рекли и они донесу одлуку да ногу повежу на периферне крвне судове, пошто је млад и бавио се спортом постоји могућност да периферни крвни судови повуку функцију. Негде око пет ујутру су завршили и извели Милоша из сале, сместили га у интензивну, позвали нас да уђемо и да га видимо. Прво што сам урадила, открила сам га да видим да ли има обе ноге. Топузовић нам саопштава да морамо да чекамо четири сата да видимо да ли ће померати ногу, ако не враћају га поново у салу, морали су да одморе Милоша јер нису могли да одржавају притисак више приликом интервенције. Да се не бринемо, све ће то бити како треба, да ни њему као доктору није било нимало лако и да он кући има ћерку Милошевих година. Најбоље је било да се мало приберемо и сачекамо да видимо да ли ће време бити наш савезник у овој борби. Ништа нам није преостало морали смо да чекамо. Попели смо се са доктором да заједно чекамо. Док смо седели и чекали, појави се докторка Драгана и ничим изазвана почиње да коментарише да није ништа страшно, да се то дешава, да смо ми довели болесно дете, а такође, и да је он потписао за себе и оца да је сагласан за сваки ризик који са собом носи интервенција. „Тачно“, рекох јој, „слажем са Вама, довели смо болесно дете да га лечите, а не да га убијете или осакатите, и сад нам лепо вратите исто такво дете какво смо довели. А што се тиче потписа боље да уопште нисте начели ту тему. Дали сте малолетном детету да потпише за себе и оца, поред оца који је пунолетан. Ја сам лепо то извукла из историје фотокопирала оверила у суду, па ако буде било потребе сигурно ћу то и употребити против Вас“. Поче она да виче да ја измишљам да је Милош 88. годиште, и да није малолетан. „Нажалост, докторка, изгледа да поред медицине, лоше стојите и са математиком. Милош јесте 88. годиште, али ће осамнаест година напунити тек у октобру“. Нисам сачекала њен коментар, само сам изашла из лекарске собе. Ближило се време да сиђемо у интензивну. Позвао нас је Топузовић да кренемо. Док смо ми сишли, васкуларци су већ стигли код Милоша и причали са њим. Били су задовољни, Милош је померао ногу, што значи да је одлука била на месту и да су периферни крвни судови почели да раде своје. Оно што је било за нас и Топузовића забрињавајуће то је крварење које је константно истог интензитета. Међутим, васкуларцима је то било апсолутно нормално. Упитах ја које од њих радио Милоша, ниједан од њих није, они су дошли у дневну смену и имали су обавезу да прате дешавање код Милоша. Рекоше да ће из сваке смене долазити неко од доктора све док то буде било потребно, и врло вероватно да ће и неко од три доктора који су радили интервенцију доћи и у приватној режији, па ћемо моћи да се информишемо. Дефинитивно са ногом  било је све како треба, али крварење не престаје. Дежурна докторка у интензивној нас позива да сиђемо код ње како би нам рекла да јој се ситуација никако не свиђа са интензитетом крварења код Милоша. Била је поноћ кад нас је позвала. Питамо како ми можемо да помогнемо. Међутим, нема одговора на наше питање. Све што је било у њеној моћи, она је покушала. До тог тренутка Милош је примио 46 јединица крви и послала је требовање за још две. Онда је почела да зове на осталим клиникама које имају интензивне неге не би ли јој неко од колега рекао да је имао такав случај. Ни после два сата покушавања и разговора са осталим колегама, не долази до решења, а васкуларци тврде да је то нормално. Докторка почиње да води рат са докторкама из центра и васкуларцима сматра да се не предузима све потребно, а да се сва одговорност сваљује на њу јер је она дежурна, а немоћна је без сарадње са осталима. Поново је питам ако сматра да ми можемо нешто да помогнемо или има било какав предлог, ми ћемо то и урадити. На то нас она пита да ли имамо ми неког ту у Београду, неку везу каја би се заложила, вршила притисак да се реши ситуација, иначе изгубићемо дете, вероватно због решиве ситнице, јер можда може још четири јединице само да прими и више не. И опет нам време цури, опет је неко ту ко је вољан да помогне, а немоћан је као и ми. Питам ја докторку ако бих позвала нашег професора Перовића или директора Тиршове да ли би то помогло, или било ког она сматра, а не може да зове. Наравно да би помогло, али не можемо чекати да сване. Па нећемо ни чекати, одмах ћемо звати, поделимо се Зоран и ја ко ће кога звати да то брже иде без обзира што је било пола три ујутру ми смо имали слободу да сваког из Тиршове можемо да зовемо у било које време јер смо тамо провели шеснаест година. Наравно наши позиви су уродили плодом. Ми смо позвали наше докторе, Зоранова сестра је звала своје са Института за мајку и дете, они су звали своје колеге и за три сата сјатили су се и доктори и директори клиника. Само чувене докторке из центра се нису појавиле, ипак је то било доста рано за њих. И наравно кад се толико људи укључи, решење се пронађе. Сви су се усагласили да треба позвати трансфузиолога који ће сигурно зауставити крварење. Тако је и било. Кад је дошао доктор из центра за трансфузију, рекао је да ће за два сата зауставити крварење, само се морају набавати инјекције. Морали смо да сачекамо да се апотеке отворе како бисмо купили угурал, а доктор је написао налог да из главне клиничке апотеке донесе остатак који је неопходан да се споји са угуралом. Чим смо имали све потребно, доктор је направио коктел који је укључио Милошу, а морало се израчунати колико капи у минуту може да прими. После првих петнаест минута, интензитет крварења је почео да се смањује и тачно за два сата је престало. Наравно сви смо били срећни јер смо добили још једну борбу. Међутим, докторки Драгани се све то није свиђало и била је упорна да врати Милоша у центар. Али начелница интензивне, докторка Филимоновић, која је обожавала Милоша, позове нас да нам то саопшти и тражи дозволу од нас да Милош остане ту код ње докле год се не опорави у противном не гарантује да ће у центру имати адекватну негу. Наравно ми се сложимо да треба да ту остане, свесни смо колико се ту доктори залажу за Милоша. Водиле су њих две рат око Милоша, али ипак је победила докторка Филимоновић. Било је ту свега и свачега у том њиховом ратовању. А ја уз све покушаје да стигнем до васкуларца који је оперисао Милоша, никако не успевам. Сестре из центра, које су се смењивале код Милоша, имале су изричиту наредбу да не смеју да нам кажу кад васкуларци долазе да обиђу Милоша. Милош није смео у интензивној да има мобилни код себе и никако није могао да нас обавести да је васкуларац у обиласку. Али наравно увек има неко ко је вољан да помогне. Тако сазнам ја да се доктор прво најави за које време стиже и онда сестра из центра силази код Милоша. Код следеће докторове посете сестра ме обавести да силази јер долази доктор, а остало је на мени како се снађем. Сачекам ја да она сиђе, па после кратког времена сиђем и ја неопажено дођем до ходника, видим да је доктор код Милоша, вратим се на почетак ходника и сакријем се у ормар. После краћег времена, чујем кораке како се приближавају искочим из ормара испред доктора и препаднем га. Нисам ни размишљала да ћу да препаднем човека јер је ту мрак. Извиним се ја, кажем да сам Милошева мајка и да није постојао други начин да ступим у контакт са њим. Питам ја за интервенцију, међутим, и он је био само дежуран који је био у обавези да обиђе Милоша, али да не постоји никакав проблем да дођемо сутра ујутру код њиховог шефа одељења доктора Марковића, који је оперисао Милоша. Он ће га позвати телефоном да сутра пре подне обави разговор са нама. Ето тако смо ми дошли до доктора Марковића, који је укупно скоро четири године пратио развој периферних крвних судова на тој нози и ништа није препустио случају. Милошево стање је варирало због вишка воде коју је имао морали смо да вршимо притисак на докторку Драгану да му се раде ванредне дијализе, вршили смо притисак да му се искључи имуно супресија, коју није ни требало да пије јер је трансплантирани бубрег извађен. Вршили смо притисак да му се укључи имуноглобулин како би могао брже да се опоравља. Све смо морали сами да гурамо, притискамо да претимо. А у свом том хаосу спопали су нас новинари из разних новина и емисија којих сам се једва отарасила, нико од њих није хтео да разуме да спашавате детету живот и да није време давати и њима простора за манипулације како би били читани или гледани.

