Крстић Бранислава

Живот је вечита борба – Крстић Бранислава

Живот је вечита борба

Често се запитам да ли је мој живот био и јесте баш онакав какав желим. Да ли је то успех или потпуни промашај? Живот је један и какав год да је, леп је. Треба га живети пуним плућима. Дивити се лепотама природе. Тежити нечем узвишеном. Желети најбоље за себе и своје ближње. Мене је живот и шибао и мазио како то бива код свакога, па тако је било и код мене. Било је у мом животу и успона и падова, живот ми је осцилирао и још увек је тако. Ваљда то тако иде с годинама. Сваког јутра кад се пробудим помислим у себи: „Добро је, освануо је још један дан још си ту“ Док сам била дете, била сам окружена мамином и татином пажњом, родитељи су ме пазили као мало воде на длану. Од кад знам за себе имала сам здравствених проблема, али опет понављам, родитељи су били поред мене, па сам и те проблеме лакше подносила. Одрасла сам, постала свој човек, родитељи су ме напустили и остала сам сама. Сама сам пролазиле кроз бриге и проблеме. И онда долази то сазнање које ће ми променити живот из корена, живот да, почели су моји проблеми са бубрезима. Почела је моја борба са апаратом за дијализу, три пута недељно. Одлазила сам на дијализу као да идем на извршење казне, али другог излаза није било. Сваки други дан за мене је био мучан, кад сам сазнала да морам да будем четири сата прикопчана на апарат, али кад се мора није ни тешко. Познавала сам пуно људи који су имали исти проблем као и ја, неки нажалост више нису међу живима, а неки се још увек боре са апаратом и хемодијализом јер им је то једино решење. Било би лепо када би сви људи на свету схватили какав је живот под апаратом за дијализу и помогли да се људи реше те машине; да завештају своје органе и некоме спасу живот. Ја сам имала срећу да видим светлост на крају тунела, да се после пет дугих година хемодијализе решим апарата и добијем нови бубрег. Људи који нису прошли тај пакао не знају какав је осећај кад се пробудиш из наркозе после трансплантације и помислиш; „Готово је са хемодијализом, од данас почиње нови живот“ Тако је било и код мене. Окренула сам нови лист свог живота. Дишем пуним плућима имам нови живот. Увек кад на телевизији видим како се политичари свађају око неких небитних проблема и нису ничим задовољни, сетим се људи који су везани за апарате и чекају један телефонски позив, наду, да је за њих пронађем одговарајући орган. Ја дишем пуним плућима већ двадесет година-двадесет година ме служи нови бубрег и живим као и сви други људи који су имали срећу да се реше неког великог здравственог проблема, а у мом случају то је добијање новог бубрега. Активно се бавим стоним тенисом, возим бицикл и сваки дан пређем по неколико километара. Користим сваки дан и трудим се максимално да извучем из њега. Прошлог лета сам тестирала себе што се тиче издржљивости, па сам ишла да берем јабуке. Ако успем, то ће се поновити и ове године. Волим у слободно време и да прочитам неку књигу,а бавим се и ручним радом. Могућности живота су безбројне. Путовања, забаве, прославе, само су неке од лепота живота и у њима треба максимално уживати. Искористити сваки секунд, минут, сваки делић живота на најбољи начин. Док сам ишла на хемодијализу, схватила сам шта значи изрека: „Здрав човек има хиљаду жеља, а болестан само једну: да оздрави.. Тада сам научила да то ценим и то траје и дан данас и волела бих да што дуже траје, да ме и даље служи бубрег. Свакодневно слушам на ТВ-у апел да се помогне људима, деци, да се донирају органи и од ваших најмилијих, да ти који су зависни од апарата виде и осете како је у ствари лепо живети. Немојмо се убијати и ратовати, него ако можемо, помозимо, јер никад се не зна, можда и Вама затреба помоћ. Зато будимо хумани и помозимо једни другима.

Крстић Бранислава