Крајем августа вратили смо се у центар из интензивне са Милошем, видно опорављеним. И докторка Благојевићка се вратила са одмора видно забринута кад су јој ујутру рекли шта се догодило Милошу није имала појма. Среле смо се на ходнику, ја сам излазила од Милоша, а она је ушла, донела му је поклон из Шпаније. Док смо се мимоилазиле, рекла мије да дођем после код ње да поразговарамо. Одговорила сам јој да немамо о чему. Онда кад је требало да разговарамо, она није хтела да дође на клинику иако сам објаснила њеном супругу колико је хитно и шта се догодило. Правдала се како је ујутру путовала, а позвала је докторку Драгану и она јој је рекла да је све у реду и да нема потребе да долази ни једног момента јој није рекла шта се догодило. Одговорила сам да ме не занима, звала сам је ја код куће, а не докторка Драгана. Тако смо се Благојевићка и ја заобилазиле у широком луку све време док смо били у центру. Стигао је и септембар, вратио нам се и професор Милутиновић, који је стално бежао од нас. Пустили смо га неколико дана, па смо га једног дана пресрели супруг и ја. Рекли смо му да то није лепо и да нема потребе да се тако понаша, да је Милош његов пацијент и да очекује да га његов доктор обиђе и да се распита како је. Истакли смо да нама објашњења сада ништа не значе и нема потреба да нам ишта објашњава, ми смо и без њега и Благојевићке успели да спасемо наше дете. Међутим, основни је ред да се јави и да се укључи да превазиђемо заједно и покушамо да поправимо нешто ако би се дало поправити. После тог разговора, створио се однос да све што је било у Милошевом интересу професор се максимално залагао да се то спроведе. Како се Милош дијализирао преко централног катетера, дошло је време да се уради фистула. И наравно поново креће рат. На јутарњем састанку они доносе одлуку ко ће урадити фистулу и заказују и стављају га на листу. Дознајемо ми јер већ увелико имамо доушнике. Одмах зовем доктора Пеђу код нас на дијализи да разговара са доктором Животом око Милошеве фистуле шта препоручују , и евентуално хоће ли доктор Живота да уради Милошу фистулу. Доктор Пеђа је обавио разговор, доктор Живота не одбија да уради, али пошто смо већ у Београду, било би паметно да искористимо, и ту одрадимо или евентуално код Делића у Ћуприји. Одлазимо супруг и ја код проф. Милутиновића са једним јединим питањем колико успешних фистула је урадио доктор коме је додељен Милош. Милутиновић хвали доктора, као је дипломирао са десетком тралала, ја га прекидам и питам колико. Добијам одговор делимично. Не постоје делимичне фистуле или раде или не раде. Кажемо му да не долази у обзири и напомињемо да како зна и уме откаже интервенцију и скине Милоша са листе, уопште нас не занима како ће то извести, а ми ћемо наћи доктора који ће урадити фистулу. Питао нас кога имамо на уму и да ли смо већ разговарали са неким, рекох му да ће Кузмановић радити. Нисмо разговарали, али ће он радити. На то нам он каже да Кузмановић не ради годинама фистуле. Рекох му да знам да не ради, али такође знам да их је урадио на стотине и да ће сигурно нама изаћи у сусрет. Професор је успео не знам како код директора клинике да обустави Милошеву интервенцију. Ми смо се са Кузмановићем договорили пристао је без проблема, једино није могло да се ради на васкуларној јер се већ неколико година тамо не раде. Договорили смо се да ће се радити у центру да он каже ког дана, а ми ћемо обезбедити салу. И тако је и било – ми притиснемо професора да регулише салу да буде слободна. Доктор Кузмановић дошао, урадио перфектно иако их није радио добрих осам године, ипак осећај није изгубио, а Милош има јединствену, урадио му је на палцу. Наравно пре првог буђења, договорили смо се да прво идемо код њега да обележи и ни случајно пре двадесет и првог дана не дозволимо да се боде. Међутим, како се фистула лепо развијала, запели они да га боду, па то ти је, јер треба пласирати нови централни катетер, па да га не муче наводно. Међутим, како им иначе нисмо веровали, скупимо се и одемо код Кузмановића. Наравно он лепо напише да се фистула не сме дирати. А усмено нам каже да ће он доћи кад буде требало да се проба. Тако је Милош морао да истрпи замену катетера који му је служио још само три дијализе и после је почео да користи фистулу. А хвала богу користи је и дан-данас. Како смо већ све доводили на место колико је то било могуће, полако смо се припремали да напустимо центар, и кад год би споменули да треба да нас пусте да идемо кући, нико од њих није реаговао. Била сам у сталном контакту са нашим доктором Пеђом, тражила сам и његово мишљење да ли је сагласан да дођемо и да ли Милош може код нас неометано да се дијализира. Одговор је увек био – ако сматрате да сте све позавршавали – знате да сте овде добродошли. Свануо је дан Милошевог рођендана, пунио је осамнаест година, ми смо већ звали наше да дођу по нас тог дана иако отпуст није ни био на видику. Покушасмо ми да се некако договоримо да нас отпусте, али нико не би заинтересован за наше жеље. Договоримо се да чим Милош заврши дијализу, ми кренемо кући. У међувремену се поквари апарат, дође мајстор да га поправи. Било је 9 кад је дошао, а у пет поподне га још није поправио. Опет ја зовем доктора Пеђу, испричам у кратким цртама шта се дешава, питам сме ли Милош без дијализе до сутра ујутру да кренемо кући. Нама наш драги доктор Пеђа даде благослов да кренемо кући и да ће Милоша ујутру у седам чекати спреман апарат. Тако док смо ми скупљали ствари да кренемо, сестре су викале: „Где ћете, чекајте сад ћемо да га укључимо, па нико вас није пустио да идете ми ћемо имати проблем?“ Нисмо се више окретали ниједан од нас. Били смо сигурни да ћемо их ујутру обрадовати кад буду видели да породице Ђошевски више нема у центру.

Било је ту још много тога. За мене је и ово превише јер док сам писала, морала сам све поново да преживим, и верујте да је јачина емоција била истог интензитета, као и тада.

Аутор текста Снежана Ђошевска

Лектор Саша Чорболоковић проф. српског језика

Miloš1 Miloš2 Miloš3 Miloš4

ЈЕЛЕНА

Mилош је мој најбољи пријатељ годинама, пријатељ уз кога сам одрасла. Поносно могу рећи да, иако се људи временом удаљавају, нама се то није десило. То је дечко ведрог духа, и широког осмеха и може се препознати по томе што је увек окружен пријатељима који уживају у његовом друштву, јер такво пријатељство које он пружа је јако тешко наћи. Згодан, леп, добар фудбалер, духовит, ово су само пар особина поред многих које могу набрајати у недоглед, а које би Милоша укратко описале. Он је једна од ретко искрених особа чији савет увек радо прихватим, а уједно и разумна особа да усвоји и прихвати и мој искрени савет, али и критику када је потребна.

Када је Милош поделио са мном ту тужну чињеницу о његовој болести, била сам погођена том неправдом да један тако млад, здрав и прав младић мора с тим да се суочава у животу. Суочавајући се тако рано, са јако мало година, и то са оваквим проблемом,  плашила сам се да ће можда и сам да се промени. У почетку је било тешко, сам сусрет са операцијама и прихватање болести, довело је до тога и да се  повуче и тугује сам. Потиштеност и депресија су ме још више уплашиле и зато сам се свом снагом трудила да увек будем уз њега, да заједно прођемо кроз то и да схвати да није сам у свему томе. Временом, мало по мало, заједничким снагама, цело друштво се потрудило и успели смо да му докажемо да има пуно разлога због чега треба да се бори и иде даље. На крају, ипак је остао онај стари храбар и ведри момак, пун живота, и тиме ме учинио још поноснијом особом, показавши ми ко је заправо мој најбољи пријатељ. Изласци, шетње, окупљања и дружења, апсолутно се ништа променило није, а ево прошло је већ 10 пуних година, како иде на дијализу.

Милош ме је својим примером научио да се са животним недаћама треба носити онако као што се и сам бори и носи са својим здравственим проблемом, храбро , јаког срца , подигнуте главе , позитивним мислима и са пуно наде и жеље да се искористи сваки дан који нам је дат, и живот живи пуним плућима. Због Милоша сам и сама постала бољи човек и надам се да сам и ја допринела томе да се уз праве особе које имаш око себе, лакше прихвате како добре, тако и лоше ствари. Он зна да ми може увек веровати и да се може ослонити се на мене, јер без обзира на све, подршку с моје стране ће увек имати. Право је задовољство познавати овако јаку особу и имати га за пријатеља, као и бити део његовог живота.

 

ЈОВАНА

За Милоша слободно могу рећи да је један од мојих најбољих пријатеља.

Откад знам Милоша, а томе има већ 10 година, он иде на дијализу. Шта то значи? Дијализа му заправо помаже тако што обавља посао који раде бубрези код здравих људи.

Да би нормално функционисао, он иде на дијализу три пута недељно – уторком, четвртком и суботом. Он је имао једну неуспешну трансплантацију бубрега и од тада је дијализа једино решење за њега. Морам рећи да у почетку није све било сјајно. Након те операције, Милош је клонуо духом. Престао је да се јавља другима, повукао се у себе и постао ћутљив. Срећом ми, његово друштво, смо били уз њега, када је то било потребно, и извукли смо га из депресије.

И поред тога, Милош води сасвим нормалан живот. Пун је живота, снаге, оптимизма и енергије на којој би му позавидели многи људи. Заправо, врло је мало људи као он. Снага, доброта, упорност, смисао за хумор, дарежљивост само су неке од врлина које он поседује.

Када би ме питали која особина издваја њега од осталих мојих пријатеља, то би дефинитивно била искреност. Милош је особа која једноставно не зна да лаже. Некима се можда не допада његова директност и сурова искреност, а по мени је то његова највећа врлина, јер ме подсећа на ону детињу искреност. Деца вас или воле, или не воле, трећег нема. Е тако је исто и са њим, и због тога га јако ценим и волела бих да се то никад не промени.

Милош је једна јака особа која храбро и стоички подноси све проблеме које му живот намеће. Без њега мој живот не би био исти, и веома сам срећна и поносна што имам пријатеља какав је он.

 

Од јуче до данас

„Чекај ме, ја ћу сигурно доћи. Знам куда идем и вратићу се јачи“.

Време је новац, новац је живот, живот је слава, успех, живот је бољи када хрпа гладних људи зависи само од тебе, живот је… Заблуде нас чине мање свесним правих вредности, јуримо за егзистенцијом не обазирући се на ствари које не делују као чинилац који нас може спасити злих намера других људи а и спасити од нас самих. Због неких циљева који нам се чине вишим од оних који то заиста јесу непрестано скачемо себи у стомак. Због неких циљева делујемо мање интелигентни и слепи. Манири су постали реткост. Човек човека више не поштује. Здравље се почело куповати. Живот се не поштује, људи то не знају.

Моје име је Иван Миловановић, студент сам педагогије на Филозофском факултету у Нишу. Имам 23 година и родом сам из Бора. Као доброг пријатеља издвајам Милоша о коме ово и пишем. Он је бубрежни болесник због чега се дијализира већ десету годину. Многима звучи као да је то велики број година дијализирања за један организам и на прву помисао стичу слику о Милошу као о некоме ко је већи део живота везан за кревет. Стварност је другачија.

Свака млада, способна и здрава особа има одређена интересовања и хоби којим се бави. Млади се данас друже по кафићима, клубовима, дискотекама, кладионицама, посећују разне манифестације од културних до спортских, научних и слично. Милош ни у једном погледу није другачији од било кога. Ватрени је навијач Црвене звезде, прати утакмице од куће а воли и да одгледа доста утакмица уживо јер, како каже, то је за њега неописив осећај. Он такође и воли да игра фудбал и играо га је док је био у могућности. Пар година смо заједно тренирали у фудбалском клубу Рудар из Бора. Заједно смо ишли на тренинге а након тренинга оставимо опрему кући и наставимо у оближњи парк где наше друштво игра фудбал. Дан нам је увек јако кратко трајао све до његове седамнаесте године када је услед одређених компликација био приморан да оде на трансплантацију бубрега. Тада, нисам имао представу о чему се ради и колико је компликован један хируршки захват тог типа. Операција је извршена у Београду а пре него што је пошао на пут био је сигуран да ће му тај корак бити важан и да ће му донети боље и стабилније сутра. Својим ставом није остављао простора да се помисли да нешто може кренути по злу. Био сам срећан због тога што ће му се пресадити могућност и потенцијал нормалног живота. Очекивао сам да ће се вратити срећан и здрав и планирао сам нове утакмице са њим. Нажалост, као што се не тако ретко дешава, нису се испунила очекивања, осећај разочарења, страха и горког укуса није могао да заобиђе мене и његове ближње. Трансплантација није била стопроцентно успешна и искомпликовала се до те мере да му је био угрожен живот. Захваљујући његовој спремности и снази није поклекао и вратио се тамо где припада. Услед недостатка једног бубрега због неуспешне трансплантације осуђен је на дијализирање три пута недељно. У почетку му је било чудно и тешко да прихвати али је убрзо схватио да нема потребе да се одупире томе, имао је у мислима људе који су му драги и знао је шта мора да усвоји уколико жели да их свакога дана дарује једним осмехом.

Из Београда се вратио за његов осамнаести рођендан који смо прославили у хотелу „Србија“ у Бору. Као повратник из једне битке није деловао нимало уморан нити обесхрабрен. Осмех му је красио лице све време. Било је то само једно од лепих вечери које смо провели заједно. Након краћег времена које је провео одмарајући и опорављајући се, наставио је да се бави фудбалом рекреативно. Био је равноправан противник свакоме против кога је играо. Трчао је упоредо са нама који смо наставили да тренирамо. Увек је био жељан победе и није прихватао поразе што је показао  и на  оном бојном пољу.  Одлика емоционално  интелигентних људи јесте да прихвате пораз, науче нешто из тога, и остану мотивисани за следећу игру. Милош није само интелигентан, он је геније. Зар нешто некоме сме да буде препрека, да ли неко сме да каже да не може или је уморан када Милош назове и каже: “До 1х сам на дијализи, спремај се и идемо на језеро”? Он је често покретач разних организација у нашем друштву. Има жељу и вољу да буде свуда активан и да посети што више места, да се дружи са што више људи. Поред њега не можете бити а да немате макар благи осмех на лицу. Хумора му не мањка и често се питамо одакле му толико инспирације а и снаге. Поред наведеног доброг смисла за хумор, красе га и ентузијазам, оптимизам, добар је човек, спреман је да увек и свакоме помогне… Он ми је доказао да ма колико тешко било увек може да се нађе начин да се оствари нешто што се јако жели, изговори су неприхватљиви. Својим поступцима и одређеним саветима често ми је давао мотивацију током неодлучности у одређеним тренуцима или тешким ситуацијама.

Апарат на дијализи му је спона између таме и светла. Три пута недељно он долива уље у фењер и не дозвољава да било који кутак у великој соби буде замагљен или мрачан. Постојање фистуле на његовој руци не схвата као нешто што треба да се крије, о њој отворено говори свакоме кога заинтересује.

Поред свих препрека које је имао или има он живи срећним животом, довољно испуњеним и са много људи око себе који желе да сваке вечери он легне са мислима о новом дану. Ако је човек слободна душа нема тих катанаца који ће је заробити. Затвор је у нама самима а не око нас.

Дан када је отпутовао у Београд ми делује тако близу, као да је био јуче. Јуче је дан обојен оптимизмом, данас је ствар у снази а већ сутра чекају нове утакмице у којима је Милош фаворит.

Иако се није вратио онакав због чега је тамо и отишао – јачи, вратио се оснажен у небројено више сфера. Да сам постане бољи није чекао неки бољи свет.

Само напред, у нове победе!

 

СВЕТОЗАР

Шта је то пријатељство? За некога пас, за некога дете, за некога друг из детињства, а за мене, то је Милош. Управо то је једна од његових највећих врлина. Он зна да буде пријатељ. Постоје ствари које смо учили у школи, али постоје и оне друге које нас учи живот и искуство. Управо живот је научио Милоша да буде стрпљив, да реагује промишљене главе, да не узима живот „здраво за готово“. Упознао сам Милоша у средњој школи, и тада је његов живот увелико зависио од дијализе. Међутим, он је био ведар и насмејан, а ја сам премотавао филм у глави, кроз ста је све прошао и како се са тим носио. Нема сумње да је имао велику подршку породице и пријатеља, који су све то заједно са њим пролазили, али исто тако нема сумње да је и Милош сам заслужан за сво поштовање и љубав свих људи који га окружују. Његова ведрина и жеља да помогне људима око себе, даје ми веру у боље људе, веру у боље сутра. Он је позитиван, насмејем, шаљив дечко из краја. Са њим никад неће да вам буде досадно. Он је исто тако борац и критичар. Он зна да буде и „оштар“ на речима и да вам каже истину у лице. Међутим, они који га познају, знају да и најсуровија истина изговорена из његових уста има најбољу намеру. И као сто сам рекао, живот је Милоша научио важну лекцију, а он је научио нас.

ISPRAVKA

U oba broja našeg časopisa Dijaliza stoji pogrešna email adresa našeg saveza.
Stoji sobirs.rs@gmail.com, a treba da stoji sobis.rs@gmail.com. Izvinjavamo se svima!

INTERVJU SA DR VELJANČIĆEM

Објављујемо интервју са др Вељанчићем који је објављен у првом броју часописа Дијализа
О хемодијализи ВМА и другим дијализним темама,
Интервју са доктором Љубишом Вељанчићем
Начелником хемодијализе у Војномедицинској академији.
DSCF0585web

Дијализа часопис: Поштовани докторе Вељанчићу, реците нам у најкраћем, како бисте Ви данас нашим читаоцима представили хемодијализу ВМА? Које би то биле кључне речи, на шта бисте ставили акценат у Вашем излагању?
Др Вељанчић: Па, кључне речи би свакако биле: традиција, тачније искуство, стручност, комплетност, поверење, перспективност… Кад кажем традиција и искуство, мислим на чињеницу да се хемодијализа у ВМА ради од 1963. године. Од тог некадашњег Одсека за нефрологију са 3 болесничке постеље и једном просторијом за хемодијализу, развила се Клиника за нефрологију са 10 одељења: 2 клиничка одељења (48 кревета), Одељење за хемодијализу (38), Одељење за перитонеумску дијализу (10), Одељење за трансплантацију бубрега (16), Одсек за функционалну дијагностику и Дневна болница, Одсек за екстракорпоралну литотрипсију, плус 2 поликлиничка Кабинета за нефрологију. Накнадно је, реорганизацијом, трансплантација проширена у Центар за трансплантацију солидних органа, Одсек за ESWL је припојен Центру за калкулозу, али је зато клиника добила 2 врло перспективна одељења: Ургентну нефрологију и Нефропатологију.
Дијализа часопис: Ургентна нефрологија су заправо акутне дијализе, зар не?
Др Вељанчић: Да, али не само то. Када сам поменуо комплетност наше установе, мислио сам на могућност да под једним кровом имате све везано за бубрежну функцију: предијализно испитивање, дијагностику и лечење, затим све форме дијализног лечења, трансплантацију и пострансплантацијско праћење и збрињавање. Наша хемодијализа је до сада обједињавала неколико функционалних целина: она је истовремено класични Центар за хемодијализу, где долазе хронични, амбулантни болесници, на редовно хемодијализно лечење, али смо истовремено и клиничко одељење (тзв. Нефрологија III) где се врше акутне дијализе болесницима из хируршке интензивне неге, из наше коронарне или ургентне јединице, са токсикологије или из других клиника. Затим ту се спроводе терапијске измене плазме (плазмаферезе), хемадсорпције (хемоперфузије), имуноадсорбентне плазмасепарације и замене, па чак и процедуре којима се замењује функција јетре. Већ из побројаног асортимана наших терапијских модалитета јасно Вам је да у релативно ограниченим просторним капацитетима, врло тешко можемо свакој методи посветити ону пажњу коју она свакако, заслужује.
Дијализа часопис: А шта је са опцијом мобилних дијализних машина, којима се може ићи „ка пацијенту“, а не транспортовати пацијента ка машини? И где се уопште стало са том причом о покретљивости и преносивости дијализних апарата?
Др Вељанчић: Ми смо наравно, били међу првим болницама у Србији које су снабдевене покретним дијализним уређајима и то од две светски познате фирме, по 1 апарат. (Плус, још један у нашој јединици за Интензивну негу, мада они са његовим коришћењем нису кренули, јер, по традицији све што је везано за екстракорпоралну депурацију препушта се нефролозима из хемодијализе). Међутим, ти покретни дијализни апарати за свој рад захтевају велике количине дијализне течности паковане у кесе, што је у односу на класичну хемодијализу, вишеструко скупље. Право решење је зато тзв. SLEDD метода, „спора продужена свакодневна дијализа“, где бисмо истим сетовима као и за класичне хемодијализе, као и истом дијализном течношћу, могли да пружимо дијализно лечење у било којој просторији која има прикључак за струју и воду. Поменуту SLEDD методу сам лично предложио још 2011-е, али мало је рећи да су фирме снабдевачи дијализним материјалом биле незаинтересоване за сарадњу по овом питању, обзиром да је то јефтинија метода која ће смањити наручивање њиховог скупљег потрошног материјала.

Dr Ljubisa Velancic nacelnik odeljenja dijalize VMA Bgd.07.02.2014. foto: Igor Marinkovic

Dr Ljubisa Velancic nacelnik odeljenja dijalize VMA
Bgd.07.02.2014.
foto: Igor Marinkovic

Dr Ljubisa Velancic nacelnik odeljenja dijalize VMA Bgd.07.02.2014. foto: Igor Marinkovic

Dr Ljubisa Velancic nacelnik odeljenja dijalize VMA
Bgd.07.02.2014.
foto: Igor Marinkovic

DSCF0567web
Дијализа часопис: Ипак, када се помене хемодијализа ВМА, некако се увек помисли на хемодијафилтрације?
Др Вељанчић: Да, свакако. Хемодијафилтрације су и данас најбоља метода хемодијализе, метода која даје 38% мању смртност и има бројне друге предности, у сваком погледу. А ми смо је увели још давне 1996. године, па смо били и организатори прве Школе хемодијафилтрације, наши аутори су објавили бројне чланке и књиге о хемодијафилтрацији, у сваком погледу ми смо били ти који су пригрлили ову методу и широко је применили на све пацијенте у нашем Центру.
Дијализа часопис: Давали сте 100% хемодијафилтрација, свим пацијентима, сваки третман је био ХДФ?
Др Вељанчић: Још од 2000-е године, све и једна наша дијализна машина је била за ХДФ, а тада нисмо имали никаква ограничења, нити од Фонда, нити од Правилника, за примену оног дијализног модалитета којег ми лекари индикујемо на основу клиничког стања пацијента. Данас то могу да дају само приватници, нама је то право ускраћено за осигуранике РЗЗО.
Дијализа часопис: У погледу апарата и опреме, ако није тајна, како је опремљен дијализни центар ВМА, које су марке ваши апарати за дијализу?
Др Вељанчић: Није тајна, али може бити реклама, па да не помињемо имена. Довољно је рећи да смо водећи рачуна да не буде монополског понашања набављали равноправно, опрему од две наше водеће фирме, од којих је једна шведска, а друга немачка. А сада је у току и увођење треће, јапанске фирме, јер смо генерално, последње 2 године снабдевени већином јапанским дијализаторима, врхунских перформанси, а најповољнијих по цени коштања.
Дијализа часопис: На неколико Ваших предавања оштро сте критиковали поједине одредбе Правилника о дијализи. Шта се даље, у стручним нефролошким круговима предузело по тим питањима?
DSCF0585web

Др Вељанчић: Ништа. Није се предузело ништа. Као да нико никада ништа није ни рекао. Општи мук. Иако сам и током и после тих наступа имао отворене честитке многих колега, који су прилазили и говорили ми како је одавно било потребно да струка проговори о правим проблемима, а не да се само замајавамо којекаквим превођењем и тумачењем страних искустава, ниједно стручно нефролошко тело, секција, удружење, нико ништа није хтео предузети. Чак ни расправу. А сви признају да је највећи проблем одлучивање у уским круговима и доношење одлука које су битне за све нас, а донете су од стране дијализно некомпетентних људи.
Дијализа часопис: На које одредбе тачно мислите?
Др Вељанчић: Па, реците Ви мени, зашто се за хемодијализу пацијента који има 100 кг не може користити дијализатор површине 2,1 m2? Ако је тај исти човек деценијама раније дијализиран са дијализатором те површине 2,1 m2, зашто сада, по Правилнику може да има само дијализатор површине до 1,7 m2? А већ је, на неки начин „кажњен“ јер му је укинута ХДФ. Или, исти проблем, само у обрнутом правцу: зашто се за ХДФ не могу користити дијализатори површине мање од 1,7 m2? Зашто сада наше пацијенткиње ситније грађе (50 кг) не могу добити дијализатор 1,3 или 1,4 m2 на којем су годинама раније имале ХДФ? А сада Правилник не дозвољава?
Дијализа часопис: Ја сигурно не знам који је разлог. Можда је проблем што Правилници не иду на јавну расправу?
Др Вељанчић: Осим незнања, ја исто не видим други разлог. Јер, директну корист од таквих одредби немају ни фирме, снабдевачи, нити фондови који све то плаћају.
Дијализа часопис: Зашто сматрате да је одредба о ограничењу ХДФ на само 20% погрешна?
Др Вељанчић: Она је не само погрешна него и директно штетна. Апарати за ХДФ су скупљи и безбеднији од апарата за обичну ХД. Апарати за ХДФ троше специјалне (и скупе) микробиолошке филтере (1 ком=25 000 динара), који се троше свеједно да ли ми радили на њима обичну ХД или ХДФ, а са истим high-flux филтером! Па кад је већ набављена и плаћа се тако скупа опрема за ХДФ, ко има право да каже: Не, не смете да их користите за ХДФ него за обичну ХД! Лако је ограничити ХДФ на 20% у центрима који нису ни имали више од 20% апарата за ХДФ, али шта ћемо са центрима као што је наш, где су сви апарати за ХДФ? Из свега произилази да се ради жељене „уштеде“ од 3 евра троши много више на рад и одржавање апарата који су предвиђени да раде ХДФ.
Дијализа часопис: Каква је ситуација у свету са применом ХДФ?
Др Вељанчић: Знате шта, у Словенији је од укупног броја процедура, око 65% су ХДФ, али у Клиничком центру Љубљана имају све апарате за ХДФ и дају ХДФ без икаквих ограничења, свима којима је индикована. Иронија је у томе што смо ми у ВМА то имали много пре њих, али нама се сада административним путем онемогућава да будемо елитна, терцијерна дијализна установа. Истовремено, наши пацијенти на кућној ХД, и у приватним дијализним центрима, већински примењују управо ту и такву ХДФ.
Дијализа часопис: Каква је ситуација са ХДФ у другим земљама, осим Словеније, на пример у Хрватској, у Немачкој, итд.?
Др Вељанчић: Тамо је наравно, мање ХДФ-а, али молим Вас, ми се не можемо и не смемо ни поредити са тим земљама. Па, код њих се на трансплантирани бубрег чека до 2-3 године, максимално. Те земље имају тако добро развијену трансплантацију да је за њих дијализа само нужни међупериод, у којем и не желе да улажу много, јер знају да за тако кратко време ни обична ХД није лоша. Али, код нас, где ће људи највероватније цео живот провести на дијализи, ми морамо учинити све да та дијализа буде што боља и да они што дуже имају што бољи квалитет живота.
Дијализа часопис: на предавањима сте помињали и бројна друга нерешена питања, која се тичу нефролошке струке, али и нас пацијената на дијализи?
Др Вељанчић: Да, много је проблема који у оквиру наше струке чекају решење. На пример, видели сте проблеме везане за састав дијализне течности (магнезијум, калијум, бикарбонати), а ту је и никад разматрани проблем контроле воде за хемодијализу. Какве (вирусолошке) контроле предузети за пацијенте који се враћају или долазе из других центара? Када те пацијенте можемо вратити или распоредити на њихова регуларна места? Зашто нам у дијализне центре долазе болесници без решеног питања крвног приступа за дијализу, без спроведене вакцинације, без лечене анемије, хипертензије, минерално-коштаних поремећаја или полинеуропатије? Зашто немамо интервентну нефрологију или било који Центар за хитно решавање компликација на крвним приступима? То су нпр. питања која се тичу свих нас, али о томе наша стручна удружења избегавају да говоре.
Дијализа часопис: Да ли постоји неки разуман разлог за избегавање суочавања са таквим проблемима?
Др Вељанчић: Не. Мислим да не постоји. Мислим да се ради о једном наслеђеном и превазиђеном моделу руковођења струком. Систем који је у основи погрешан, тешко је поправити гледајући његове делове. Систем који лекаре дијализе и нефрологије стимулише на теоретске едукације, публикације и повезаност са фармацеутском индустријом, а не на побољшање услова рада, односно лечења пацијената. А онда се тај систем, што је смешно, прекопира и на сестрински ниво, тако да сада и сестре „морају“ да прилажу референце, да пишу високо-теоретске стручне радове, све са библиографијом и статистичким анализама, да би имале пар дана одмора и размене стручних искустава. И сви знамо да је то једна представа, али се нико не усуђује да посумња у систем, систем који смо затекли. А најсмешније или најтужније, је када све то почну да имитирају и удружења пацијената, па и они организују едукације, конгресе, пацијенти пишу књиге и часописе (не замерите), све са рекламама фармацеутских компанија, а у њиховим дијализним центрима немају ни стерилних газа довољно.
Дијализа часопис: Шта је са изградњом новог државног дијализног центра у Београду у оквиру једног од наших клиничких центара?
Др Вељанчић: Не знам. Чуо сам, колико и Ви, неке приче да се то разматра, да се држава спрема да реши проблем пренатрпаности београдских дијализних центара, али не по цени коју узимају садашњи приватници, али ништа више од тога, нити је ишта званично икада дошло до нас. Код нас су 3/4 од укупног броја пацијената, цивилни, тј. осигураници РЗЗО Београд. Војних осигураника је само 1/4, али ми због кадровских и просторних ограничења никада нисмо могли прихватити рад у трећој смени, нити сада можемо убацивати још апарата, поред постојећих 38. О неком измештању и/или проширењу нашег дијализног центра, за сада, постоје само потенцијални предлози и планови, али ништа више од тога.
Дијализа часопис: Познати сте као лекар који је врло приступачан за пацијенте, одржали сте нам два предавања за мање од годину дана и увек су Вас пацијенти додатно пропитивали о својим конкретним проблемима. Реците нам, да ли радите негде приватно, како се може доћи код Вас на преглед?
Др Вељанчић: Не. Још није дошло дотле да морам да наплаћујем од пацијената (смех). Али, радим као Консултант Фонда здравства Републике Српске, био сам и 3 године медицински директор у Фресениус болницама у Србији, а скоро 10 година сам радио као медицински супервизор у „Euromedic“ интернационалним дијализним центрима. Али генерално, моја искуства са приватницима су лоша. Мислим да тамо где је циљ зарада (профит), престаје прича о медицини, бар о оној медицини о којој су нас учили. А за пацијенте ван нашег центра и предијализне пацијенте, доступан сам сваке среде у Одељењу за нефролошку функционалну дијагностику, на поликлиници ВМА.
Дијализа часопис: У чему је Ваше лоше искуство са приватним дијализним центрима, кад сви нефролози чезну баш за приватизацијом и постизањем бољих услова и за рад и за лечење?
Др Вељанчић: Знате шта, приватници имају само једну логику, а то је зарада. За пацијента ће урадити само онолико колико морају, тј. колико их тржиште и контролна тела натерају. Али, за све друго ће увек и свему пружати отпор, ситничарити, штедети, манипулисати и гледати како да још више зараде. Већини таквих (бизнисмена) туђе здравље и животи значе мање и од 5 динара, колико би могло коштати неко побољшање лечења пацијената. Наравно, лепо је имати плату од 3000 евра месечно, али ја сам мислио да је то валоризација одређеног труда, знања, лојалности и пожртвовања, а не куповина апсолутне покорности газдама, трајни губитак свога ја, и компензација за страх и савест, ако неки наши свесни пропусти буду откривени. Ту врсту купопродаје не може сваки лекар да поднесе, тако да знам да нису превише срећни ни они нефролози који, као приватници, зарађују и 4 пута више од те суме, јер све се то заиста: крваво заради.
Дијализа часопис: На Вашем последњем предавању за нас пацијенте, дали сте директан одговор на једно тешко и непријатно питање, па Вас молим да га и сада поновите, за све наше читаоце. Када бисте Ви сутра (не дај боже) морали започети дијализу, шта бисте за себе одабрали?
Др Вељанчић: Да, то сам рекао тада, а поновићу и сада: кућну хемодијализу. Сваки други дан, постдилуцијска хемодијафилтрација, 6 сати, са изменом од 30 литара, дијализатором 2,1 m2, без бисфенола и фталата. То би био мој избор. Наравно, све док је оваква регулатива у области дијализе.
Дијализа часопис: Реците нам нешто и о свом слободном времену, хобијима … Стигну ли нефролози да мало превенирају тај познати синдром исцрпљености (burn-out)?
Др Вељанчић: Морају, то јест: морамо. Немам неки посебан рецепт, али имам неколико пријатеља, са којима се већ годинама дружим, у редовним терминима, идем на рекреацију, гледам филмове, читам, а почео сам и сам понешто да пишем …
Дијализа часопис: Пишете књигу о дијализи?
Др Вељанчић: нека то за сада буде тајна. Књига ће бити готова за следећи Сајам књига, 2016. Знате, у годинама смо када нас понесе утисак да је време да забележимо понешто од нашег живота, како бисмо избегли утисак да иза нас неће остати ни сећање. Али, остане, увек, траг иза сваког. И када не пада снег, а камоли у невреме.
Дијализа часопис: Докторе Вељанчићу, хвала Вам много на овом разговору.
Др Вељанчић: Нема на чему, хвала и Вама, и желим Вам много успеха са часописом. Извињавам се и колегама и пацијентима на, можда и превеликој лежерности и непосредности овог разговора, па се надам да ће Вам наредни гости бити много озбиљнији, интересантнији и занимљивији саговорниоци. Поздрав свима.

KONTROLA VODE ZA HEMODIJALIZU

Kontrola vode za hemodijalizu je vrlo bitna, vrlo zapostavljena tema. Drugi broj našeg časopisa DIJALIZA donosi intervju sa dr Milanom Radovićem na tu temu.
Naša ideja je da se konačno počne sa kontrolom vode za hemodijalizu onako kao treba.
Zbog toga je naš Savez postigao dogovor da nam VMA uradi 60 besplatnih analiza vode za hemodijalizu.
Neki načelnici centara za dijalizu su oduševljeno dočekali ovaj dogovor jer je i njima u interesu da im bolesnici budu dobro. Analize vode se rade.
U toku je akcija kontrole vode za hemodijalizu onako kako je opisano u časopisu Dijaliza.
Drago mi je što su akciji podržali nefrolozi koji brinu o svojim bolesnicima.
Zvonko Petrović je na Facebook stranici stavio tekst sa željom da omete akciju i zbuni ljude. U Zavodu za javno zdravlje u Šapcu rade kontrolu kvaliteta vode onako kako je napisala njihova načelnica Teodorović. Tako rade i u drugim Zavodima za javno zdravlje.
Ideja je da se počne sa kontrolom vode kako valja, i to za početak besplatno.

U četvrtak, 4.2.2016, sam razgovarao sa načelnicom Teodorović iz Šapca. Oni ne rade ništa od onoga što je opisano u intervju. Rade ono što je navela (ali to nije ni slično).
To možete lako i jasno videti kada uporedite tekst iz časopisa i njen tekst.
Imamo još malo analiza po besplatnom sistemu.
Osnovna ideja je bila da imamo kvalitetnu vodu za hemodijalizu.
Nefrolozi bi trebalo da vode računa o tome. Trebalo bi da traže da se kontrola vode uradi kako preporučuje Evropsko udruženje nefrologa.
Najbolje bi bilo da zavodi za javno zdravlje nastave da rade analize koje su radili do sada a da za posebne analize šalju vodu na VMA.
Lično mislim da apsolutno neisplativo da zavodi pojedinačno nabave skupu opremu da bi jednom mesečno radili analizu vode za hemodijalizu. Dovoljna je jedna laboratorija u Srbiji. Ali to je stvar organizacije.
Želim vam dobru dijalizu, a dobra dijaliza ne može da postoji ako je voda loša. Bez obzira što neki pokušavaju da ometu da nam svima bude bolje polako ali sigurno poboljšavamo sve što je u vezi sa dijalizom.
Sve najbolje!
Prim dr Ljubinko Todorović
Pozivamo sve koji su zainteresovani da urade kontrolu vode za hemodijalizu onako kako valja, da se jave.